Сергеј Караганов: Како да Русија победи у светском рату?

Сергеј Караганов (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/BRICS Expert Council-Russia)

Непрекидни ток догађаја, који се преклапају и поништавају, збуњује и отежава разумевање суштине онога што се збива. Покушаћу да понудим своје тумачење тока историје, засновано на мом искуству и знању, као и на чињеници да током протеклих 35 година никада нисам значајно погрешио у својим проценама и прогнозама.

Усуђујем се рећи да је почео прави светски рат. Његови далеки корени сежу у 1917. годину, када се Совјетска Русија ослободила капиталистичког система. Прво су нас нападали интервенционисти, затим нацистичка Немачка и скоро цела Европа. Али ова друга је изгубила. Друга рунда је почела педесетих година прошлог века, када је СССР, по цену огромних жртава и тежећи да осигура свој суверенитет и безбедност, развио нуклеарну бомбу и потом постигао паритет у овој области.

Тако је наша земља, а да тога није била ни свесна, поткопала темеље петовековне европске/западне идеолошке и политичке доминације, темеље колонијализма у његовим различитим облицима, који јој је омогућио да пљачка остатак света и потискује некада најнапредније цивилизације. Тај темељ је била апсолутна војна супериорност, а на њој је почивао систем свеопште експлоатације.

Почев од средине 1950-их, Запад је трпео један војни пораз за другим. Почео је процес масовног националног ослобођења, уз национализацију ресурса које су заплениле западне земље и њихове корпорације. Глобални баланс снага почео је да се мења у корист земаља које нису Запад.

Унутрашње контрадикције тадашњег глобалног поретка постепено су се појачавале. Западњаци су почели да схватају да ће будуће генерације живети горе од претходних, делом због смањења могућности за експлоатацију остатка света.

Распад СССР-а

Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, на Западу је преовладавало расположење очаја. Покушавали су да се уједине како би заједно преживели. Под Реганом, војни издаци су почели да расту, у нади да ће се повратити супериорност, и лансиран је мит о „Ратовима звезда“. Интервенција у малој, беспомоћној Гренади требало је да покаже да Американци и даље могу да победе. Регану се није веровало.

А онда се Западу посрећило. Совјетски Савез се распао. Било је много разлога. Погоршање комунистичке идеологије која је била темељ целог система, неефикасна социјалистичка пољопривреда (несташица хране је била стална, са недостатком основних потрепштина), гигантски издаци за одбрану огромне, али неефикасне војске и масовно субвенционисање социјалистичког лагера и социјалистички оријентисаних земаља Трећег света. Допринео је и субјективни фактор: последњи лидер земље био је неодлучан и неспособан.

Глобални капиталистички систем, налазећи се у кризи, добио је снажну инјекцију адреналина и глукозе – стотине гладних потрошача и јефтину радну снагу. Чинило се као да је историја променила ток. Завладала је еуфорија. Али, омамљен победом, Запад је направио неколико фаталних геостратешких грешака.

Русија је почела да се препорађа, првенствено кроз војну моћ. Али се и контра-акција интензивирала. Политика „Америка на првом месту“ је фактички проглашена под Обамом – оживљавање моћи САД, повећање војне потрошње, повратак производње. Подигао се талас антируске пропаганде. Повратак Крима у састав Русије изазвао је просто хистерију.

Међутим, са наше стране, остале су наде у постизање споразума; били смо увучени у Мински процес, нисмо желели да видимо како се на украјинској територији војска и становништво обучавају за рат са Русијом. Економски рат је већ био покренут током Трамповог првог председничког мандата. Истина, трамписти су се претварали да су спремни да преговарају ако „одустанемо“ од Кине. Онда је пажњу скренуо COVID-19, у суштини намењен да се користи као један од фронтова у рату који је почео, али се окренуо против самог Запада.

