Владимир Коларић: Храм и(ли) библиотека?

Најпре су се појавиле објаве на друштвеним мрежама које, поводом поклоњења верника Појасу Пресвете Богородице, храм супротстављају оближњој Народној библиотеци, узимајући као здраво за готово како они који стоје у реду за поклоњење никада у њу нису ушли, односно да су по дефиницији необразовани и неначитани.

Још ме није прошло чуђење због тога што могу да постоје и људи који су у стању да пишу такве глупости, појавила се и карикатура познатог карикатуристе са истом тезом. Овај пут се нисам зачудио, јер овај аутор је и раније показивао веома висок степен нетолеранције према не само неистомишљеницима, него и према читавим слојевима нашег нерода, са озбиљним примесама културног расизма.

На страну одсуство толеранције и жеље да се разуме неко ко има другачије ставове, уверења и перспективе, али просто запрепашћује низак образовни ниво ових особа, као и крајња учауреност у својим ригидним и уским погледима на реалност, о одсуству жеље за стицањем нових знања и искустава да не говорим.

Ни то не би био проблем да ти људи себе не виде као образоване, чак интелектуално, па и етички супериорне припаднике друштва, који себе сматрају неспорним арбитрима и узорима када је у питању начин на који ово друштво треба да се обликује и развија.

А када неко себе сматра априорно супериорним, то га спречава да се развија, расте, пропитује и испитује, нарочито када су у питању сопствене перспективе и темељна уверења. Он сматра да је досегао довољан ниво знања да се поставља у позицију арбитра и узора и аргументи му више нису потребни.

Довољна му је правна регулација која обезбеђује да неистомишљеници могу да буду законски санкционисани, све под фирмом спречавања „говора мржње“ и дискриминације, и – свакако популарнија – стратегија стварања миљеа у ком се „правилно“ мишљење представља као универзално и подразумевајуће (тако мисле „сви“ или „свако нормалан“), а „неправилно“ мишљење подвргава остракизму.

Формирање елите

Проблем је што овај остракизам нема последице само кад је у питању оно што у ужем смислу именујемо као јавност, дакле у сфери јавног и медијског говора, укључујући и друштвене мреже, већ има, или може да има, озбиљне институционалне и егзистенцијалне последице.

Наиме, ако неко и може да издржи каштиг на друштвеним мрежама, „неправилно“ мишљење за некога ко делује у сфери културе, уметности или образовања може озбиљно да се одрази на његову позицију, приступ пројектима и средствима, па и могућност да уопште ради и делује. Док за неког ко се замери актуелним политичким властима последице могу бити привремене и могу да нестану са променом власти, последице несагласности са дубље фундираним структурама у поменутим областима могу знатно дуже да трају.

Ове структуре и њима припадајући менталитет можемо ставити у контекст појмова попут владајуће класе, буржоазије, средње класе, а у нашем случају свакако је важно узети у обзир колонијалну праксу западних земаља које, по правилу „меким“ средствима утичу на формирање клијентилистичких и заступничких слојева у подложним државама и друштвима.

Као и специфичност обликовања наше номенклатурне елите у социјалистичком периоду, која је већ од средине педесетих година прошлог века постојала све подложнија западњачким оперативним праксама у домену обавештајно-безбедносног рада, који подразумева и рад на формирању доминантних „наратива“, због чега је интересовање западних доктринарних и оперативних центара за нашу интелигенцију из академске и културне средине било готово подједнако као и интересовање за безбедносни апарат, спољнополитичке и спољнотрговинске актере.

Овде се, дакле, не ради обавезно о директној агентурној структури, која непосредно и свесно ради на остварењу интереса страних актера на домаћем терену, него о стварању политичког, друштвеног, економског, културног, образовног, медијског контекста погодног за остваривање дугорочних, стратешки форматираних циљева и интереса западних државних и недржавних центара утицаја.

Такође, треба имати на уму процес којим се – још од завршетка Другог светског рата, интензивније од шездесетих, а доктринарно уобличено и идеолошки етаблирано од деведесетих година прошлог века – као централна мета дубинског пропагандног деловања означавају образованији припадници популације, они са стеченим културним капиталом или друштвеној покретљивости заснованој на идејним и вредносним критеријумима.

Ово посебно долази до изражаја у времену доминације друштвених мрежа, чиме се, за разлику од времена када се идеационо и когнитивно обликовање заснивало на јавним спектаклима, масовној медијској пропаганди и отвореној институционалној репресији, контрола и манипулација усмерава ка образованијим припадницима заједнице, упућенијим на апстрактније и знаковно-симболички посредованије облике комуникације и деловања.

Уздрмане вредности

Узимајући у обзир њихову релативно комфорну друштвену позицију, самоувереност сигнализовану припадношћу етаблираном друштвеном и културном миљеу, они, користећи особености друштвених мрежа да деформишу слику друштвене стварности у складу са партикуларним перспективама које нуде такозване „ехо-коморе“, односно комуникацијске скупине истомишљеника, постаје одлично оружје за промовисање или елиминисање одређених идеја, ставова и вредности.

Код корисника друштвених мрежа који би били несагласни са ставовима који се износе као пожељни, већински и подразумевани, ово ствара осећај изолованости и притиска, који проистиче из страха да би евентуални остракизам у мрежном простору могао да се прелије на њихову укупну друштвену, пре свега професионалну позицију.

