Слободан Антонић: Бабарога „православне џамахирије“

Слободан Антонић

Баук „православне џамахирије“ кружи српским земљама! (овде 67). Саџаков на N1 упозорава да се Србија, наводно, опасно приближила „православној џамахирији“, а  Драган Бурсаћ на Радио Сарајеву већ види да је од Републике Српске „булуменда црномантијашка направила православну зилотску џамахирију„.

„Последњи ратови више су оголили православни фундаментализам, посебно у Републици Српској, него исламски у Босни и на Косову“, сагласна је и Соња Бисерко у својој књизи Srbija na Orijentu (овде 113). А Алексеј Кишјухас у чланку „Naši ajatolasi“ пише:

„Више од тридесет година СПЦ излива свој говор мржње (…). Наши православни ајатоласи и талибани (…) шире мржњу према Западу и модерности. (…) Шта ћемо с ајатоласима из нашег дворишта, њиховим свакодневним фатвама, и нашим цивилизацијским потонућем у средњи век? Једино да богохулимо, светогрдимо, поносно шетамо, и ширимо границе слободе говора, изражавања и живота.“

Кишјухас још упозорава и на то да је „српско друштво премрежено клерикализацијом“, односно да је реч о „агресивном, милитантном, криминалном, злочиначком и културно хегемоном клеронационализму“, констатујући: „Доситеј је у Србију донео просветитељство и кромпир – и кромпир се примио“ (али не и просвећеност – још једна типична културрасистичка теза).

СПЦ је „ентитет сличан Исламској држави“, запажа и Никола Крстић – у чланку у Danasu поетичног наслова: „СПЦ као гнездо охолости, злобе, бахатости и ратног хушкања“ – додајући томе и ово:

„Црква зна да ће свакој власти у овој земљи доћи крај, кад-тад, па зато стрпљиво чека, попут древног бића на дну океана, да поново оствари свој пуни потенцијал и претвори ову државу у једну православну дистопију.“

Дакако, „православна дистопија“ није најгоре што се о СПЦ и данашњој Србији може рећи. Тако Драган Бурсаћ, у чланку „Zli Porfirije“, вели да је „патријарх Порфирије Перић продужена руке најокорјелијих ултранационалиста и неофашиста у Цркви Србије“, а у чланку поетског наслова „Попови-лопови“ примећује да је на делу „духовни и људски суноврат којем кумује срБска црква“, а које одликује „антиљудско и безбожно мишљење на чијим крајевима мантија ниче једно новопосијано, фашистичко лице Срба“.

Дочим Игор Михаљевић тврди да у данашњој Србији „већинска црква има огромну политичку моћ и неометано утиче на све оно што јој Устав забрањује – од доношења закона до вођења спољне политике“, па пошто наброји још пар ауторитарних црта наше политике, самоуверено закључи: „И ето, описао сам нацистичку Немачку“ (!?).

Вјекослав Перица је на Peščaniku овакво мишљење употпунио тврдњом да су „неке православне цркве данас (…) инхерентно склоне секташтву“, „у чему, опет, као и у већини екстрема, предњачи Српска црква“ (!?). Тако је данас за њега СПЦ „секташкија од, примјерице, Мормона, Јеховиних свједока и Сцијентолошке цркве, које су секташке али и мултиетничке и глобално оријентиране“, дочим је СПЦ баш, баш језива.

Лек је, каже Кишјухас, једноставан: „много више знања и образовања: протестантских књига, уместо православних звона и прапораца“. Зашто баш протестантских, то овај „социолог и колумниста“ није ближе објаснио.

Али, шта да се ради када је „Српска црква (…) заостала и архаична“, објашњава Вид Мајорски у Autonomiji. „Реч је о антимодерној и антилибералној институцији, уточишту конзервативизма, великодржавља и великонационализма“, па таква „црква брише линију која дели модерно друштво од предмодерног“.

СПЦ „пропагира најмрачније догме у којима се може само пронаћи пут ка потпуној пропасти у овој пећини“, каже и Никола Крстић. По мишљењу Саџакова пак, Цркви одговара овакво стање „као из византијског периода“, јер је „реч о софистициранијој верзији средњег века“.

Уопште, оцењује овај „социолог религије“ (како је представљен – иако никада, ни на једном нивоу образовања, није студирао социологију, нити се њоме професионално бави),„Србија је само номинално секуларна држава, реч је о једној софт варијанти средњег века“.