Запад је поставио циљ глобалног реванша. Русија је постала примарна мета за постизање тог циља. Ми смо одложили одлучан одговор. Када смо коначно почели 2022. године, направили смо неколико грешака. Међу њима је било потцењивање намера Запада да згњечи Русију као извор свог почетног историјског неуспеха, како би се потом могли окренути Кини и поново потиснути глобалну већину коју је ослободио СССР/Русија („Трећи свет“ у старој терминологији, Глобални југ у садашњој).

Превидели смо ниво припремљености украјинског режима за рат и степен индоктринације становништва – надајући се да су тамо „наши људи“. Међу главним грешкама било је започињање рата са кијевским режимом без препознавања да је главни противник и извор претње Колективни запад, посебно европске елите, које су настојале да скрену пажњу са сопствених неуспеха и освете се за историјске поразе 20. века.

Трампова политика

Наша главна грешка, међутим, била је недовољно коришћење најважнијег оружја у нашем арсеналу – нуклеарног одвраћања. У оружаном сукобу названом „специјална војна операција“, ми смо у суштини прихватили наметнута правила игре – рат исцрпљивања. Очекивали смо да ћемо брзо победити у сукобу са Кијевом. Али њега издашно подржавају покровитељи са економским потенцијалом далеко већим од нашег. Сукоб је попримио рововски карактер, са (значајним) ослонцем на технологије 21. века.

Ипак, 2023. и 2024. године смо интензивирали нуклеарно одвраћање, пославши неколико политичких и војно-техничких сигнала и модернизујући нашу доктрину нуклеарног оружја. Сједињене Државе, које нису имале намеру да ратују за Европу (поготово ако би се надвила могућност ескалације до нуклеарног нивоа, а самим тим, потенцијално, и на америчку територију), почеле су да се повлаче из директног сукоба чак и под Бајденом. Тим пре што је рат и даље био профитабилан због прилива новца и производње из Европе.

Говорећи о мировним операцијама, Трамп је наставио исту линију, профитирајући од рата, али избегавајући ризик од директног сукоба са Русијом. Отворени рат се тренутно води на два фронта. Американци су испровоцирали рат у Европи. Европљани су се у њему у потпуности ангажовали, па чак и преузели лидерство у његовом разгоревању.

Затим, предвидљиво, Американци су запалили Блиски исток под изговором уништавања иранског нуклеарног потенцијала. Више нема говора о проширењу „зоне демократије“. Прорачун (прилично очигледан) јесте да се блискоисточни сукоб прошири на Јужну и Југоисточну Азију и Северну Африку. Очекивани (и планирани) прекид снабдевања горивом и ђубривом неизбежно ће довести до пада производње хране. И други региони ће бити дестабилизовани. Истовремено, Сједињене Државе чисте своје „блиско иностранство“ – пуч у Венецуели, блокада Кубе.

Трамп отворено исмева не само норме међународних односа, већ и основну пристојност. Његово одлучно одбацивање претходног лицемерја чак изазива извесну симпатију. Али изузетно је тешко поверовати у његову способност да постигне договоре. Поготово што би они који га замене могли да усвоје другачији приступ. Неопходно је преговарати са руководством велике нуклеарне силе, али нема смисла гајити илузије о резултатима.

Осим жеље за осветом, иза светског рата који бесни пред нашим очима постоје дубљи разлози. То је исцрпљеност тренутног (сада дигитализованог) система глобалног капитализма, који је изгубио своје етичке темеље.

Он преживљава на бесконачном расту потрошње, која поткопава саме темеље људског живота – отуда растуће загађење и климатске промене. Ову безграничну потрошњу погоршава нагласак на екстремном индивидуализму, који одбацује саму идеју мислећег човека, онога који себе сматра сродним Богу и тежи да служи другим људима. То је најдубљи узрок кризе савременог светског система.

Вашингтон се руководи дугогодишњим стратешким циљем: спречавањем поновног појављивања Велике Евроазије. Поготово сада – не само под покровитељством Русије у њеним различитим облицима, како су се Англосаксонци некада плашили, већ и под покровитељством Русије и Кине.

