ОД ПРИСЛУШКИВАЊА ДО ВРБОВАЊА: УДБА ПРАТИ ЦРКВУ
Поводом текста Радмиле Радић, „О неким методама деловања Службе безбедности у верским заједницама до половине 60-их година 20. века“(1)
ШТА ЈЕ УДБА УЧИНИЛА ЦРКВИ?
Титова удбократија имала је нарочиту мржњу према Српској Цркви која је ( с правом ) сматрана самим срцем српског заветног народа. Да би се њен утицај сузбијао, УДБА је кренула у врбовање свештеника, монаха и црквених великодостојника ради праћења унутрашњих активности, ставова свештенства и расположења верника, стварање прорежимских свештеничких удружења (попут Удружења православних свештеника) како би се ослабило јединство Цркве и унутрашње језгро отпора. УДБА се одлучно упустила у хапшења, монтиране судске процесе, полицијско саслушавање и забране јавног деловања неподобних, као и у ограничавање материјалних средстава, контролу богословских школа и спречавање издавачке делатности верских заједница. Ту је било важно и убацивање агената са циљем изазивања сукоба, подела и дискредитације црквених структура у јавности.
О ТЕКСТУ РАДМИЛЕ РАДИЋ
Текст Радмиле Радић бави се механизмима државне контроле над верским заједницама у социјалистичкој Југославији, нарочито у периоду од краја Другог светског рата до средине шездесетих година XX века. Ауторка полази од ширег политичког оквира: у раном периоду изградње социјалистичког поретка, једнопартијски систем је настојао да друштво организује око идеје сталне одбране од „унутрашњег и спољног непријатеља“. У таквом амбијенту, како се у тексту истиче, непријатељ је представљан као „свеприсутан и скривен“, па је потреба за „будношћу“ била стална, јер је важило уверење да „непријатељ не мирује“. Тај политички модел није се односио само на отворене противнике режима, него и на све облике удруживања који су могли да произведу другачије тумачење друштвене стварности. Зато су верске заједнице врло рано стављене под строг државни надзор.
ОРГАН ПАРТИЈЕ
Служба безбедности у том систему била је један од кључних инструмената власти. Она није деловала као самостална институција изван политичког поретка, већ као орган који је „поштовао налоге Партије без поговора“. У четрдесетим и педесетим годинама, служба је била главни извршилац борбе против „класних непријатеља“, „страних елемената“ и „непријатеља унутар Партије“. Пошто су верске заједнице у идеолошком смислу сматране могућим упориштем „реакције“, њихово деловање није третирано само као верско питање, већ као питање политичке безбедности. Зато се историја односа државе и верских заједница у послератној Југославији не може разумети без разумевања метода ОЗН-е, УДБ-е и касније СДБ-а.
Радмила Радић подвлачи да целовита историја УДБ-е у Југославији још није написана на основу потпуног историографског истраживања. Разлози су двоструки: прво, сама природа службе била је затворена и конспиративна; друго, део докумената је систематски уништаван. Зато грађа Безбедносно-информативне агенције, која је делимично доступна у Архиву града Београда и Архиву Србије, не омогућава целовиту реконструкцију структуре ОЗН-е, УДБ-е и СДБ-а, али ипак омогућава увид у методе и циљеве деловања тих служби.
КОМИСИЈА ЗА ВЕРСКА ПИТАЊА
Током четрдесетих и почетком педесетих година, Државна комисија за верска питања имала је значајну улогу у спровођењу државне политике према верским заједницама. Она је координисала рад других државних органа, док су републичке комисије у почетку имале мањи значај. Њихова делатност углавном се сводила на расподелу помоћи, прикупљање статистичких података и организовање свештеничких удружења. Међутим, од краја 1951. године, а нарочито после поновног формирања Комисије 1954, њен састав се мења: у њој више нема свештеника, а све већу улогу добијају проверени партијски кадрови, помоћници министара унутрашњих послова, јавни тужиоци и функционери службе безбедности.
НАЧИН РАДА ВЕРСКИХ КОМИСИЈА
Kомисије за верска питања нису биле само административна тела која се баве верским пословима, већ део ширег система политичке контроле. Званично, оне су биле „политичко-саветодавни органи“, али су у пракси стално сарађивале са извршним већима, управама државне безбедности и одборима за унутрашњу политику. Главне смернице није самостално доносила Савезна комисија за верске послове, већ Одбор за унутрашњу политику СИВ-а, док је Комисија спроводила одлуке. На тај начин, питање верских заједница било је смештено у исту раван са питањима заштите поретка, унутрашњих послова и политичке стабилности.
Председници републичких комисија били су у сталном контакту са председницима одбора за унутрашњу политику у републикама, а на нижем нивоу, у среским комисијама за верска питања, обично се налазио и представник секретаријата за унутрашње послове. То значи да је контрола верских заједница постојала на свим нивоима власти: савезном, републичком, среском и локалном. Радићева то формулише као „вертикални“ и „хоризонтални систем управе“ који је функционисао унутар „пирамидалног система власти“. Верске заједнице, дакле, нису биле праћене спорадично, него системски, кроз институције које су биле повезане са партијским и безбедносним структурама.