Контрола и манипулација се усмеравају ка образованијим припадницима заједнице

Природно је, стога, да се борба за умове на друштвеним мрежама води око идеја, вредности, уверења, ставова и спознајних перспектива, у коју спадају и оне које имају религијско порекло. То донекле објашњава координисану, систематску и веома острашћену пропагандну активност повезану за поменутим масовним  интересовањем за поклоњење светињи.

Колико год та пропаганда деловала ирационално, она то није; с једне стране је циљано осмишљена и спровођена, а с друге почива на темељним уверењима одређених слојева нашег друштва, који су научени да сопствену спознајну и вредносну позицију перципирају као супериорну, па и једино легитимну.

Овде имамо два занимљива аспекта, која могу деловати готово анегдотално, али то нису. Први је учинак менталног обликовања који као један од важних типова у овој групацији промовише профил престарелог тинејџера, односно човека средњег или чак познијег животног доба којим и даље доминира адолесцентски ментални образац, према коме такви појединци желе да се свет прилагођава њима, њиховим жељама, потребама, навикама, уверењима, па и интересима, због чега су често веома ригидни, искључиви, затворени и нетолерантни, а некада и веома агресивни (макар пасивно), мада себе не доживљавају као такве.

У послератном периоду, посебно од шездесетих, такав профил се све више подстицао, јер су западним елитама одговарали немислећи и поводљиви, а од историјске заједнице све више отуђени и изоловани појединци, који при томе себе перципирају као мислеће и слободне, што је одговарало „меким“ обрасцима и стратегијама манипулације и контроле карактеристичним за позни капитализам.

И даље присутан и утицајан профил прераслог тинејџера ће у догледној будућности представљати све већи баласт

Промене на међународном плану, које укључују и довођење у питање претходних, деценијама на западу неприкосновених вредности, које су врхуниле у псеудоидеолошким конструктима политичке коректности и „воукизма“, повезане су и са потребом успостављања другачијих вредносних оријентира, пригоднијим за период ратова који је пред нама. У том смислу, и даље присутан и утицајан профил прераслог тинејџера ће у догледној будућности представљати све већи баласт.

С друге стране, критеријум којим се припадност елити великим делом одређује одрицањем од духовних вредности, односно духовне културе (наспрам пожељне материјалне и интелектуалне) одавно је предмет критике од стране конзервативних и традиционалистичких кругова, који овај тренд сматрају инхерентним демократији као таквој, односно демократији како се она доминантно дефинише у последња два и по века.

Одсуство способности за расуђивање и самоконтролу, као и мањак институционалне и културне свести код великог броја оних који себе перципирају као елиту, а јавно и институционално им је такав статус етаблиран и легитимизован, свакако иде у прилог оваквим приговорима. Такође, све већи простор који овакви приговори добијају у западњачком јавном и институционалном простору, може слутити на жељу за укидањем демократије као такве, па тиме и целог вредносног и институционалног апарата на ком је заснована, што нису последице које треба потценити.

Умишљено „Ја“

Разумевање ових процеса је важно за све слојеве нашег друштва, па и за оне међу верујућима који се, некад добронамерно и са аргументима, саглашавају са позицијама које заступају они који себе виде као критичаре извесних верских појава и пракси. Критика, наравно, мора да постоји и није увек злонамерна и незаснована, али треба умети разлучити истинске мотиве саговорника, којих ни он сам не мора увек бити у потпуности свестан.

Укратко, да нас неко не убеди да смо прави хришћани само онда када се беспоговорно саглашавамо са ставовима оних који вери и Цркви не припадају, а често о њима знају веома мало, при чему могу да делују изузетно интересно мотивисано или вођени најбаналнијим предрасудама и страстима. Острашћене иступе против верника, уосталом, не би требало да подстичу ни атеисти, агностици или друговерујући, ако им је стало да живе у иоле уређеном друштву и продуктивном јавном простору.

Они који о вери, хришћанству и Цркви ишта знају, знају и то да се храм и библиотека не могу супротстављати и да то никада није био случај (онај ко помене спаљивање Александријске библиотеке, нека се пре тога бар мало образује о тој теми). Да су неки од најобразованијих људи у историји и те како били – а и даље јесу – верујући, као и да су многи теолози и Свети Оци били међу најобразованијим људима свог времена. Њима супротстављати оне образоване на фондашким брошурама или октроисаним и једностраним наставним курикулумима је у најмању руку неозбиљно.

Неки од најобразованијих људи у историји су и те како били – а и даље јесу – верујући

А оно што би свакако требало да знамо, били верујући или не је: не говорити беспоговорно и искључиво о ономе о чему ништа не знамо, а посебно не вређати људе, нарочито оне који нам ничим нису наудили, осим што можда својим ставовима, уверењима, па и самим постојањем ремете слику света и себе коју смо једном заувек формирали, или што спречавају да се стварност прилагођава нама и нашим жељама.

Али то је нешто што се морало превазићи најкасније после петнаесте. Живот ипак подразумева неке одговорности, а жеља за сталним проширивањем знања и искуства је увек добродошла. Најгоре је учаурити се, јер то значи умрети пре смрти.

Свет је то толико богат, да је тужно остати у самонаметнутом забрану својих ригидних и уских перспектива. Јер то је оно што је истински примитивизам и баналност, истинско идолопоклонство, овај пут не поклоњење Богу, Богородици и светитељима, него поклоњење самом себи, своме умишљеном „ја“ као господару света. А то, како је историја небројено пута показала, не води ничему добром.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: СПЦ