У Европи, на Блиском истоку, а ускоро и у другим регионима Евроазије, а затим и Африке, циљ је јасан: дестабилизација. Ако успеју (што је такође наша глупост или слабост), здробиће Русију, затим се окренути Кини и обновити систем угњетавања и експлоатације глобалне већине. За сада, не наишавши на чврст отпор, Американци су запалили пламен светског рата, али остављају отворене путеве за узмицање.

Одговор Европи

Истовремено, док говоре о „духу Анкориџа“, желе да продуже конфронтацију у Европи, наставе крвопролиће Русије и пресеку комуникације и путеве снабдевања енергијом Кини. Успут, САД су поново усмериле поглед на војну супериорност, повећавајући свој већ огроман војни буџет за 50 процената. Ово повећање је без преседана од Другог светског рата.

Трампове лудорије и гримасе маскирају суштину његове политике, која је, на свој начин, рационална. Такво понашање је веома опасно уколико Американци не осете чврст отпор. Русија до сада није ескалирала ситуацију, чак је остављала утисак као да жели да постигне споразум. Или се томе заиста надала? Снови о „споразуму“ су неосновани, с обзиром на општи курс Сједињених Држава и њихово унутрашње стање. С ким би требало да преговарамо? О чему? О томе како ће земља која води економски рат против нас почети да подржава економски развој Русије?

Специјална операција почела је да поткопава позиције домаћих компрадора [1] и њихових лакеја. Али то нас још није довело до разумевања суштине сукоба. Овде се не ради о заузимању насељених подручја у Украјини, већ о томе ко ће победити у овој историјској бици: Запад или ми и Глобална већина? Или ће сва савремена људска цивилизација, иако несавршена, па чак и местимично деградирајућа, пропасти у пламену универзалног термонуклеарног рата?

Ствари су још горе са Европљанима (не свима, али са већином). Њихове елите су морално дегенерисане, интелектуално осиромашене и брзо пропадају, напуштајући готово све добро што се повезује са концептом „Европе“. Неуспешни на свим фронтовима, кренули су путем ратне хистерије, створили себи вештачког непријатеља, па се чак и спремају за рат. Може се подсмевати њиховим покушајима да створе милитаризовани европски рајх, као што је планирао немачки Генералштаб почетком 20. века и нацисти 1930-их и 1940-их.

Мало шта ће од тога бити. Али и даље има доста новца, и значајног броја становника, укључујући имигранте из Азије, сиромашне из Источне Европе и избеглице из Украјине. Садашња евро-елита враћа потконтинент у његову уобичајену прошлост: бескрајне ратове (укључујући два светска рата започета у једној генерацији), колонијализам, расизам, серијске геноциде и антихумане идеологије. Власти у Бриселу и Берлину поново гурају континент ка великом рату и самоубиству. Али ова трка ка понору повући ће и друге, укључујући и нас, осим ако не променимо приступ рату који нам је Запад наметнуо и наставља да намеће целом свету. Његов пад не сме довести до уништења људске цивилизације и Русије.

Неопходно је зауставити клизање Европе не само ка новој трци у конвенционалном наоружању, већ и ка ширењу њеног нуклеарног арсенала. Русија мора брзо повећати своје оперативне и стратешке нуклеарне капацитете како би грађани и владари Француске и Британије знали да ако Париз или Лондон покушају да употребе нуклеарно оружје против Русије или га предају неком другом, те земље ће једноставно бити збрисане са лица Земље, нестајући у ваздуху. Наравно, не дај Боже.

Поновићу оно што сам рекао у другим чланцима: с обзиром на брзу деградацију европских елита, од земаља Старог света које су стекле нуклеарно оружје оно пре или касније мора бити одузето. Када су ове две земље стекле нуклеарно оружје, водили су их одговорни и разумни људи. Таквих људи више нема. „Макрони“ не би требало да имају више граната. Поготово што би, с обзиром на тренутни тренд пада европске елите, могли бити замењени још бесмисленијим и неодговорнијим. Шта да се ради?