ПРИСЛУШКИВАЊЕ ЦРКВЕ
Посебно место заузима питање конкретног рада ОЗН-е, УДБ-е и СДБ-а у односу на верске заједнице. Један од најзначајнијих односи се на прислушкивање Српске Православне Цркве: међу првим прислушним уређајима монтираним у Југославији били су уређаји уграђени у зграду Патријаршије СПЦ, и то 24 уређаја, на предлог Другог одељења УДБ-е. Као резултат прислушкивања заседања Сабора СПЦ и других оперативних радњи настајале су интерне публикације за унутрашњу употребу. Ово показује да је врх СПЦ био предмет посебне пажње безбедносног апарата.
Такво праћење правдано је тврдњом да „известан број свештених лица“ и даље делује „са непријатељских позиција“ према социјалистичком систему. Зато је, према документима које ауторка цитира, било потребно прикупити „одређеније и детаљније податке“, испитати мотиве, методе деловања и заузети одговарајуће ставове. При томе се изричито наглашава да питање треба радити „у сарадњи са Републичким секретаријатом за унутрашње послове“. Титоистички државни апарат је верску активност тумачио као политички и безбедносни проблем, а не као унутрашње питање верских заједница.
СВЕШТЕНИЦИ ЗА УДБУ
Радићева затим указује да су многи свештеници сарађивали са УДБ-ом, било добровољно, било под притиском, уценом или материјалним подстицајем. Као један од најдрастичнијих примера наводи се свештеник Ратко Јелић, кога су државни органи сматрали „врло поверљивим и оданим“. Он је доследно спроводио директиве и редовно слао извештаје о важним питањима, као и о разговорима са појединим свештеницима. Сличну улогу имали су и други свештеници. Брозова служба није деловала само споља, преко надзора и административних мера, већ и изнутра, преко сарадничке мреже унутар самих верских заједница.
ОЗНА И НКВД
ОЗН-а је настала у рату, као орган чији је задатак био борба против „националног непријатеља“ и „унутрашњег, класног непријатеља“. После рата њена функција није нестала, већ се проширила у складу са потребама новог режима. У време сукоба са Информбироом, служба је добила задатак да још шире прати политичка кретања у земљи. Један њен припадник касније је објаснио да је, поред контраобавештајне функције, она имала и функцију „политичке полиције за контролу политичког живота“. Верске заједнице нису биле контролисане само као могући канали страног утицаја, него и као простор у коме се могао појавити отпор политици Комунистичке партије.
Посебно је значајан податак о совјетском утицају на формирање метода ОЗН-е. Део њених кадрова школован је у Совјетском Савезу 1944–1945. године, а један од најважнијих метода преузетих из тог искуства било је „покривање“, односно постављање повереника у различите делове друштва. По Стаљиновом моделу, повереничка мрежа била је замишљена тако да прикупља податке „о свему и свакоме“. На тај начин, већ до краја 1944. Србија је била премрежена органима ОЗН-е. Овај систем „покривања“ касније се пренео и на дејство према верским заједницама, јер су црквене институције, богословије, манастири, епархије и свештеничка удружења постали објекти надзора.
ОСТАЦИ „МРАЧНЕ ПРОШЛОСТИ“
У идеолошком смислу, представници верских заједница сврставани су међу остатке „реакције“. У једном документу који ауторка цитира, верске организације и секте описане су као „назадне у политичком и паразитске у економском погледу“, па су зато представљене као „непомирљиви противници и непријатељи нове народне власти“. Као у свим комунистичким државама, религија није третирана као приватно уверење, већ као друштвена снага која може да угрози нови поредак. Због тога су поједини епископи и свештеници нападани јер црквено руководство није званично прихватило политичке промене у Југославији, јер су неки свештеници довођени у везу са емиграцијом, одметничким групама, страном шпијунажом, непријатељском пропагандом и ширењем прича о прогону цркве.
Радмила Радић уочава да је „у неким од тих оптужби било и истине“. Међутим, суштина државне политике била је идеолошка: комунисти су желели да прекину утицај религије на становништво. Истовремено су били свесни да се религија не може укинути простим декретом или отвореним прогоном. Зато се званично говорило о „идејном и политичком раду“, о просвећивању маса, о усвајању материјалистичког погледа на свет и о постепеном потискивању религијских схватања као анахронизма социјалистичког друштва. Званично се говорило о идеолошком раду, док су у пракси коришћене административне, полицијске, агентурне и притисне мере.
СЛОЖЕНИ СИСТЕМ КОНТРОЛЕ
Да поновимо: послератна југословенска држава није верске заједнице посматрала као неутралне друштвене институције, него као потенцијално опасна жаришта алтернативног ауторитета, политичке „реакције“ и страних утицаја. Због тога је изграђен сложен систем контроле који је обухватао комисије за верска питања, органе унутрашњих послова, безбедносну службу, партијске комитете и локалне органе власти. Рад према верским заједницама спровођен је кроз прислушкивање, прикупљање података, унутрашње сараднике, праћење епископа и свештенства, као и кроз институционалну координацију свих нивоа власти.
