Не куди ме, знам колико сам лош.

Похвали ме, заборавио сам колико ваљам.

Ваљам ли?

Не могу да те стигнем, сачекај ме.

Хајмо заједно, страх ме је од места на којима сам био.

Обрадоваће ми се, а ја се збуним…

Осмех сам давно заложио у неку старинарницу.

За мало новца. А, није вредео ни толико.

Затворио је радњу. Срушили су страћару потом.

Власник је умро, чуо сам да је сахрањен баш с тим осмехом…

Тужно. Најјефтинији осмех за таквог господина, но…

Сачекај ме, бре! Куд журиш? Кад смо па игде стигли?!

Сачекај ме! Тражим кораке, негде сам их набацао у подруму међу празне флаше, књиге чије листове нисам савио у дуван, бадњаке и обећања што сам их давао за мало љубави.

Јадна, лажна обећања, лоше кинеске копије.

Најискреније су ме волели баш ти људи које сам тако јефтино варао.

Љубав на први поглед. Замућен, пијани поглед.

Ваљам ли, реци више?!

Не куди ме, то могу сам, најбоље и најпрезривије.

Шта год да сам ти учинио, праштај, ништа је то шта сам учинио себи.

Не праштам! Знам добро ту битангу из огледала, нуткаће ме обећањима, оним дуваном смотаним у Достојевсковог „Идиота“, глуматаће несрећног Љевина и повероваћу у опет…

Ваљам ли, реци ми?!

Ваљам ли овакав без ичега што могу да дам, а све могу да узмем.

Отимам. Не треба ми, а зашто да лепо стоји дугима.

Лепи су истински срећни људи, лепи су они добри, смирени и спокојни.

Толико је лепоте на коју сам постао алергичан.

Изобличим се, кијам, кашљем, не могу да удахнем, оспем се од толике среће, чешем се до костију.

Крвари и боли, прија.

Када сам постао тај одвратни, мизерни човек?

Не питам се, добар ми је, комотно је у његовој одвратној кожи змије.

Ваљам ли, реци ми?

Видиш ли над узглављем распеће и Свето писмо крај узглавља.

Прочитаћу га, обећавам, чим попушим остале књиге.

Чехов је најбољи, полако гори…

Не куди ме, знам колико сам лош!

Откопао бих гроб оног антиквара да украдем осмех, а узео бих све осим њега.

Сигурно је сахрањен са стотину вреднијих ствари.

Шта је један бедни осмех, бре?!

Ваљам ли, молим те реци ми?

Ево рекао сам ти свашта о себи, а ништа о себи не знам.

Љубав је то, на први поглед.

Замућен од најјефтиније ракије и дима из Црњанског.

Колико он тешко и самотно гори…

Сачекај ме, дугујеш ми тај одговор.

На теби нисам штедео лажна обећања, дођеш ми барем толико…

Волео бих да сам другачији, лепи су добри и срећни људи, али лепота је пролазна.

Чекаћу те, не могу те стићи. И од тебе кијам и кашљем, опор је тај дивни мирис за тобом…

Кад год се вратиш бићу ту. Овакви као ја су увек ту.

Чекаћу те, обећао сам твој осмех некој финој господи спремној да плате…

Намотаћу Киша, Диса и Миљковића пуну паклицу.

Чекаћу те, а ти размисли: ваљам ли?

Доста си ме кудио.

Узео сам капару за тај осмех, чека она фина господа, пребиће ми кичму ако их слажем.

А, већ сам их слагао- одакле мени кичма, то је терет људи…

Будале!

Чекаћу те, толико ти барем дугујем.

Чекаћу те, да све моје дугове платиш…
Михаило Меденица