Повратак вери

Ушли смо у сукоб светско-историјских размера, који већ на средњи рок прети уништењем наше земље и целог човечанства. Одговор је очигледан: милитаризација, „дефанзивност“ нашег политичког и економског размишљања. Не ради се о бесмисленом упадању у неограничену трку у наоружању, као што је то некада учинио СССР. Уместо тога, сва идеолошка, економска и домаћа политика мора бити усмерена не само на преживљавање, већ и на победу у светском рату који је наметнут човечанству.

У тријади мотива који одређују живот и развој сваког појединца и човечанства у целини – благостање (економија), стање духа (идеологија) и снага (војне способности) – последња два долазе у први план. Економија је неопходна, али се она повлачи на своје право место – служење и одржавање духа и снаге земље и њеног народа. У блиској будућности, земљом морају управљати не толико цивили колико војна лица. То се већ дешава, с обзиром на улогу људи из обавештајних служби у руководећим круговима. Овај процес се мора убрзати.

Ушли смо у сукоб светско-историјских размера, који већ на средњи рок прети уништењем наше земље и целог човечанства

Наши кинески пријатељи, упркос опрезу и жељи да одложе сукоб, већ су донели одлуке и почели да се припремају за велики рат. То укључује напоре да се он спречи. Стратешке резерве се складиште, уводе се планови мобилизације и обнављају се одговарајући слојеви руководства. [2] Код нас готово да се не види такав рад, осим неколико националних програма. Али чак ни они нису директно усмерени на припрему за рат са циљем његовог спречавања или брзе победе. Где је, на пример, рад на јачању цивилне одбране? А ми смо, понављам, примарна мета у светском рату који је покренут. Кина је секундарна мета. Они ће се обрачунати са њом када Русија буде ослабљена или поткопана.

Морамо коначно да се опростимо, иако са закашњењем од једног и по века, од еврофилије и западњаштва. У садашњим и будућим околностима, ова линија размишљања и понашања је ужасно застарела. Са Запада, где ефикасно влада „Епштајнова елита“, доћи ће не само војне претње и непријатељство, већ и морална зараза и античовечност.

Речено не значи порицање свега доброг што нам је дала вакцина европске културе од стране Петра Великог. Не би требало да отписујемо све западне земље; елементи нормалности се тамо појављују на неким местима. Не би требало да имитирамо западне елите које подстичу тоталну русофобију и гурају друштва у интелектуални и морални ћорсокак. Најбоље од Европе вреди сачувати, па чак и развијати. Али коначно морамо схватити да ми изворно нисмо европска, већ велика евроазијска држава-цивилизација.

Спољашњи извори наше историјске духовне културе долазили су са југа – из славне Византије, Палестине, муслиманског и будистичког света. А наши главни спољни политички извор је – Велико Монголско царство. Крајње је време да схватимо себе и да живимо на свој начин, онако како нам је предодређено историјом и географијом. Да свет посматрамо из центра и севера Евроазије, а не са њеног западног руба.

Тешко, али хитно питање: повратак најбољем у човеку – вери, тежњи ка вишем духу. Европска цивилизација је искоренила Бога из себе. И ми смо патили од исте невоље, усвојивши европску комунистичку идеологију и праксу безбожништва и атеизма. Без вере и наде у најбоље у себи, без свести о себи као делу историје и своје земље и њене културе, сводимо се на животињске инстинкте.

Савремена западна цивилизација нас гура ка томе. Због горког укуса комунистичког јудноумља, друштво и неке владајуће елите почеле су да избегавају реч „идеологија“. Али велике земље се не граде без уједињујућег духовног језгра, идеолошке платформе, и ако их изгубе, пропадају. Историја је гробље држава које су изгубиле такво језгро. Нема потребе уводити јединствену идеологију или је тако називати. Нека то буде идеја-сан Русије [3].

Она не може и не би требало да буде обавезна за све. Руски грађани уживају слободу мишљења и избора – под условом, наравно, да не наносе штету другима. Али придржавање одређеног идеолошког темеља мора бити обавезно за оне који полажу право на управљање и јавно признање. То је идеја служења: породици, друштву, земљи и Богу. Вера се не може наметати неверницима, већ се мора подстицати, укључујући и усађивање од детињства. Вера у Бога, Његово име није толико важно, најбоља је људска особина.