Иако су државни и партијски органи у начелу тврдили да религију треба потискивати „идејном борбом“, „васпитавањем“ и „политичким уздизањем маса“, ауторка наглашава да се у стварности деловало много грубљим и непосреднијим средствима. Формулације из титоистичких докумената говоре о уверењу да ће „наша социјалистичка стварност“ сама по себи деловати против религије, али се истовремено развијао читав апарат праћења, притиска и контроле над свештенством, верским школама, богослужењима и верницима.
ГОДИНА 1946.
Почетна тачка тог практичног деловања била је процена да је „непријатељска делатност свештеника“ појачана. Током 1946. године, из различитих окружних комитета КП Србије стизали су Централном комитету извештаји у којима се свештенство разврставало према политичкој подобности. Наводило се да више од 60% свештеника припада групи „реакција-непријатељ“, око 30% групи колебљивих, а само 10% оних који су спремни на сарадњу. Та класификација је важна јер показује да државна власт није посматрала свештенике као хомогену верску групу, него као политички терен који треба поделити, изоловати, придобити или неутралисати. Свештеници који су били спремни на сарадњу третирани су као корисни, док су они који су одбијали сарадњу означавани као „реакционарни“ или „непријатељски“ елементи.
Партијска директива од 27. августа 1946. године, коју ауторка наводи, показује како је та политика формулисана на нивоу инструкције. Организационо-инструкторска управа ЦК КПС упозоравала је окружне комитете да се званични представници цркве све више повезују „са реакцијом у земљи и ван ње“, те да се не сме дозволити да свештенство остане под утицајем „реакционарних и нама непријатељских представника“. Уместо тога, требало је радити на „јачању нашег утицаја међу свештенством, особито нижем“. Циљ је био да се ниже свештенство веже за народну власт и тиме паралише утицај црквеног врха. Овде се јасно види једна од главних стратегија режима: раздвајање епископата од нижег свештенства и стварање унутрашњих линија поделе унутар саме црквене структуре.
КАКО ПРИТИСНУТИ „ПОПОВЕ“
На саветовању у ЦК КПС 16. септембра 1946. године закључено је да је „поповима посвећена мала пажња“ и да држава нема довољан утицај на њих. Истовремено су признате и неке грешке: физички напади, чупање брада свештеницима и напад на епископа. Али то признање није значило одустајање од притиска, већ више настојање да се методе учине организованијим и политички кориснијим. Ауторка наводи случај епископа Иринеја Ћирића у Војводини, где су скојевци, чланови Партије и колонисти учествовали у физичком нападу на владику и свештенике из његове пратње. Притисак се, дакле, преносио преко локалних партијских, омладинских и безбедносних структура.
Радићева систематизује облике узнемиравања и притиска над верским заједницама. Она истиче да је образац био готово идентичан на различитим местима. Изгреди против цркве обухватали су ометање богослужења и храмовних слава, протеривање свештеника и црквених великодостојника, физичке нападе на свештенике, епископе и бискупе, хапшења, суђења, притиске, уцене, демолирање храмова и капела, одузимање црквених зграда, провале у црквене објекте и убиства свештеника. Ту су били и исмевање и вређање свештених лица, високо опорезивање свештеничких прихода, ометање издавања извода из матичних књига, подизање зграда на црквеним земљиштима, застрашивање деце да не посећују верску наставу, кажњавање оних који славе славу и широка антирелигиозна пропаганда.
ВИШЕ НИВОА ДЕЛОВАЊА
Овај списак мера показује да је државна политика према верским заједницама имала више нивоа. Један ниво био је идеолошки: религија је представљана као остатак старог друштва и препрека социјалистичком развоју. Други ниво био је административни: црквама су одузимане зграде, свештеничка примања су опорезивана, а верски живот ограничаван кроз бирократске препреке. Трећи ниво био је репресиван: хапшења, суђења, физички напади и уцене. Четврти ниво био је психолошки и социјални: свештеници су јавно исмевани, верници застрашивани, а деца одвраћана од верске наставе. У том смислу, притисак није био усмерен само на институције, него и на свакодневни верски живот становништва.
Државни органи су се плашили да би свештенство и „политичка реакција“ могли употребити Цркву као легално упориште за политичке, а не само верске циљеве. Посебно су сумњиве биле верске заједнице које су имале везе са иностранством. У документима се истиче да такве заједнице, због свог „интернационалног карактера“, могу постати „шпијунски центри иностраних централа“. Зато су протестантске конфесије и секте описиване као „баласт за наше социјалистичко друштво“.
СПРЕЧАВАЊЕ УТИЦАЈА
Посебна пажња посвећивана је утицају верских заједница на националне мањине, просветне раднике, омладину и чланове Партије. За комунистички режим посебно је било важно да чланови Партије не учествују у верским обичајима, јер би то поткопавало идеолошку дисциплину. На седници Политбироа ЦК КП Србије 8. јануара 1947. године одлучено је да се окружним комитетима упути писмо са директивом да чланови Партије не смеју славити Божић, славе, венчавати се у цркви или крстити децу. Радићева напомиње да ће такав однос временом попустити, али тек крајем шездесетих и почетком седамдесетих година. Верска пракса чланова Партије сматрана је политичком слабошћу и идеолошком недоследношћу.
