Дан „обнове независности“ који то није: Како је ДПС од раздвајања са Србијом направио мит о стварању државе

Фото: aljazeera

Док се сваког 21. маја у Црној Гори организују академије, концерти и политички говори о „обнови независности“, једно питање упорно остаје без одговора: шта је то тачно обновљено 2006. године?

Јер, ако се држимо историјских чињеница, Црна Гора није добила државу 21. маја 2006. године. Није добила ни независност. Она је као међународно призната држава постојала још од Берлинског конгреса 1878, а своју слободу изборила много прије тога — на Мартинићима, Крусима, Граховцу, Фундини и Царевом Лазу.

Зато је читав концепт „обнове независности“ можда највећи политички маркетиншки пројекат који је режим Мила Ђукановића успио да наметне јавности.

Јер, независност није била изгубљена да би могла бити обновљена.

Оно што се догодило 2006. године није било стварање нове државе, већ излазак из државне заједнице са Србијом. И то је суштинска разлика коју званични наратив већ двије деценије покушава да избрише.

Црна Гора је и након 1918. године задржала свој историјски и државни континуитет у оквиру заједничке државе јужних Словена. Није нестала, нити је постала „окупирана територија“, како то данас покушавају представити модерни суверенистички митотворци.

Уосталом, да је 1918. заиста „нестала Црна Гора“, како онда објаснити чињеницу да је у социјалистичкој Југославији имала статус федералне републике, са сопственим институцијама, уставом, територијом и политичким руководством?

Или чињеницу да је у Државној заједници Србија и Црна Гора већ имала евро, сопствену економску политику, царине, полицију и готово све елементе државности?

Другим ријечима — Црна Гора је и прије референдума имала све кључне атрибуте државе.

Зато је занимљивије питање зашто је 21. мај морао бити представљен као „обнова државе“.

Одговор лежи у политици идентитета.

Да би се оправдао нови политички курс, било је неопходно створити утисак да је све прије 2006. било период историјске неправде, подређености и „туђе државе“. А онда је кренуло прекрајање колективног памћења.

Црна Гора Петровића, која је себе доживљавала као српску Спарту, почела је да се тумачи другачије. Његош је постао проблематичан. Српски језик непожељан. Историјске везе са Србијом сведене су на „баласт прошлости“.

Истовремено, они који су најгласније говорили о „обнови државе“ никада нису обновили симболе историјске Црне Горе.

Ни Краљеву заставу. Ни стару химну. Ни Данилов законик. Ни дух Црне Горе Светог Петра Цетињског и краља Николе.

Напротив.

Створен је потпуно нови политички и идентитетски модел, у ком је 21. мај постао не толико празник државе, колико празник једне идеологије.

Зато је и парадоксално што се управо 13. јул — датум међународног признања Црне Горе и датум Тринаестојулског устанка — данас често потискује у други план, док се 21. мај уздиже до готово митског нивоа.

Јер 13. јул припада историјској Црној Гори.

21. мај припада политичком пројекту ДПС-а.

И ту лежи суштина читавог спора.

Проблем није у томе што неко слави независност Црне Горе. Проблем је у покушају да се јавности наметне теза да је Црна Гора настала 2006. године, а да је све прије тога било некакво историјско скретање.

А историја, колико год је неко покушавао политички препаковати, ипак остаје тврдоглава.

Црна Гора није настала 21. маја.

Она је много старија од ДПС-а, много старија од референдума и много старија од савремених политичких митова који покушавају да један датум претворе у почетак читаве историје.