Окрет ка Сибиру

Морамо се коначно ослободити магле економизма – било да је реч о марксистичком или либералном тумачењу. Ако признамо апсолутни приоритет економских интереса и људе назовемо „економским животињама“, сводимо се на тај ниво. Руска историја – и царски и совјетски период – акумулирала је искуство, чији елементи заслужују да буду оживљени у новим условима.

Без дугорочног планирања и промишљене администрације, не можемо преживети, а камоли победити, у свету интензивирајуће геополитичке и геоекономске борбе. Али, пре свега, у новом економском моделу, иницијатива и лични интерес морају се спојити са служењем, развојем најбољег у људима и очувањем природних ресурса Земље. Велики Руси су ову комбинацију назвали „ноосфером“. Економија и пословање морају служити људима и Земљи, а не да их потискују, као што је случај у савременом капитализму, који је изгубио своје етичке корене.

Поред идеолошке платформе, потребан је низ свеобухватних макропројеката како би се пробудила креативна, конструктивна енергија. Прва од њих је „сибиризација“ Русије: премештање центра идеолошког, економског и политичког развоја у руску Азију. Будућност лежи тамо. Западно путовање мора се завршити што је пре могуће. С обзиром на то да се Европа враћа „себи“ – извору ратова и других невоља – померање ка Истоку и развој војне технологије су неопходни и из војно-стратешких разлога.

Покрет ка Сибиру је оживљавање најбољег у нашем националном карактеру. Сада морамо тамо тражити локацију за трећу престоницу Русије, преносећи неке од функција престонице у сибирске градове. Потребна је озбиљна модернизација спољне и одбрамбене политике.

Прво. Схватити да дубоко укорењене контрадикције у глобалном економском систему, које поткопавају саму човекову суштину, прете уништењем човечанства. Наставак тренутне полуполитике у Украјини, која прети да исцрпи земљу, могао би да поткопа оживљену снагу и дух Русије.

Друго. Разговори о примирју у „духу Аљаске“ могу се тактички наставити, али уз разумевање да дугорочни мир и развој нису могући без заустављања покушаја Запада да се посвети историјском војно-политичком реваншу, при чему Европа поново постаје предводник. Светски рат се не може добити модернизованим рововским ратовањем. Ризикујемо да будемо поражени, или, у крајњој мери, да изгубимо још стотине хиљада наших најбољих људи, који су потребни за борбу и постизање победе у предстојећем, изузетно опасном и тешком историјском периоду.

Треће. Победоносно окончати тренутни сукоб у Украјини, а тим пре не допустити ескалацију светског рата на глобални термонуклеарни ниво, немогуће је без значајног јачања политике нуклеарног одвраћања. Споразуми о заједничком управљању нуклеарним одвраћањем и стратешкој стабилношћу су корисни, али је време да се престане са причама о „ограничавању наоружања“. Гомилање ракета средњег и стратешког домета и других носача ракета мора се интензивирати како би се западњаци одвратили од покушаја да поврате своју доминацију.

Нуклеарно оружје, када је у оптималним количинама и са правилном доктрином, чини ненуклеарну супериорност недостижном и штеди ресурсе конвенционалним снагама. Наши „Буревестници“, „Орешници“ и хиперсонични системи за испоруку требало би да убеде непријатеља у узалудност њихових нада за победу.

Морамо да развијемо нову генерацију оружја, како би Американци унапред били свесни своје фундаменталне неспособности да силом наметну своју вољу.

Ширење и све већа флексибилност нуклеарних арсенала има за циљ да подсети све да се велика нуклеарна сила не може победити трком у наоружању без нуклеарног оружја или конвенционалним ратовањем, чак ни ратовањем дроновима. То је, наравно, под условом да избегнемо масовно гомилање нуклеарног оружја, као што су то учинили СССР и Сједињене Државе шездесетих година прошлог века. То је било бесмислено, скупо и опасно.

