МИЛОШ КОВИЋ: О Петровој цркви, Светом Краљу и превареним нараштајима

Милош Ковић
Фото: РТРС

За историју српског народа неретко се тврди да је суштински одређена дисконтинуитетима. Она је, заиста, обележена пропашћу средњовековних српских држава, османском, хабзбуршком, млетачком окупацијом српских земаља, ратовима, страдањима, сеобама, преверавањима. У 20. веку Срби су, готово на сваких неколико деценија, истрчавали из ровова и гинули испод различитих застава и грбова, уз звуке различитих химни, неретко у братоубилачким ратовима. У том столећу претрпели су масовна протеривања, физичка уништења, геноцид. Само тим речима може се описати оно што се, у наше дане, догодило у Крајини, на Косову и у Метохији.

Данас смо, међутим, окупљени у порти Цркве Светих Апостола Петра и Павла, древне Петрове цркве у Расу, на месту које најубедљивије потврђује да је историја српског народа историја миленијумских континуитета и дугих трајања. Нисмо школовани да бисмо то разумели, јер је деценијама из тумачења српске историје издвајан и чак одстрањиван њен кључни део – православна вера и, у њеном средишту, светосавска Српска православна црква. Она је дала духовни континуитет српској историји, од Светог Саве до данашњег дана. Њена тумачења смисла српске прошлости била су међу Србима, све до 18. века, општеприхваћена. Црква је, од доба древног Раса и првих Немањића до данас, за главни циљ Срба одредила Царство Небеско – Царство Истине, Љубави, Слободе, Правде, Подвига, оличено у Светосавском и Косовском завету. Сачувати, како се у време Немањића писало и говорило, „праву веру“ „Светих отаца наших Светог Симеона и Саве“ – то је сама срж и смисао, главни покретач највећих српских постигнућа, свих борби за ослобођење и уједињење, до данашњег дана. Онај ко је од те вере одустајао, мењао је национално име, или се губио у помодним идеологијама. То је, већ осам векова, главни ток српске историје; све остале теме биле су привремени рукавци.

Када се размишља о континуитетима и дисконтинуитетима српске историје, постоји још једно питање које се на овом месту мора отворити. Наглашавање нашег словенства, које је неспорна и темељна чињеница, и на њему заснованог југословенства, прикрило је логичну, природну и научно потврђену чињеницу да смо потомци и пресловенског становништва Балкана, које се током векова, мешало са Словенима. Тако, као сложени спој најразличитијих, понекад врло древних етничких слојева себе виде остали европски народи, од Енглеза и Француза до Румуна и Бугара, па нема разлога да и ми своју прошлост и порекло не сагледамо на такав начин.

Ова древна светиња, град Рас и садашњи Нови Пазар настали су на темељима праисторијских и античких насеља. У овој цркви налазила се византијска епископија, око које се у раном средњем веку уобличила и прва српска држава. Она је и названа Рашком, док су Срби, у потоњим вековима, називани Рашанима и Рацима. Рас је био њена престоница, у добу пре Немањића и у време првих владара те светородне династије. Црква Светих Апостола Петра и Павла била је, када је Стефан Немања дошао на власт, једино епископско седиште у његовој земљи. У овом храму и на простору око њега, потом и у манастиру Студеници, одиграли су се најважнији догађаји његовог доба. Овде је било духовни и државни темељ Срба све до оснивања Светосавске аутокефалне српске цркве са седиштем у Жичи. И после тога, Рас остаје престоница, а рашка епископија важно духовно средиште. Од времена краља Милутина државно и духовно тежиште преместиће се ка Скопљу и Пећи, ка још двема древним епископијама, Липљану и Призрену, које се и данас налазе у саставу Рашко-призренске епархије. Немањићи од тада, како изгледа, чешће него у Расу, бораве у дворовима на Косову.

Када се говори о Расу, о српским духовним и државним темељима, реч је углавном о Светом Симеону и Светом Сави, док се неретко заборавља на Светог Симона, Светог краља Стефана Првовенчаног. Овде, у овој Светињи крштен је у православној вери његов отац, Стефан Немања, Свети Симеон. Овде је Немања држао своје саборе, ту је било престоно место „Српске Земље и Поморске“, како се држава Немањића називала. Овде је 1196. одржан сабор на коме је Стефан Немања пренео власт на Стефана, овде је Стефан крунисан за краља и постао Првовенчани да би га потом, како се сматра, Свети Сава изнова крунисао у Жичи.

Овде, у Расу, рађали су се и умирали српски краљеви, међу њима и Стефан Првовенчани. Његов живот на овоме свету препун је подвига. Стефан Немања је темељ и корен, и из његових дланова ниче лоза Немањића, као одраз Лозе Јесејеве, како видимо на фрескама Високих Дечана. Свети Сава и Стефан Првовенчани су, међутим, са њим и после њега, утемељивачи Српске цркве и Српске државе које, упркос свему, трају и живе до данашњих дана.

За деспота Стефана Лазаревића обично се каже да је био и ратник и писац. Заборавља се да је све то, много пре њега, био краљ Стефан Првовенчани. Он је, са Светим Савом, оснивач српске хагиографске књижевности. Житија и прослављање Српских светих не само да су кључни жанрови српске средњовековне књижевности, него ће бити и темељ српске националне свести у потоњим, дугим вековима. По култовима Српских светих, почевши од Светог Симеона и Светог Саве, Срби ће се разликовати од осталих, па и најсроднијих, суседних народа. Њихова имена и подвиге Срби, кроз своју Српску православну цркву, прослављају до данас. На њих се угледају. Јер канон, највиши, класични израз српске културе, створен је овде, у Расу, у добу Немањића. Све што смо после тога створили, учинили смо у слободном опредељењу да останемо у њиховим заветима, да останемо њихови потомци, њихова духовна чада и да ту одлуку, онда када се то мора, потврдимо и жртвом. Чување светиња која су нам они оставили у наслеђе, каква је и древна Петрова црква у Расу, поколења Срба плаћала су животима.