И Влатко Секуловић процењује да се СПЦ још „тридесетих година прошлог века вратила у средњи век“, док Никола Крстић прецизира да „њихово задирање у интиму, у женско право на абортус, у то да ли ће неко имати секс на овај или онај начин – па то је средњовековна тамница“.

„Шта ћемо с ајатоласима из нашег дворишта, њиховим свакодневним фатвама, и нашим цивилизацијским потонућем у средњи век?“, односно „у средњовековну прошлост“, пита се Алексеј Кишјухас.

„Све модерне цивилизацијске тековине треба да буду почишћене пред налетом новог српског средњег века“, осупнут је и Владимир Вељковић на Peščaniku. „Мирише кандило и тамјан, оштри се кама и паламуди се о светосавском завету и осталим езотеријама“, сликовито упозорава и Никола Крстић.

И као што се ови наши евроатлантски модернизатори не могу одлучити да ли се ми опасно приближавамо „православној џамахирији“ и „средњем веку“, или их одавно већ живимо, они се исто тако не могу одлучити ни да ли је ово наше поодмакла „клерикализација“ или смо већ на самом прагу „теократије“.

Недим Сејдиновић, рецимо, сматра да је на делу „процес клерикализације Србије“, а Срђан Шушница верује да је „богомољачки клерикализам освојио цијело друштво“, те да „потпуна политизација цркве и сакрализација политике чине од Србије вјерски фундаменталистичко и све клерикалније друштво“. Светислав Басара каже да је врх СПЦ „секта (…) добрано загазила у јерес (…) помахниталог клерикализма“, а Миливој Бешлин да се српска опозиција, подржавајући Додика и литије у ЦГ, тиме опасно игра „све док им тај клерофашистички мрак не дође у центар Београда“.

Најдаље од свих отишла је Изабела Кисић, из Хелсиншког одбора, која је самоуверено устврдила „да се Србија приближава теократији“!

Наравно, реч је о чисто идеолошким дисквалификацијама, без икаквог упоришта у стварности. Клерикализам је појам који се односи првенствено на Римокатоличку цркву, будући да она има најизраженију, чак глобалну црквену хијерархију, а подразумева њену привилеговану издвојеност (супериорност) као сталежа у односу на друштво, укључив и формално учешће клира у политичком животу земље.

Таква појава никада није забележена у српској историји, а први и последњи пут је у Београду неко црквено лице било председник владе или министар између два светска рата. Тада је свештеник Лавантинске бискупије (од 1962. зове се Мариборска), Антон Корошец (1872-1940), вођ Словеначке народне странке, био премијер (1928–1929), као и министар, у десетак наврата (од 1918. до 1940. године).

Сама СПЦ данас изричито одбија свако политичко ангажовање клирика, па распредање прича о некаквој „клерикализацији Србије“ припада типичној овдашњој „култури лупетања“. Код нас се, заправо, клерикализам изједначава с одсуством „секуларизма“, али се под секуларизмом не подразумева раздвојеност цркве и државе у јавној сфери, већ потпуно искључење Цркве из јавности.

Какве бисмо ли тек тираде о клерикализацији слушали да је и у Србији политички поредак такав да у њему владике по положају (ех officio) имају посланичко место у скупштини – као што у Британији у Горњем дому и дан данас седи 26 бискупа Англиканске цркве. Они учествују у дебатама, гласају о законима и имају право да предлажу амандмане, чиме непосредно врше законодавну власт.

Или пак у Андори, где су двојица поглавара шефови државе, од којих је један увек бискуп Урхеља (Diócesis de Urgel, Шпанија), те тако представља извршну власт и потписује законе?

Данас у свету око 20 одсто држава има званичну религију, док у 15 посто држава постоји изричита уставна обавеза да шеф државе мора припадати одређеној вероисповести. Србија не спада ни у једну од тих група, па ипак наши евроатлантски „узбуњивачи“ не престају да галаме о „клерикализацији Србије“?!

Да подсетим, државе са званичном религијом су, између осталих у Европи: Данска, Исланд, Британија, Малта, Монако, Лихтенштајн, Грчка, Јерменија и разуме се Ватикан, а државе у којима шеф државе мора бити одређене вере су Британија (монарх мора бити протестант), Норвешка и Данска (монарси морају припадати Евангелистичко-лутеранској цркви).