УДБИНИ АГЕНТИ У МАНТИЈИ
ОЗН-а, а касније УДБ-а, стварала је мрежу агентуре у Београду и у седиштима епархија. Преко те мреже прикупљани су подаци о активностима и расположењу епископа. Агентура је посебно активирана пред годишња заседања Сабора СПЦ, када је држави било важно да унапред сазна ставове архијереја и да благовремено предузме мере. Сабор је посматран као политички догађај који треба надзирати, усмеравати и, када је могуће, контролисати.
На епископе који су сматрани најреакционарнијим вршен је притисак како би били наведени на повлачење или пензионисање. Циљ је био да се промени расположење епископата и ослаби отпор државним плановима. Поред притиска који је Државна комисија за верске послове вршила преко Синода, постојао је и план „агентурно-оперативних мера“. Са одређеним епископима обављани су разговори и одржаван је сталан или повремен контакт, како би се припремили за позитиван однос према питањима за која су државни органи били заинтересовани. Тако се црквена јерархија настојала раздвојити на „позитивне“, „колебљиве“ и „реакционарне“ елементе.
„РЕАКЦИОНАРНИ“ ЕПИСКОПИ И КАДРИРАЊЕ У ЦРКВИ
Органи УДБ-е бележили су разговоре „реакционарних“ епископа, пратили њихове извештаје Сабору, евидентирали да ли су излазили на изборе и како су гласали, какав су став имали према питањима важним за државу и да ли су били у контакту са емиграцијом. За сваког епископа постојала је посебна картотека са подацима о биографији, кретању, држању, али и подацима „из најинтимније животне сфере“. То указује да циљ није био само политички надзор у ужем смислу, већ стварање комплетног досијеа који би могао да послужи за притисак, процену, уцену или контролу.
Државни органи су настојали да утичу и на кадровску политику СПЦ. После избора патријарха Викентија директно су руководили избором свештеника за парохије у иностранству, као и избором нових архијереја. Од појединих кандидата за епископе тражена је чак и изјава лојалности, а пажљиво је договаран распоред епископа по епархијама. Државна контрола није била ограничена на спољно праћење, већ је тежила да утиче на унутрашње одлуке цркве: избор људи, њихово постављање, премештање и њихов однос према власти.
САРАДНИЦИ УДБОКРАТИЈЕ
Важно је да су сарадници УДБ-е ангажовани унутар верских заједница. Они су регрутовани из редова јерархије, свештенства, монаштва, римокатоличког редовништва, питомаца богословија и семеништа, али и међу цивилним лицима која су радила у оквиру верских заједница: звонарима, члановима хорова, намештеницима, родбином и пријатељима. Користили су се и „добри омладинци“, чланови ССРН-а и синдиката, који су контролисали проповеди, поклоничка путовања и катехизацију. У једном документу који Радићева цитира, стоји да при ангажовању сарадника из редова свештенства треба добро проучити кандидата, нарочито „степен његовог вјерског фанатизма“.
Методе придобијања сарадника биле су јасно наведене: „компромитујући материјал“, „добровољна основа“ и „материјална база“. Компромитујући материјал користио се код лица за која су постојали подаци о непријатељској делатности, али и код оних код којих су се могле употребити личне слабости, односи са женама, „сексуалне настраности“, пијанство или финансијске неправилности. Материјална база била је нарочито употребљива код свештеника СПЦ и Исламске верске заједнице, јер је њихов материјални положај у поратним годинама био тежи него у Римокатоличкој цркви: агентурни рад није био импровизован, већ методолошки разрађен и прилагођен различитим верским срединама.
МЕТОДЕ РАЗАРАЊА
Посебно је занимљив део у којем се оперативцима дају упутства како да разговарају са верским сарадницима. Саветовало им се да се не намећу, да не улазе у расправе о питањима која не познају, већ да „више питају и бележе“. Ако сарадник покрене питање Бога или верских догми, требало је разговор завршити тврдњом да му нико не брани да испољава верска осећања. Такође се наглашавало да преко сарадника који нису раскинули са религијом не треба спроводити антирелигиозне мере, нити нападати догме, већ постепено „раскринкавати руководиоце као непријатељске елементе“. Циљ није био нужно да се сарадник одмах идеолошки преобрати, већ да се употреби унутар сопственог верског окружења.
Верске заједнице су биле обухваћене мрежом локалних и централних институција, али и неформалним агентурним каналима. Притисак се вршио кроз административне мере, јавну пропаганду, контролу богослужења, надзор над епископима, утицај на избор црквених кадрова и стварање сарадничке мреже унутар самих верских институција. У том систему, религија није била третирана само као идеолошки противник, већ као безбедносни проблем који треба „покрити“, пратити, поделити и контролисати.
ИЗВЕШТАЈИ СА ТЕРЕНА
Држава није само надзирала верске заједнице споља, већ је тежила да уђе у њихову унутрашњу структуру, да прикупља податке о појединцима, да их класификује, врбује, притиска, усмерава и користи у сопствене политичке сврхе. Управо зато Радмила Радић посебну пажњу посвећује документу УДБЕ под називом „Клер“, који, по њеној процени, вероватно потиче с краја педесетих година и у којем се објашњавају главне оперативне мере за рад у верским школама и свештеничким удружењима.