Најбоља потврда овог подвига целог једног народа, јесте повест о чудотворним моштима Светог Краља Стефана Првовенчаног. Срби дуже од осам векова, живе у вери да је он, са својим светим прецима и потомцима, заступник свога српског рода пред Престолом Господњим. Зато су његове мошти Срби спасавали од иновераца, преносили и селили их више од петнаест пута. Његов кивот и кивоте осталих Српских Светих, носили су са собом, као што је и први Израиљ са собом носио Ковчег Завета; Срби су себе вековима називали „новим Израиљем“ и „изабраним народом“. Мошти свог Светог краља преносили су, осам стотина година (упокојио се 1227), од Студенице, преко Жиче, Сопоћана, Црне Реке, опет Студенице, Војловице, Студенице, Враћевшнице, Фенека, Беочина, до Каленића, да би их 1839. коначно вратили у Студеницу.

У време Првог српског устанка Свети Краљ Стефан Првовенчани сматран је заштитником и главним чуваром обновљене српске државе. Карађорђе је, према сведочењу његовог секретара Јанићија Ђурића, сањао Светог Краља непосредно пре него што је по први пут дигао руку на Турке и ступио на пут на коме ће постати Српски Вожд и, како каже Његош, обновитељ Завета. Знамо да је Карађорђе, у време Кочине Крајине 1790. године, на својим раменима носио кивот са његовим моштима, када су оне спасаване из Студенице. Лик, икону Светог Краља Стефана Дечанског Карађорђе ће имати на својој ратној застави. У свакој бици, Срби су знали – тамо где она, ту је њихов вожд. Када је кивот Светог Краља Стефана Првовенчаног зашкрипао, 1813. у манастиру Враћевшници, где је био склоњен после спаљивања Студенице 1806. године, сведоци су то протумачили као сигуран знак да ће Србија пропасти.

И Карађорђевићи и Обреновићи молили су се над Његовим моштима и богато их даривали. Од обнове српске краљевине 1882, крунисани су у Жичи, онако како је завештао Свети Краљ Стефан Првовенчани. И 1915. године, када су Срби кренули у нову сеобу, као и њихови древни преци, понели су са собом кивот са Његовим моштима. Он ће остати у Манастиру Острогу, а они ће се, његовим заступништвом и молитвама, преко Албаније и Грчке, вратити у отачаство, испунити заветну мисао ослобођења и уједињења српског народа.

И данас се одавде, из Петрове цркве, са тла Епархије рашко-призренске, као са осматрачнице, види цела српска прошлост и садашњост. Назире се и наша будућност.

Све је почело овде, у Расу. Важност Старе Рашке, као језгра старе српске државе и једног од демографских извора, матица српског народа, истицао је још Јован Цвијић. То се данас, међутим, најчешће не схвата. Потребно је да се та свест обнови и да се бар део река поклоника, које теку ка Косову и Метохији, усмери и ка Петровој цркви, Ђурђевим Ступовима, Сопоћанима, Црној Реци.

Овде, у Епархији рашко-призренској, пред нама се, без икаквих изговора и одлагања, отвара оно наше вечито, болно питање: јесмо ли достојни ових светиња и великог наслеђа које нам оставише наши оци? Јесмо ли погазили Завет?

Потрага за одговором на то питање доводи поклонике у Рашко-призренску епархију. Претешки терет који данас носе преварени и збуњени српски нараштаји постаје лакши када уђемо у ове Светиње, када се сусретнемо са браћом која, затворена у гета, живе и, за нас, чувају наш Завет. Од нас се тражи само да их се не одрекнемо, да их не издамо.

Српска црква је, својим страдањем, блиска изворној, раној хришћанској цркви. То се најјасније осећа у њеној Рашко-призренској епархији. У томе су са њом упоредиве још само Горњокарловачка и Бихаћко-петровачка епархија. Овде, у Петровој цркви, Ђурђевим Ступовима, Сопоћанима, Црној Реци, Брњаку, Грачаници, Драганцу, Љевишкој, Зочишту, Дечанима, Пећаршији и Девичу, налазе се одговори на вечна, општељудска питања смисла подвига и издаје, значења страдања, смрти и васкрсења.

Ове светиње привлаче и оне који су од њих отпали и оне који их у наше дане разарају. Они знају њихову вредност и зато покушавају да нам их отму. За тим нема баш никакве потребе – српске светиње чекају их отворених врата и раширених руку. Баш као оне америчке војнике који недавно, у Драганцу, примише нашу православну веру. У САД и западној Европи преласци на православну веру све су учесталији и масовнији. Сада знамо да је разарање хришћанских светиња у Крајини, Босни, Херцеговини, на Косову и Метохији било део, можда и прави почетак самоуништења некада хришћанске, западне цивилизације. Она ће се, можда, овде, заједно са нама, вратити своме искону.

Милош Ковић

(Изговорено 16. и 17. 5. 2026. на манифестацији „Дани Старог Раса” у порти Цркве Светих апостола Петра и Павла, у организацији Епархије рашко-призренске СПЦ, Православне омладине Рашке области, Завичајног друштва Стара Павлица из Краљева)