Потенцијални противници морају схватити да је трка у наоружању бесмислена, па чак и самоубилачка за њих. Ово је тема о којој вреди разговарати, барем са Американцима. Ратовање дроновима, био-, па чак и когнитивно-дигитално ратовање мора се спречити и одвратити кроз све снажније ослањање на оружје које уништава подстрекаче ових ратова. За сада, ово се односи само на нуклеарно оружје, под условом  спремности и способности да буде коришћено у довољно великим размерама.

Наши „Буревестници“, „Орешници“ и хиперсонични системи за испоруку требало би да убеде непријатеља у узалудност њихових нада за победу

Да би се обуздао Вашингтон у случају да Сједињене Државе и Запад наставе свој тренутни курс ка покретању светског рата, доктрина за употребу нуклеарног оружја и других врста оружја требало би да садржи одредбу којом се наводи истинска спремност за напад на америчке и европске циљеве широм света, а листа циљева требало би да се сходно томе прошири. САД/Запад су далеко више зависне од својих прекограничних актива, база и уских грла у логистици и комуникацијама него ми. Непријатељ мора да осети своју рањивост.

Корисно је иранско искуство у одбрани од америчко-израелске агресије. Техеран је почео да циља рањиве тачке свог противника, и овај је почео да се повлачи. Промене у доктрини и војном ставу ка спремности и способности за асиметричне ударе ојачаће одвраћање од авантуризма и имати цивилизацијски ефекат на противника.

Вреди поново одредити приоритете циљева за превентивне ударе – прво ненуклеарне, затим нуклеарне (ако је апсолутно неопходно). Прве мете укључују не само комуникационе центре, командне и контролне центре, логистичке чворишта и војне базе, већ и, што је важно, места окупљања елите, посебно у Европи, како би их лишили осећаја некажњивости.

Да би се повећао кредибилитет одвраћања, вреди интензивирати напоре за развој и тестирање конвенционалне и нуклеарне муниције способне за дубоке продоре. Недавно објављивање списка европских постројења која производе оружје за кијевски режим од стране нашег Министарства одбране је корак у правом смеру.

Повећање кредибилитета претње употребе нуклеарног оружја је такође неопходно како би се европска друштва пробудила из њиховог „стратешког паразитизма“ – уверености да се рат неће догодити, да ће „све бити у реду“. Осећај страха и самоодржања мора се вратити онима који су изгубили пут и заборавили рат и злочине својих земаља и народа у протеклим вековима.

Јасно је да је таква политика апсолутно неопходна у односу на Немачку. Земља која је покренула два светска рата и крива је за серијске геноциде нема право на „најмоћнију војску у Европи“, а камоли на оружје за масовно уништење. Уколико би га стекла, немачки грађани морају схватити да би сама земља била уништена, тако да никада више не би дошло до претње миру са немачког тла.

Савез са Кином

Четврто. Потребне су бројне измене доктрине употребе нуклеарног оружја. Мора се утврдити да је у случају агресије земље или групе земаља које поседују већи економски, демографски и технички потенцијал од нашег, руска војна команда обавезна да употреби нуклеарно оружје. То би требало да почне серијом нуклеарних тестова (није јасно зашто чекамо да их Американци започну – опет желимо да се допаднемо?).

Након тога би требало да уследе удари конвенционалном муницијом на логистичке центре, командне пунктове и симболичке циљеве. Ако не престану или почну да одговарају по циљевима на руској територији – низ групних нуклеарних удара, са више него тактичком моћи, на војне базе и кључне индустријске објекте. Ако непријатељ не капитулира, морамо бити спремни за ескалацију на следећи ниво.

Ослањање на нуклеарно одвраћање је неопходно за спречавање ратовања дроновима. Одговор мора бити разарајући. Ако, на пример, ракете или дронови буду поново лансирани из Украјине и суседних земаља након могућих мировних споразума или чак капитулације, они који стоје иза оператера дронова морају знати да ће одмазда – чак и нуклеарна – бити усмерена на њих. Тада ће и сами почети да проналазе потенцијалне провокаторе.