Најпре се описује како су извештаји са терена били састављани. Они су стизали по готово истом шаблону као и партијски извештаји. У њима се наводио број верских објеката, историјат верских заједница на одређеном простору, држање свештеника пре и за време Другог светског рата, њихов однос према НОП-у, „став свештеника према данашњици“, делатност црквених одбора, број ученика у богословијама и семеништима. Од педесетих година ти извештаји постају још конкретнији: у њима се бележи колико сарадника УДБ-а има међу свештеницима, који се свештеници контролишу, колико се сарадника користи активно или повремено и колико свештеника има „негативно држање“. Такав систем извештавања показује да је циљ службе био да направи што потпунију карту верског терена, и то не само институционалну, него и персоналну, политичку и психолошку.
НАДЗОР НАД ЕМИГРАЦИЈОМ
Ауторка наводи и податак да је, према проценама саме службе, више од 300 свештеника Српске православне цркве, укључујући и неке епископе, активно помагало Дражу Михаиловића, док је много већи број симпатисао његов покрет. Истовремено је контролисана делатност „реакционарних“ свештеника и епископа у емиграцији, и то преко Министарства иностраних послова ФНРЈ и обавештајних органа УДБ-е задужених за емиграцију. Овај део показује да се рад према верским заједницама није завршавао унутар граница Југославије. Власт је пратила и спољне везе, нарочито контакте са емиграцијом, јер их је тумачила као могуће политичке и обавештајне канале. Тако су свештеници и епископи у иностранству постајали део ширег безбедносног надзора.
УДБА И ВЕРСКЕ ШКОЛЕ
Посебан део документа „Клер“ односи се на верске школе. Оперативне мере биле су усмерене у три правца: откривање нових кандидата и њихово спречавање да оду у семеништа и богословије; извлачење већ постојећих кандидата из тих школа; и стварање сарадничке мреже у самим верским школама. Титова држава је тежила да контролише будући свештенички кадар већ у најранијој фази његовог формирања. Није било довољно пратити постојеће свештенике – требало је спречити или преусмерити оне који су тек могли да постану свештеници.
Методе спречавања кандидата да оду у верска училишта биле су различите. Једна од најчешћих метода била да се кандидат преко мреже УДБ-е увуче у свађу, пијанку или морално компромитујућу ситуацију, што је онда могло бити употребљено као разлог да буде искључен из школе. Други начин био је да се удеси да кандидат буде оборен на матури, после чега би отишао у ЈНА. У неким случајевима кандидати су искључивани из школа због наводне непријатељске делатности. Радићева напомиње да су ове мере биле нарочито актуелне док су теолошки факултети били у саставу државних универзитета, односно до 1952. године.
КОМПРОМИТАЦИЈА МЛАДИХ БОГОСЛОВА
Служба је покушавала и да „извуче“ богослове који су већ били у верским школама. Најефикаснијим средством сматране су компромитације преко односа са женама. У документу се говори о увлачењу кандидата у љубавне авантуре, после чега се, како се тврдило, они „врло ријетко враћају у семеништа“. Такође су коришћене провокације, подметање непријатељске штампе, позивање на разговоре, краткотрајно одвајање од школе и лични притисак: рад није био ограничен на политичко убеђивање, него је подразумевао употребу приватног живота, сексуалности, породичних односа и личне слабости као инструмената оперативне обраде.
Интересантан је и покушај службе да препозна потенцијалне богослове. Пошто анкете међу матурантима нису давале резултате, јер се ученици нису изјашњавали да ће уписати богословију, а потом су то ипак чинили, унутар службе су прављени профили за препознавање таквих кандидата. У документу се као особине које их „откривају“ наводе затвореност, педантан избор друштва, избегавање јавних разговора са девојкама и умерено испољавање верских осећања. Верско опредељење није се пратило само преко формалних података, већ и преко стила живота и социјалног понашања.
У непосредном раду служба се служила убеђивањем родитеља преко пријатеља, познаника и представника власти, али и притиском на саме родитеље. Кандидати су убеђивани, увлачени у различита друштва, коришћене су агентурне комбинације и везе са женама. Документ посебно истиче да је улога девојака и жена била „опробано и увијек корисно средство“. Истовремено се наглашава да такве комбинације морају бити прилагођене психолошком расположењу кандидата: код неких је требало деловати постепено, ненаметљиво и пажљиво, док је код оних који су већ били склони женском друштву могло да се иде директније.
СВЕШТЕНИЧКА УДРУЖЕЊА
После анализе верских школа, Радићева прелази на свештеничка удружења. Она подсећа да је њихово оснивање већ у историографији делимично реконструисано, али документација БИА-е допуњује слику. Посебно је значајна изјава Срећка Милошевића са седнице републичке Комисије за верска питања од 11. марта 1961. године: „Што се тиче свештеничког удружења, у њега су свештеници углавном ушли ради својих личних интереса, а ми смо га створили из политичких разлога.“ Овај цитат сажима целу логику државне политике: удружења нису настала као спонтани облик професионалног организовања свештеника, већ као политички инструмент државе.