У Грчкој, тој неупитној чланици ЕУ, Устав почиње речима „У име Свете, Једносушне и Нераздељиве Тројице“, а члан 3 Устава каже да је „преовлађујућа религија у Грчкој вера Источне Православне Цркве Христове“. Председник и премијер се заклињу на Свето писмо пред Архиепископом атинским и члановима Светог синода, а текст заклетве, из чл. 33 Устава, почиње речима: „Заклињем се у име Свете, Једносушне и Нераздељиве Тројице да ћу чувати Устав и законе…“, итд. Тек од 2015. године (с Алексисом Ципрасом), уведена је и „грађанска заклетва“, која почиње са: „Потврђујем својом чашћу и савешћу…“

Бог се помиње у преко половине светских устава (овде 201-230), од којих у Европи својеврсни Invocatio Dei имају следећи устави: немачки Основни закон („Свестан своје одговорности пред Богом и људима“), швајцарски устав („У име Свемогућег Бога!“), ирски устав („У име Пресвете Тројице, од које потиче сваки ауторитет и којој се, као нашем коначном циљу, морају приписати сви поступци како људи тако и држава“), мађарски устав („Боже, благослови Мађаре!“), пољски устав („они који верују у Бога као извор истине, правде, добра и лепоте“)…

Такође, у парламенту Британије сваки радни дан заседања почиње хришћанском молитвом. У Доњем дому молитву чита капелан председавајућег (Speaker’s Chaplain), а у Дому лордова један од бискупа, вирилих посланика. Пошто сала Доњег дома има само 427 места за седење, а има 650 посланика, нема довољно места за све, па посланик мора доћи у салу пре почетка званичног заседања, када се читају дневне молитве, како би обезбедио место, нарочито током важних седница (нпр. Prime Minister’s Questions). То се омогућава преко тзв. молитвених картица (Prayer cards): посланик узима малу белу картицу на којој пише његово име и ставља је у метални оквир на наслону седишта које жели да заузме. Да би резервација била важећа, посланик мора лично бити присутан у сали током молитве.

Молитвом почиње и свака седница Представничког дома или Сената САД, заседања Горњег и Доњег дома у Аустралији, Доњег дома у Канади, као и парламената Пољске и Ирске (овде).

Традиција призивања Светог Духа на почетку академске године (Votive Mass of the Holy Spirit) постоји како на универзитету у Оксфорду, тако и у оном у Кембриџу, а пракса полагања заклетве с руком на Јеванђељу широко је распрострањена у многим државама (попут САД).

А сада да видимо шта од тога има у Србији.

Да ли се у Србији Устав позива на Бога? Да ли у Србији Устав прописује заклетву пред Патријархом? Да ли у Србији Устав одређује званичну религију? Да ли у Србији Устав каже које вере мора да буде шеф државе? Да ли седнице у скупштини почињу заједничком молитвом свих посланика? Да ли школске године на универзитету започињу призивањем Светог Духа? И тако редом…

Ничег од тога у Србији нема, па ипак не престаје заглушујућа ларма о томе да је Србија клерикализована и да смо на прагу да постанемо теократија. Како то другачије назвати до пропагандним којештаријама?

Што се пак тиче теократије, јасно је да се о томе дословце не зна ништа, чим се та реч уопште и може потезати.

Облици теократије данас постоје првенствено у неким исламским земљама. Навешћу пример из Ирана, где Врховни вођа контролише војску, правосуђе и медије, а бира га 88 исламских правозналаца (муџтахида) које грађани бирају на изборима сваких осам година. Претходно све кандидате мора да одобри Савет чувара (Šurā-ye Negahbān), који чине шест теолога и шест исламских правника, а који такође проверава да ли су сви закони које донесе парламент (Меџлис) у складу с исламом.

Од 12 чланове Савета чувара, шест исламских правника (теолога) именује Врховни вођа, који може да их разреши дужности у било ком тренутку. Осталих шест правника (експерата за грађанско право) потврђује парламент  на предлог Шефа правосуђа, кога опет именује Врховни вођа. Тако, пошто Врховни вођа именује половину чланова Савета чувара директно, а другу половину преко шефа правосуђа (ког сам поставља), он има ефективну контролу над целим Саветом, који, као што смо видели, има право вета на све законе и све кандидатуре.

А сада, хајде да одговоримо на питање: постоји ли макар једна једина одлика овог система у нашој земљи на основу које разуман човек може казати „да се Србија приближава теократији“? Наравно да нема ни једна.

Али, наша атлантистичка интелигенција не хаје ни за разум, ни за чињенице, чак ни за елементарну пристојност или стид. Она самоуверено прича буквално којешта, као у кафани пуној „опуштених“ гостију, или као у каквој, далеко било, здравственој установи за лечење главе. Збиља достојно презира.