Глеб Кузњецов: ЧИНОВНИК СА ТОЈАГОМ
Постлиберализам је сада веома популаран, и корисно је разумети одакле је дошао. Његови корени су поштовани – реакција против Просветитељства, линија Берка и де Местра, који су пре 200 година објашњавали да рационализам и људска права разарају традицију.
У 2010-им католички традиционалисти су покренули блог The Josias, где су развијали интегрализам – учење о спајању политичке и духовне власти. Њима су се придружили неколико угледних харвардских правника и политиколога, који су томе дали академски сјај. У 2018. години изашла је књига Денена „Зашто је либерализам пропао“ – бестселер који је постлиберализам увео у мејнстрим. Затим National Conservatism, ходочашћа ка Орбану, часопис First Things, у 20-им – интелектуална мода десног крила.
И ево излази књига, назива се изненадно: „Why Postliberalism Failed“, ауторство католика Патерсона и Хауза, сасвим лојалних идеји. Постлиберализам заправо још нигде није победио, а њему већ његови сопствени изумитељи пишу сведочанство о смрти. Повод је добар да се разабере коме се, у ствари, држи помен.
Суштина постлиберализма: паметни конзервативни људи су погледали око себе, видели атомизацију, разводе, усамљеност, тржне центре уместо цркава, и извели закључак: крив је либерализам и принцип неутралне државе, која се не меша у питања приватног живота. Предлаже се одговарајући лек – нека држава уђе у та питања. Предводећи, такорећи, духовно васкрсење. Оно што је карактеристично, ово предлажу људи који на другим местима својих текстова сасвим уверљиво објашњавају зашто чиновнику не треба поверити чак ни школски програм.
Аутори књиге износе на сто историју. Ако је постлиберализам по идеји тако добар, хајде да видимо где су га већ пробали. Истичу Вишија и Салазара. Истичу бразилске интегралисте, који су ишли код Мусолинија да размењују искуства. Испоставља се да су идеју „држава усађује становништву исправну духовност одозго“ у XX веку више пута реализовали са истим резултатом.
Орбан. Узорни постлиберални пројекат: црква, породица, нација, судови, медији и изборни систем мобилисани за заштиту „правих вредности“. Излог, пред којим су се молили сви којима је Брисел досадио. А он узео и изгубио изборе. При томе није изгубио зато што је мало притискао, већ зато што се испод целе високе реторике о општем добру открило управо оно што се увек открива под неограниченом влашћу, реторички заузетом спасавањем душе народа. Народ, коме је с врха 15 година усађивана врлина, при првој прилици је гласао за то да га оставе на миру.
Коаутори гледају на ово и саопштавају својим пристaлицама непријатну ствар: момци, ви цитирате Аристотела и Тому Аквинског, али их преврћете наопачке. Код класика је у почетку породица, па заједница, па полис, и држава служи тим заједницама. Код вас држава иде прва и узима на себе да произведе те заједнице. То јест, ви нисте наследници традиције, ви сте банални етатисти са великим плановима за туђи живот.
Овде треба додати оно чега у књизи нема, али што објашњава зашто све ово у принципу не успева. Салазар је имао са чим да ради. Португалија тридесетих – заиста католичка, аграрна, са живим парохијама. Он је обнављао оно што је већ постојало. А садашњи постлиберал ради са друштвом у коме нема парохија, нема вере, породица је баш у онаквом стању на какво се он и жали. Нема шта да се рестаурира. Значи, мораће не да се обнавља, већ да се гради од нуле. Одатле и читав жанр: бескрајни текстови о томе како би органски поредак требао да изгледа, написани од стране људи који немajу органски поредак при руци.
Све се завршава предвидиво. Било који пројекат у којем се држави поверава да направи исправног човека, било с десне, било с леве стране, наилази на исто питање: ко ће тачно седети у фотељи и почети да одређује који је живот добар. И у фотељи се из неког разлога увек нађе не краљ-филозоф са томом Аквината, већ чиновник који је у рукама држи необично велику тојагу.
(Телеграм канал Г. Кузњецова; превео Ж. Никчевић)