Према документима које Радићева користи, свештеничка удружења су формално представљана као „база за окупљање свештенства на линији сарадње са народним властима“. Међутим, са аспекта УДБ-е, она су била „најсавршенији облик обраде“, јер су омогућавала да се унутар свештенства створе упоришта која ће деловати против епископата. УДБ-а је, како се у документу каже, била „једини носилац борбе за стварање удружења“. Њени органи су припремали разговоре, састанке, дискусије, реферате и резолуције, са циљем да се окупи „здраво и позитивно језгро“ од којег би били формирани иницијативни одбори. Ти одбори су потом покретали питање оснивања удружења, стварајући утисак унутрашње иницијативе свештенства.
ВРБОВАЊЕ СВЕШТЕНИХ ЛИЦА
Врбовање свештеника за удружења спроводило се на различите начине. Негде се позивало на тобожњи „социјалистички патриотизам“, код неких су коришћени компромитујући материјали, а негде личне и пријатељске везе. Поред тога, спровођен је и низ административних мера како би се извршио притисак на „колебљиве“ свештенике. После формирања удружења јавио се нови проблем: шта треба да буде садржај рада толиког броја свештеника, с обзиром на то да су неки пришли из „шпекулантских разлога“, неки „под притиском“, а неки зато што су у удружењима видели „могућност јачања вјерског рада и утицаја на масе“. Овде се види унутрашња противречност државног пројекта: удружења су створена као политички инструмент, али су у њих улазили људи са различитим мотивима.
РАЗБИЈАЊЕ ЈЕДИНСТВА ЦРКВЕ
Посебно је важно да се у документима као главни циљ стварања Удружења православних свештеника наводи „разбијање јединства и монолитности СПЦ“. То значи да удружење није имало само функцију сарадње са државом, него је изазвало унутарње подее у Цркви. Држава је настојала да ослаби епископат тако што ће створити организовану групу нижег свештенства која ће бити лојалнија властима него сопственој црквеној јерархији. Радићева помиње пример Црне Горе 1945. године, где су се „најнапреднији свештеници и учесници НОП-а“ састали са намером да створе свештеничко удружење и спрече Синод СПЦ да пошаље митрополита Јосифа Цвијовића као администратора. Тај скуп је, према документу, успео пропагандно, али не и тактички, јер су у Главни одбор изабрани свештеници који су скинули мантије и постали државни службеници.
ПОДЕЛЕ МЕЂУ „УДРУЖЕЊЦИМА“
Унутар самих удружења постојале су поделе. Један документ говори о три фракције: „прикривеним непријатељима“, који су ушли у удружење да би изнутра деловали рушилачки; „слабићима“, који су ушли да би се заштитили од могућег прогона; и „правим и истинским борцима“, који су били у мањини, али су одржавали удружење да се не распадне и не претвори у реакционарну организацију. Ова подела показује да власт није у потпуности контролисала ни организације које је сама подстицала. Унутрашња динамика удружења била је сложена: део свештеника био је лојалан, део опортунистички, део непријатељски расположен, а део је покушавао да искористи удружење за сопствене интересе.
Служба је прикупљала детаљне податке, пратила свештенике, контролисала емиграцију, покушавала да спречи формирање будућег свештеничког кадра, користила породичне, социјалне и интимне односе као средство притиска, а свештеничка удружења претварала у политички инструмент за слабљење црквене јерархије.
ОД ЦРНЕ ГОРЕ ДО ЛЕСКОВЦА
Док су у јавном говору ова удружења могла бити представљана као облик сарадње „напредног“ свештенства са народним властима, у документима које ауторка користи јасно се види да је њихова политичка функција била много дубља. Она су била замишљена као инструмент одвајања нижег свештенства од епископата, као простор за окупљање лојалних свештеника и као средство притиска на оне који су се колебали или остајали верни црквеној јерархији.
После почетних покушаја у Црној Гори, ствар је, према документима, преузела УДБ-а. Припреме су вршене током 1947. и 1948. године, а циљ је формулисан отворено: „Ради лакше борбе против реакционарног и непријатељског свештенства у Српској православној цркви почето је стварање свештеничког удружења.“ У документу се наводи да је стварање таквих удружења лакше ишло у другим републикама него у Србији, јер је тамо свештенство било бројчано мање, материјално слабије и идеолошки слабије. Први продори направљени су у Титовом Ужицу и Лесковцу. У Титовом Ужицу услови су били повољнији јер су постојали свештеници који су већ имали политичке функције, док је у Лесковцу удружење створено на иницијативу неколико „напреднијих свештеника“.
ЛОКАЛНИ ОСЛОНЦИ УДБЕ
Овде се јасно види да је држава настојала да пронађе локалне ослонце унутар самог свештенства. Није било довољно да удружење буде наметнуто споља – оно је морало да делује као да настаје из унутрашње потребе дела свештенства. Зато су били важни свештеници који су већ били блиски власти или који су имали личне интересе да се приближе новом режиму. Радићева показује да су поједини свештеници улазили у удружење „из личних интереса“, пре свега да би се заштитили. То значи да мотиви нису били јединствени: неки су улазили због идеолошке блискости са властима, неки због страха, неки због материјалне или административне користи, а неки због уверења да се преко удружења може очувати простор за верски рад.
ОТПОР „УДРУЖЕЊЦИМА“
Одмах по стварању удружења јавио се отпор. У документима се наводи да је реакција дошла од епископата, „разбијене буржоазије“ и других незадовољника који су почели да „роваре“. У Лесковцу, где је удружење основано 1947. године, на сам дан оснивачке скупштине непријатељски расположени људи прилазили су свештеницима који су улазили у удружење и говорили им да „одлазе у комунизам“ и да ће они водити „издајнике“. Те пароле су се, према документу, одмах почеле ширити илегално кроз народ, са намером да се удружење разбије. Радићева овим показује да свештеничка удружења нису била прихваћена као неутралан облик организовања, већ као политички спорна структура повезана са државним притиском.
Посебан притисак на свештеничко удружење у Лесковцу вршио је Јован, епископ нишки. Он је довођен у везу са акцијом одбијања признања свештеничког удружења од стране Светог синода и са негативним ставом према властима. У документу се тврди да је он давао директиве за борбу „реакционарног клера против социјализма“. Епископски отпор није тумачен као црквено-канонско противљење државном мешању, већ као политичка активност против социјализма и власти.
СКИДАЊЕ МАНТИЈЕ
Један од занимљивих момената јесте и проблем „скидања мантија“. У раду се помиње случај свештеника из околине Лесковца који је после рата скинуо мантију и „отворено раскринкавао религију пред народом“, говорећи да Бог не постоји и да свештеници говоре о Богу како би „пљачкали народ“. Међутим, после извесног времена, исти свештеник је због „сиромашног стања“ поново обукао мантију и вратио се у Цркву. Тај пример показује колико су појединачне позиције свештеника биле условљене материјалним стањем, личним интересом и променљивим односом према власти.
Ратко Јелић, секретар Удружења православног свештенства ФНРЈ, у извештају Државној комисији за верске послове из 1949. године указивао је на „лошу појаву“: поједини активнији и политички исправни свештеници напуштали су свештеничку службу и прелазили у државну, прекидајући везу са Црквом. Он је записао да је „боље што мање попова“, али да би то било корисно онда када би „реакционарни попови“ напуштали службу, док се овако слаби „наш фронт“. Овај исказ је значајан јер показује да властима и њиховим сарадницима није било нужно у интересу да сви свештеници напусте Цркву. Напротив, били су им потребни лојални свештеници који ће остати унутар црквених структура и деловати као део „позитивног“ фронта.
СТВАРАЊЕ „ТИТОВЕ ЦРКВЕ“
Циљ није био једноставно уништење црквених структура, него њихово контролисање, преобликовање и коришћење. Ако би сви лојални свештеници напустили мантију и отишли у државну службу, држава би изгубила унутрашње ослонце у Цркви. Зато је било боље да одређени број „политички исправних“ свештеника остане унутар Цркве, да делује у удружењима, да утиче на ниже свештенство и да служи као противтежа епископату. То је разлог због којег су свештеничка удружења била важна: она су омогућавала држави да не делује само против Цркве, већ и кроз Цркву.
Успех удружења, према документима, мерен је конкретним политичким резултатима. Као успех се сматрало то што је у Удружење свештеника било учлањено скоро 80% православног свештенства, што је удружење помогло при изборима патријарха 1950. и 1958. године и што је држава, како се у документу каже, преко њега могла да „камуфлира“ притисак на епископат преко „Весника“. Истовремено, као главна мана означено је „превелико мешање УДБ-е у рад Удружења“. Овај део је кључан јер показује да је држава била свесна двоструке природе удружења: оно је било корисно управо зато што је могло да изгледа као самостална свештеничка организација, али је превише видљиво мешање УДБ-е могло да компромитује његову функцију.
НОВИ ПРИСТУПИ
Радићева истиче да је током шездесетих служба безбедности постепено напустила директну употребу репресије и као основни начин рада усвојила надзор и праћење. Тај надзор је био више усмерен на прикупљање података него на непосредно кажњавање појединаца. То не значи да је контрола нестала, већ да је добила другачији облик: мање грубо кажњавање, више систематско информисање, евидентирање, анализа и политичко коришћење података.
Све кључне гране полиције учествовале су у прикупљању информација: домаће, стране, војне, економске и унутарпартијске. Иако је Партија имала сопствене канале за добијање информација, они нису могли да се мере са ширином и дубином података који су долазили из безбедносних извора. Због тога се Партија постепено све више ослањала на те информације као на главни извор за доношење политичких одлука. Служба безбедности правила је дневне, недељне, месечне, кварталне и годишње извештаје о политичким, економским и друштвеним проблемима. У том систему, верска питања нису била споредна, већ су била део ширег механизма државног информисања и одлучивања.
ВИШЕ МУКА ЗА КОМИСИЈЕ
Радићева наводи и да је истицана нужност редовних контаката верских комисија са „друговима из унутрашњих послова који раде на овим проблемима“, као и потреба међусобне размене информација и материјала. То показује да се контрола верских заједница и даље одвијала кроз сарадњу различитих државних органа: комисија за верска питања, органа унутрашњих послова и службе безбедности. После IV пленума, међутим, Коста Гуцуња, члан Комисије за верска питања СР Србије и председник Комисије за верска питања ПИВ АПВ, са извесним жаљењем је говорио да се УДБ-а више не бави пословима у вези са верским заједницама, „тако да комисије сада имају више муке и послова“. Тај коментар показује колико су комисије биле навикнуте на ослањање на безбедносни апарат.
КОНТРОЛА ПОНОВО
Ипак, то повлачење није било трајно. Радмила Радић наглашава да ће током седамдесетих надзор и контрола службе безбедности поново бити подигнути на виши степен услед „наглог пораста активности верских заједница“. Као разлози се наводе пораст верских публикација, масовне верске прославе, посете верских делегација из иностранства, одлазак домаћих верских делегација у стране земље и пораст интересовања за школовање у верским школама у земљи и иностранству. Ова завршна напомена показује да однос државе и верских заједница није био статичан: методе су се мењале, али је логика контроле остала присутна.
НАДЗИРАТИ И КАЗНИТИ
Анализа Радмиле Радић показује да су методе деловања Службе безбедности према верским заједницама биле сложене и вишеслојне. У првим послератним годинама доминирали су репресија, административни притисци, физички напади, хапшења, праћење и грубо мешање у рад цркава. Потом су све већу улогу добијале агентурне мреже, досијеи, надзор над епископима, контрола верских школа, компромитације кандидата, врбовање сарадника и стварање свештеничких удружења. До шездесетих година директна репресија делимично уступа место систематском праћењу и производњи информација. Али суштина остаје иста: верске заједнице биле су посматране као могући простор политичког отпора, страног утицаја и алтернативног друштвеног ауторитета, па су зато морале бити надзиране, подељене, усмераване и контролисане.
Цена удбашког надзора над Црквом није била мала – напротив!
Радмила Радић у свом тексту о бирању српских патаријараха у 20. веку, у одељку о избору патријарха Германа, између осталог пише и ово:“У време сукоба са епископом америчко-канадским Дионисијем, објављено је Саопштење Српске православне црквене општине у Трсту христољубивом српству поводом одлука Св. Арх. Сабора и Св. Арх. Синода у Београду. Потписници ове брошуре били су свештеници храма Св. Спиридона, прото. ставр. др Милоје Араницки, парох, јереј о. Душан Вавић, заменик пароха и чланови управе: Драгољуб Вурдеља, Душан Релић и Ђорде Перовић-Перини. Они су о избору патријарха Германа писали следеће: „У Патријаршији и Београду и последњи црквењак зна, да је Патријарх изабран против воље апсолутне већине Архијереја, уз нечувени терор и корупцију УДБ-е. Ко не зна да су агитација за рачун режима, а за избор тадањег епископа Германа за Патријарха, ишли чланови Свештеничког удружења са мајором УДБ-е Миланом Вилићем и давали члановима Изборног Сабора по 50-100 хиљада динара? Ко не зна о притварању прот. Лазара Јакшића из Загреба, др Саве Љубибратића из Сарајева и других, јер се нису дали сломити; о интернацији извесних чланова Изборног Сабора у хотелу „Праг“ у Београду где су их експерти УДБ-е разним претњама застрашивали? Ко не зна да је 19 Архијереја гласало против избора тадањег епископа Германа за Српског Патријарха…“(2)
То је додатно доприносило српским поделама, а нарочито расколу у нашој дијаспори. Иако није било сасвим тако, чинило се да је Црква под влашћу комунистичке државе.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Болно је што политичка злоупотреба Цркве може компромитовати и оно што је у Цркви најчистије. Монаси, свештеници, верни народ, добротворне установе, духовници, исповедници, појци, богослови, породице које живе вером – сви они могу бити бачени у сенку јавних представа о томе да Црква делује као институција у служби режима. Људи који немају непосредан контакт са духовним животом виде само сервилан положај црквене институције према држави. Тако јавна перцепција Цркве постаје сиромашнија од њене стварности. Али пастири ркве су одговорни и за јавну перцепцију свог деловања, јер сведочење подразумева видљивост која не саблажњава.
Углед Цркве је дубинско поверење народа да пастири сведоче у име Христове истине, а не чине ништа из корпоративног или личног материјалног интереса. Када људи почну да говоре „Црква је уз власт”, чак и ако то није сасвим тачно, поверење је већ начето. Када верници доживе црквене великодостојнике као део система неправде, настаје тихи „раскол поверења“, опаснији од отвореног идеолошког сукоба.
А то треба избећи по сваку цену.
Зато је важно пазити на поуке прошлости.
Који чита, да разуме.
УПУТНИЦЕ:
- Српска теологија данас 2012 (25–26. мај 2012) Београд: Православни Богословски Факултет, 2013, 52–65, https://bfspc.bg.ac.rs/wp-content/uploads/pdf/std/2012/std-2012-05.pdf
- https://istorijskizapisi.me/wp-content/uploads/2021/06/RADIC-Izbor-patrijarha-Srpske-pravoslavne-crkve-1958.pdf
