Михаило Меденица: Казујте, Срби!

Прошао сам поред старца.
Седео је на пању храста.
Из њега је ницало младо дрво.
Из гнојних рана пупило је лишће.

„Знам ли те, сине“- подиго је главу мотајући дуван.
Крваву шкиљу мртвога брата.
У суви лист из оних јуриша босоногих.
Опанке је назуо мртвоме сину.

И даровао ме именом његовим, још то једино има.
И стару њиву негде у гори.
Чека га, не рађа ником, помрли су на њој волови за плугом.
„Ево ти, иди, узори“- пружи ми бајонет с рђавом оштрицом дугом.

Убрах са ђеда пупољке рана и младице суза с брчина.
Потерах кости воловске, и заора бајонет рђави…

Врисну мучена њива…праштај старице, мати.
Сејем ти ране, Голготе и Газиместане.
Праштај, старице, мати, Србин пева оно што пати.
Сејем ти стихове незнаних песника, један су другоме умирући рецитовали.
Нек казује ако се ко кући врати…

Нек казују буклије над јамама док зову у сватова.
Проговорите громко прекланих вратова.
У име старца што ранама листа,
казујте Срби на клину крај Христа!

Казујте, ћудљиве и преке питомине.
Казујте, Србин живи и када гине!
Казујте оне стихове мртве,
Српство је Васкрс најскупље жртве!
Михаило Меденица