Славиша Чуровић: Између славља и наметнуте тишине
Славите…
Ваљају вас простотом, ваљају нас насиљем, ваљају вас простаклуком, обећаним тракторима…
Понижавају вас признањем Пећи, Ђаковице, Призрена, Дечана.
Заокругљу вас апанажама, синекурама, ћутологијом.Платама.
Страхом! Наметнутим стањем.
Пјевају нам да морамо пјевати.Они који пјевају! И они којима плате.Парама.Куповином лажавине.
Нек им је сретно!
Кажу…
Да се морамо радовати кад су нас покрали…По закону.
Другачије нема гласова и миловања Запада…По Уставу и законима.
Кажу нам да ми не знамо како је вољети Црну Гори, јер они су власници права о љубави ка истој…
Јер они боље знају боју неба од нас.Ми смо далтонисти Његошевског типа.
Страхујете за плате, пензије, апанаже, функције јер ако не славите истих неће бити… Или се не „поталаушите“ док славље прође.Кад већ волите анахронизме, а не знате их….Будите под столом или на њему док сеире.
Ћутите.То је сигурно.Најсигурније.Чисто.Црногорски.Још од 1948-ме је тако најбоље.Доказано.Не мислите.Јер…
„На крају иде страх од сопствених мисли.“ ХАРВУД.
Чекајте…млин који меље…Сјутра и вас.Само полако, има за све мјеста.
„КО САД СМИЈЕ УСТА РАСКЛОПИТИ“ писао је Његош, није залуду…Ево понеко смије.Сам.Без иђе икога, до себе, смијем.Уз поруке да треба да ме нема.
„НЕК МЕ ИЗДА СВАКО…КА’ И ХОЋЕ“…Његош.На то смо навикли.Црногорски је то.И важи „за вазда“.
„Ја бих се затворио у орахову љуску, па се ипак сматрао краљем бескрајног простора…“ Шекспир.
Дакле, пркосна ћутологија, не написана…и даље можда ћутњу оправдава.
Нема ни Његоша ни Шекспира, за Харвуда нису чули…На дан славља…
Сувишни су…Генији су сувишни, остају нам букачи.
Локални, аматерски, задригли, физијатриски хипнотисани.
Као и сваки вапај поштеног човјека, нечујни трагови поштења морају да ћуте…За плату….И њихова дјеца…за будућност.Плата.
Дјеца поштених људи, морају да пјевају и играју…Или да ћуте више од родитеља…. Јер старији ћуте док нови нараштаји играју као мечке…да они нови не би морали ћутати као муле…Биће им лакше…Мисле тако.И нека је и то срећно.
Од страха срећно.И смијеха.И ћутње оних који би требало да их васпитавају да не ћуте, настају бруке.Црногорске…
Синови таквих васпитача морају да трпе понижења.
Док год “ не налегну“ на тај „Млин што меље“.
Очеви очева, таквих страшљиваца, су умрли тужни.Од себе самих и синова.Од околине…Која урличе лажи и лоповлуку.
„Јер племе моје сном мртвијем спава“.Опет Његош.
Не мора бринути…..Он.
Јер је осигуран фараонском гробницом.
Мржњом…Комунизмом…Лармом…Лажју…Срамом који бурличе испод стрица му…
И Филермосе коју су ставили у пећину, поред Манастира.Претходно су јој украли дијамант са дна…Да је убаце у мрак.Свој.Црногорски, који није Његошев.Срећом…
Но…Његош каже…
„ЛАЖ СЕ С’ ЛАЖЈУ ЈЕДНАКО НАДМЕЋЕ, ДОК ВАС СВИЈЕТ ЛАЖА НЕ ПОСТАНЕ“…
Постаће лаж…не на 20 година ларме и крађе…
На 60 је све сигурно. Да ничега од њега неће бити. У нашим будућим покољенима.То је и циљ….
Био је све у праву.Он…Кога ми нисмо заслужили…Кога су они издали и зазидали…
Они који лармом и пјесмом простом пјевају…За паре и плату.Као и Јуда ономад…
Ови што се радују а тугују, грђи су од лармаша и Јуда…
Док Његош и стриц му плачу…Они танцују.
На небесима…Гдје је небо „никад тако плаво…“један светац и синовац плачу.
Као сјутра за Спасовдан.
21.маја….2026-те.
П.С.
„ДЈЕ САМ БИО ЈА СЕ НИСАМ КРИО“…
Марко Миљанов
Ни ја…
(Мишљења и ставови у рубрици Колумне/Други пишу нису нужно ставови редакције)