Пето. Поред војно-техничких мера и доктринарних промена, ради квалитативног повећања кредибилитета претње, вреди предложити врховном команданту да одмах именује команданта на европском терену операција. То треба да буде генерал спреман за борбу са правом и одговорношћу да употреби нуклеарно оружје ако је потребно, уколико друге мере не успеју. Врховни командант задржава контролу над стратешким нивоом војних операција.

Шесто. Крајње је време да се напусти претпоставка, која првенствено користи Американцима, да у нуклеарном рату не може бити победника и да ће употреба нуклеарног оружја неизбежно довести до глобалне термонуклеарне ескалације. То противречи основној логици и конкретним војним плановима. Не дај Боже да се нуклеарно оружје употреби. Невини људи ће гинути, а мит који је спасао човечанство – да би свака употреба нуклеарног оружја довела до универзалног Армагедона – биће срушен. Али у нуклеарном рату, посебно у пренасељеној и морално слабој Европи, може се победити.

Поновићу: употреба нуклеарног оружја је велики грех. Али де факто, уздржавање од његове употребе није ништа мањи грех, јер отвара пут ширењу и продубљивању светског рата који је започео Запад. Ако не буде заустављен, то ће у сваком случају довести до уништења човечанства, а успут и до исцрпљивања, па чак и уништења наше земље.

Седмо. Паралелно са дугогодишњом потребом за модернизацијом нуклеарних снага, посебно доктрине њихове употребе, мора се хитно предузети низ корака. Помоћи Ирану да издржи и победи, уједињујући се ради тога са Кином. Позвати земље Блиског истока да убрзају напредак ка стварању регионалног система безбедности уз гаранције Русије, Кине, а могуће и Индије и Пакистана. Ове силе, за разлику од Сједињених Држава и њихових сателита, имају свој интерес у стабилности региона и целе Евроазије.

Осмо. С обзиром на свеукупну акутну опасност у наредних неколико деценија и покушаје Запада да се реваншира, вреди размотрити привремени (десет година са могућим продужењем) одбрамбени савез са Кином. Ово би било корисно у заустављању реваншиста и спречавању братске Кине да осети потребу да парира Сједињеним Државама и Русији у стратешкој нуклеарној сфери. Нуклеарни потенцијал једнак Русији, заједно са кинеском супериорношћу у другим областима комбиноване моћи (економија, демографија), могао би да створи страхове и сумње међу будућим руским лидерима. Ни руском ни кинеском народу то није потребно.

Предложени кораци, хитно и одмах неопходни, надамо се да су довољни да зауставе конфронтацију која исцрпљује нашу земљу и, што је најважније, њено клизање ка глобалној катастрофи. Морамо победити у започетом светском рату, поткопавајући и потискујући реваншисте. Ово је хитан задатак од глобалног историјског значаја. Ако га не решимо, наши потомци (хоће ли их бити?) и Свемогући нам неће опростити нашу интелектуалну лењост и кукавичлук. Русији је било дато двадесет година без рата. Али сада смо ушли у деценије рата и сукоба. Морамо у њима победити, спасавајући себе и човечанство.

Сергеј А. Караганов је почасни председник Президијума Савета за спољне и одбрамбене послове

УПУТНИЦЕ:

[1] Од 16. века, Португалци су своје трговце услугама и слуге називали компрадорима.

[2] Много информација о овоме појавило се у последњих годину или две. Видети одличну анализу у чланку аутора из Центра за свеобухватну економију и међународне односе Више школе економије: Кашин, В.Б., Смирнова, В.А. и Јанкова, А.Д. „Нови Велики зид: О логици понашања кинеске спољне политике“ // Русија у глобалној политици. 2026. Том 24. Бр. 3. стр. 198–215.

[3] Видети: Караганов, С.А. „Жива идеја-сан Русије, кодекс Руса у 21. веку [Идеолошки темељ руске државе-цивилизације]“ / Ур. Ф.А. Лукјанов и П.Н. Маљутин. Москва: СВОП, ФМЕиМП, Виша школа економије економије, 2025. стр. 46.

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард