Зоран Чворовић: Апорије српске националне политике на примеру Црне Горе
Као што је у најновијем тексту о Црној Гори Миша Ђурковић тачно приметио, најновија криза владајуће коалиције у Црној Гори и раскол унутар до тада мање-више јединственог српског блока окупљеног око Мандићеве Нове српске демократије (НСД) и Кнежевићеве Демократске народне партије (ДНП), хронолошки гледано започео је крајем прошле године због несугласица градских власти у Подгорици и општинских власти у Зети око изградње локалног колектора у Ботуну.
Инсистирање подгоричких власти да се, без обзира на неслагање мештана, изгради велики колектор на територији општине Зета, у којој је иначе кадар ДНП-а председник општине, довело је Кнежевићеву странку у непомирљив сукоб са градском и републичком владајућом коалицијом, који је у коначници резултирао изласком из власти овог конституента владајуће коалиције. Да ипак не би испало да је спором око колектора започео, Ђурковићевом речју, Кнежевићев „нови политички ангажман побуне против владе и власти у којој учествује“, Председништво ДНП-а је 9. јануара 2026. године, на предлог председника странке, донело одлуку да два министра из реда ове странке, Маја Вукићевић и Мулун Зоговић, на првој седници Владе иницирају уставне промене с циљем додељивања српском језику статуса службеног језика, као и да иницирају измене и допуне закона о држављанству и државним симболима, како би се омогућило двојно држављанство, а српска тробојка добила статус народне заставе. Истовремено је заузет став, да у случају одбијања ових иницијатива од стране владине већине, ДНП напусти владајући коалицију на републичком и подгоричком нивоу власти.
„БАРОМЕТАР 26“: ИПАК СТЕ СЕ ОБАВЕЗАЛИ
Пошто ДНП-ови министри нису добили подршку премијера Спајића и владине већине за усвајање наведених иницијатива, Кнежевићева странка је крајем јануара ове године напустила власт у Републици и главног граду. Према тадашњој изјави ДНП-овог министра Зоговића, Спајић је на седници Владе рекао да има разумевања за такву иницијативу, али да њом треба да се бави Скупштина, а не Влада Црне Горе.У образложењу таквог става премијер се позвао на Владину платформу под називом „Барометар 26“.
Реч је о документу који је 44. Влада Црне Горе усвојила крајем 2024. године, а иза кога су стали сви конституенти владајуће већине, укључујући Кнежевићев ДНП, као и странке мањина. Владина платформа „Барометар 26“ је заправо политички споразум свих конституента владајуће коалиције, дакле и српских странака, којим су се ови конституенти заједнички обавезали да ће све парцијалне политичке интересе у потпуности подредити основној обавези – завршетку преговора са ЕУ до 2026. године. А трећим, од укупно четири основна принципа ове платформе-споразума, чланови владајуће коалиције у Црној Гори обавезали су се „да ће се фокусирати на државно јединство и сарадњу у области ЕУ интеграција, остављајући поларизујућа питања која би могла угрозити процес приступања Црне Горе у Европску унију посебном механизму разрјешења тих питања“. У „Барометру 26“ се прецизира да у поларизујућа питања спадају „идентитетске теме и друга питања која могу изазвати етничке или вјерске тензије или дестабилизовати националну безбједност Црне Горе“.
ТРЕЋИ ПРИНЦИП СПОРАЗУМА ИЛИ СПАЈИЋ ЈЕ БИО У ПРАВУ
Овом Владином платформом-споразумом се, осим тога, прецизира како би изгледао тај „посебни механизам“ у коме би могла да се разматрају и евентуално реше „поларизујућа питања“: „Посебни механизам укључује радне групе, као и скупштинске одборе гдје ће се дате теме обрађивати уз експертску подршку академске заједнице, као и политичку потпору свих парламентарних странака, при чему ће се тражити компромиси који би задовољили све репрезентативне идентитетске групације у Црној Гори и самим тим допринијели додатној стабилизацији и кохезији нашег друштва. Механизам би се детаљно описао правилником који би био једногласно усвојен на првом састанку предсједника парламентарних партија. Квартално би се понављао састанак у истом формату око праћења динамике спровођења неопходних реформи“.
Имајући у виду трећи принцип платформе „Барометар 26“, на који је својевремено пристала и Кнежевићева ДНП, премијер Спајић је био у право када је у јануару ове године поручио ДНП-овим министрима да би своју иницијативу за промену Устава Црне Горе, те закона о држављанству и државним симболима, требало да поднесу Скупштини, а не Влади. Независно од чињенице што Устав Црне Горе у чл. 155. ст. 1. предвиђа да се у улози овлашћеног предлагача промене устава могу подједнако јавити, уз председника Републике, Влада али и најмање двадесет пет посланика Скупштине Црне Горе. Додуше, Кнежевићева ДНП је врло брзо након усвајања „Барометра 26“ почела да иступа супротно поменутом трећем принципу ове платформе-споразума. Тако је само седам дана после усвајања овог документа, тадашњи министар Зоговић најавио промену уставне одредбе о службеном језику.
ЦЕМЕНТИРАЊЕ НАСЛЕЂЕНЕ УСТАВНОПРАВНЕ СЛИКЕ
Притом је ДНП такву иницијативу правдао обавезом испуњења предизборних обећања и усклађивање уставноправног поретка са резултатима последњег пописа становништва Црне Горе. Насупрот томе, премијер Спајић се позивао на став из „Барометра 26“, на који су се сагласиле све чланице владајуће коалиције, којим су се потписници овог документа обавезали да се „осјетљива, друштвено-поларизујућа питања која би могла представљати дигресије и политичке слијепе улице односно питања која би одвукла фокус са процеса приступања ЕУ – неће актуелизовати у парламентарном дискурсу без широког друштвеног консензуса који се може артикулисати кроз механизам разрјешења“.
Притом се мора приметити да став о „широком друштвеном косензусу“ из уводног дела „Барометра 26“, те предвиђање посебног скупштинског механизма у коме би партиципирале све парламентарне странке, као начина могућег решавања спорних идентитетских питања пре окончања приступних преговора Црне Горе Европској унији, умногоме опомињу на ригидност ревизионих одредби важећег Устава Црне Горе (двотрећинска већина у Скупштини и три петине од укупног броја бирача на референдуму, чл. 155. и 157) када су у питању његови идентитетски прописи. Захтевајући парламентарни консензус само за фазу иницирања промене идентитетски релевантних уставних и законских прописа, Владина платформа „Барометар 26“, по очигледној интенцији Брисела, цементирала је до окончања приступних преговора од Ђукановићог режима наслеђену уставноправну слику Црне Горе. Независно тога што се таква нормативна слика коси са стварношћу црногорског друштва која је посведочена пописом становништва.
Будући да се ниједна странка владајуће коалиције није у предизборној кампањи изричито изјаснила против евроинтеграција Црне Горе, па ни ДНП, давање примата евроинтеграцијама у односу на горућа идентитетска питања у оквиру Владине платформе „Барометар 26“ не представља из угла теорије мандата изигравање воље бирача. Пошто према теорији мандата, у парламентаризму, какав постоји и у Црној Гори, странке владајуће већине могу водити само ону политику коју су кандидовале на изборима. Тако су у коначници идентитетска питања у Црној Гори изгубила политичку битку у оквиру платформе „Барометар 26“ услед неспремности српских странака да на претходним парламентарним изборима отворено иступе против евроинтеграција Црне Горе.
МАКСИМАЛАН ПОЛИТИЧКИ РЕЗУЛТАТ У ОКВИРИМА НАТО КОЛОНИЈЕ
Поставља се, међутим, претходно питање – да ли су српске странке у Црној Гори могле са отворено евроскептичним предизборним програмом да постану део победничке коалиције?
Потписник ових редова је непосредно после завршених историјских парламентарних избора од 30. августа 2020. године, који су довели до пада Ђукановићевог режима, у једном интервју поред осталог рекао:
„Управо потписани Споразум о основним принципима рада будуће Владе заиста изгледа као потпуна реализација евроатлантских програма коалиције коју предводи Дритан Абазовић, која је освојила око 5% гласова, и коалиције коју предводи Алекса Бечић са освојених око 12% гласова изашлих бирача. Споразум, заиста, не делује као план реализације кључних програмских ставова странака окупљених у просрпску коалицију За будућност Црне Горе која је освојила скоро 33% гласова. Ове странке су се противиле независности Црне Горе, њеном учлањењу у НАТО, признању лажне државе Косово, те процесу расрбљивања Црне Горе. У редовним политичким околностима било би потпуно неуобичајено да се ниједан од програмских ставова странака које чине коалицију која је освојила трећину гласова изашлих бирача не нађе у програму рада нове владе. Међутим, реално сагледавање ситуације на терену показује да је максимални политички резултат који Срби могу да изборе у оквирима једне НАТО колоније смена Ђукановићевог режима, који је брутално обесправио Србе и довео далеко процес конверзије српског историјског бића Црне Горе у нови прохрватски идентитет. У тренутку када је Ђукановић још увек моћан, пошто није демонтирана његова криминално-полицијска хоботница, свака нагла промена спољнополитичког курса ослабила би његове противнике који још увек нису овладали полугама власти. Такав заокрет би послужио Ђукановићу као средство за хомогенизацију индепендистичког и антисрпског, пре свега мањинског (албанског, муслиманског и хрватског) бирачког тела, али и као доказ пред западним политичким круговима да су нове власти спремне да Црну Гору изруче Русији.
Из тих разлога у изборном програму просрпске коалиције За будућност Црне Горе нису се нашли ставови о иступању Црне Горе из НАТО-а и повлачењу признања лажне државе Косово.
Политички утицај Срба у догледно време неће одговарати њиховој бројчаној снази. Очекивати данас од у сваком смислу осиромашеног српског корпуса у Црној Гори да се избави од НАТО-а не само да је нереално, већ је и неморално. Свој идентитет Срби у Црној Гори ће морати да бране у оквиру њеног евроатлантског стратешког спољнополитичког контекста. То ће, наравно, искористити западна политика, која ће у наредном периоду сасвим сигурно радити на томе да се традиционално русофилски просрпски политички кругови, као и просрпско бирачко тело у Црној Гори, у потпуности окрене Западу. С тим у вези, мислим да Запад у Црној Гори тренутно проверава могућност да, с једне стране, дође до промене корумпираних режима, а да с друге стране буду очуване све кључне евроатлантске тековине за које су се изборили у условима униполарности у деведесетим годинама прошлог века.“
НОВЕ ТЕКОВИНЕ ЕВРОАТЛАНТСКЕ ДОМИНАЦИЈЕ
Данас после шест година видимо да су поред чланства у НАТО и признања тзв. Косова, још две тековина евроатлантске доминације на Балкану из периода униполарности у политичком животу Црне Горе, по свој прилици барем за сада неупитне, па су се као такве су се нашле у Владиној платформи „Барометар 26“ – евроинтеграције и државна независност (апострофирањем значаја „државног јединства). Њихова неупитност потиче из чињенице да је Ђукановићев сецесионистички државни удар од 1997, а потом и проглашење независности Црне Горе 2006. године, било ништа друго него укључење Црне Горе у структуре Колективног запада.
Ове две тековине евроатлантске доминације – државна независност и евроинтеграције, иако витално угрожавају српске интеграције, на српску жалост у овом тренутку опредељујуће утичу на политички живот Црне Горе. У том наслеђеном оквиру очигледно барем за сада мора да се крећу и српске странке у Црној Гори, ако желе да остану на власти и да, како примећује Желидраг Никчевић, са позиције власти а сходно својој парламентарној бројности, остваре у будућности „српске политичке идеале“. Вођење српске националне политике у политичком и правном оквиру који је створен ради њене ликвидације, најчешће нужно личи на апорију.
Да би бирачи могли објективно да извагају да ли је неки од компромисних аката, без којих је иначе политика незамислива, српских политичара у Црној Гори, био не само на њихову личну, већ и на општу националну корист, морало би да им се јасно предочи шта су о наредних неколико година минимални а шта максимални реални национални политички циљеви српске политике у Црној Гори. У супротном би српски гласови, услед разочарења бирача, на наредним изборима могли да се врло лако распу и тиме озбиљно ослаби политичка снага српске опције у Црној Гори.
