Сукоб цивилизација: 30 година после

Амерички политиколог Семјуел Хантингтон (Фото: Wikimedia commons/World Economic Forum (www.weforum.org), swiss-image.ch/Photo by Photo by Peter Lauth/CC BY-SA 2.0)

Након првог читања капиталног дела Самјуела Хантингтона Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка ^[1], тридесет година од његовог објављивања, основни утисак је да је “цивилизацијска теза” плодоносна за предвиђање онога што се догађа услед процеса слабљења Западне хегемоније у глобалној моћи, а то је даље повезивање држава и нација на основу културне сличности, и формирање цивилизација као “најширих културних ентитета”.

Иако је ово значајно дело објављено у исто време када је Фукујама објавио своју арогантну и можда циничну тезу о Крају историје подстакнуту оптимизмом на Западу после победе у Хладном рату након распада СССР, Хантингтонова теза се показује као знатно плодотворнија, пружајући нам јаснији интерпретативни оквир и, као што ће бити речи у даљем тексту, омогућавајући нам да јасније сагледамо шта се дешава и на нашим просторима. Међутим, у неким случајевима ова теза се није показала као потпуно тачна, отварајући приступ и за другачије парадигме у разумевању будућег развоја светских сукоба.

Уместо врхунца културне доминације, феномени попут woke културе, алгоритамског отпуштања радника (в. овде), дубоке друштвене фрагментације и радикалне промене вредносних образаца у западној поп-култури пре сведоче о унутрашњој кризи и постепеној дезинтеграцији западног поретка на челу са САД, што је историјски чест пратилац слабљења великих империја.

Сукоб цивилизација

“Цивилизацијска теза” заправо значи да ће се сукоб у будућности (или хиперконфликт како га назива Макронов покровитељ Жак Атали) одвијати на границама цивилизација, при чему цивилизације представљају културне ентитете омеђене најширим опсегом вредности где религије врше снажан утицај.

Међутим, цивилизацијска теза показује своја ограничења у предвиђању да не може доћи до сукоба између Украјине и Русије (стр. 186), иако је реч о историјски, језички, културно и религијски веома блиским народима. Управо зато се геополитичка теза „Копно-море“ у овом случају показује као приступ веће предиктивне моћи. Ова најзначајнија геополитичка теза, повезана са делом Халфорд Џона Макиндера ^[2], указује да је најповољнији централни део Евроазије у коме се налази „срце света” или Хартленд (Heartland).

То је највећа природна тврђава, која је богата природним ресурсима, коју су земље Мора принуђене да окупирају и врше константан притисак на тај део света. Око њега се формира појас (Римленд, rim (енг.), обод) таласократских земаља (сетимо се Индонезије и њене опсаде Источног Тимора).

Једноставније речено, историја представља борбу између копнених (углавном континенталне, високо хијерархијске, војне, традиционалне, конзервативније и статичније структуре) и поморских сила (трговачке, либералне, таласократске, глобалне и глобализујуће структуре). Историја је већ забележила сукобе између ове две концепције у виду сукоба Спарте и Атине, Рима и Картагине, Британије и Русије, САД и СССР и данас САД насупрот Кини/Русији.

Ако се ово пореди са данашњом поделом у цивилизацијском смислу које постулира Хантингтон између ове две парадигме постоји готово потпуно преклапање уз одређене изузетке које боље објашњава подела Копно-Море: сукоб Украјине и Русије, Бугарска, Румунија, Грчка и Црна Гора као део ЕУ и НАТО. Макиндер је постулирао још у првој половини 20. века да савез Русије и Немачке представља највећу опасност за земље Мора (што је хладноратовска подела света предупредила).

Знамо шта се десило и са Северним током два као можда најближом везом ове две земље од Другог светског рата. Иако се сукоб цивилизација поклапа са сукобом Копно-Море, обе концепције делују да имају предиктивну моћ али треба имати у виду јачу цивилизацијску хетерогеност земаља Копна, нарочито након пада комунизма у Русији.

Са друге стране, треба имати на уму да опадањем утицајем САД културна блискост земаља може убрзано утицати на формирање нових савеза. Треба се подсетити да се Макиндер сматра једним од идејних твораца НАТО-а. Опет, из перспективе његове теорије, иницијатива Појас и пут може се тумачити као интеграциони фактор које предузима Копно. Посматрано на овај начин, цивилизацијска теза се мора употпунити другачијим геополитичким оквирима да би била у пуној мери плодоносна.

Опадање моћи Запада

Хантингтон у трећем поглављу настоји да покаже да после Хладног рата Запад не губи моћ апсолутно, већ релативно – јер незападне цивилизације, пре свега Источна Азија, постепено повећавају свој демографски, економски и политички утицај. Као главне индикаторе овог опадања наводи пад удела Запада у светској популацији, у индустријској производњи и у глобалном БДП-у, као и крај колонијалне доминације.

Посебно наглашава успон Кине и „повратак Азије“ као централну геополитичку промену XXI века. Скоро три деценије касније, велики број савремених показатеља потврђује његову тезу о релативном слабљењу западне доминације, мада Запад и даље задржава огромну предност у финансијама, AI сектору, глобалним платформама и војној пројекцији моћи.

Светска територија под контролом Запада се смањила у односу на 48,5 одсто из 1920. на 24 одсто у 1993. Тај тренд опадања се наставио. То преполовљавање је утрло пут успону Истока који бележи раст урбанизованог становништва, раст образовања, писмености, дужи животни век, итд.

Савремени подаци показују да је Хантингтон релативно прецизно предвидео померање економског и демографског центра света ка Азији. Данас државе „Г7“ чине мање од 10 одсто светске популације, док њихов удео у глобалном БДП-у по паритету куповне моћи износи око 28,4 одсто, што је значајан пад у односу на приближно 50 одсто током 1980-их и 1990-их. Истовремено, Азија данас производи више од половине светског БДП-а по PPP методологији, а Кина је постала највећа индустријска сила света^[3].

Према подацима које користе кинески економски портали и институције (углавном заснованим на IMF World Economic Outlook и World Bank PPP методологији), постоји поклапање у подацима, чак и благо потцењивање кинеске привреде (China Data Portal) док поједини кинески и про-кинески економски извори (нпр. World Economics и аналитички кругови око China Finance 40 Forum) процењују да је реални удео Кине у светском БДП-у ближи 19-20 одсто, па чак и већи ако се коригује PPP за курс јуана. Ови подаци су омогућили председнику Кине да председника САД постави у мању столицу (и дословно и симболички) на недавном састанку у Пекингу.

Реинтерпретација историје

Након вишевековног наметања Западне културе кроз колонијализам од седамнаестог до деветнаестог века, услови који доводе до настанка књиге као што је Сукоб цивилизација могу се тумачити као симптом напуклине западног насилног универзализма. Викторијанско царство је 1800. укључивало 1,5 милиона квадратних миља и 20 милиона људи, да би за 100 година те бројке нарасле на 11 милиона квадратних миља и скоро 400 милиона људи. Толико је био велики опсег британског колонијализма.

Али су несугласице “у рају” довеле до сукоба унутар Запада и Првог светског рата услед неправичне расподеле колонија. Био је то први крик Копна (Немачке) који је устао против Мора и није био ни цивилизацијски ни културни сукоб, већ рат вођен похлепом.

Није случајно да је 1918. изашла чувена књига Пропаст запада. Шпенглерова теза заправо је инспирисана трулежом у Европи пред Први светски рат, где традиционализам и конзервативизам почиње да нагриза либерализам и социјализам, као што је описано у чувеном Чаробном Брегу Томаса Мана. Цела једна умирућа идеја језуитског католицизма уобличена кроз лик Нафте супротстављена је либерализму уобличеног кроз атеисту и слободног зидара Сетембринија који кокетира и са социјалистичким идејама док се омладина, уместо да се приклони једној или другој страни, разбољева од досаде и безнађа (Ханс Касторп).

Пуцањ у самог себе који спроводи језуита Нафта може се уз мало слободе протумачити као први самоубилачки пуцањ Европе. Суноврат Запада према многим интерпретацијама је почео тада, као напуклина унутарње структуре, започет још давним сукобом реформације и контрареформације, што је довело до до тога да европско Копно (Немачка) устане против Мора (атлантистичких сила). Западни универзализам, како каже Шпенглер, добија прве напуклине и први пут културни релативизам добија обличје у његовом монументалном делу.

И Шпенглер и Хантингтон се слажу у томе да суштинска вредност западне цивилизације јесте технологија. А како се технологија заснива на универзалним природно-научним законима, универзализам јесте и мора бити суштинска вредност Западне цивилизације.

Шпенлер, као хришћанин, Немац који је наклоњен делу Достојевског, први је схватио релативност култура, њихову нелинеарност и богатство перспективизма. Као западни човек, Шпенглер формулише: и ми смо култура, и као такви, доживећемо свој крај. Историјска линеарност логична је последица историјског универзализма. Њу Шпенглер, слично као и Хантингтон, замењује аморфним културним организмима, који се развијају и који се, у зениту свог развића, кристалишу у цивилизације да би потом почели да умиру.

И сам Шпенглер даје лек против застрашујућег хиперконфликта који се ближи: могуће је оживети мултиперспекривизам и богатство духовног, нетехнолошког живота. Свет у својој различитости је могућ. У православљу види религију такве могућности. Супротност мултиполаризму јесте – не толико рат различитих цивилизација – колико сурови и застрашујући сукоб позападњаченог и глобализованог Копна и глобализујућег Мора. И сам Хантингтон сматра да је раст светске религиозности заправо одговор људи на перцепцију света као једног места, на насилну глобализацију (стр. 74). Све ово пружа путоказе како је могуће избећи хиперконфликт.

Реформизам насупрот кемализму

Једна од можда кључних Хантингтонових теза јесте да заправо модернизација (усвајање западњачке технике) не доводи до вестернизације тих друштава већ до јачања тих култура и смањивања моћи Запада (стр. 85). Процес реформе које су спровеле многе земље подразумева усвајање технолошких изума Запада, али задржавање властитог културног обрасца (за разлику од потпуног одбијања или кемализма који настоји уз модернизацију поништи и властиту културу). Ово доводи до јачег значаја културе и религије на нивоу појединца, али и до природних савеза између земаља сличне културе, односно до цивилизацијског поретка као најширег културног ентитета.

Међутим, културна хетерогеност Копна отвара питање колико ће у будућности црте цивилизација бити круто постављење и где су прагови сличности између различитих култура. Без јасних, дискурзивно-идеолошких наратива за које можемо очекивати да ће их понудити БРИКС, оперативна, геострешка и теренска напетост између Копна и Мора може доводити до неочекиваних савеза који ће кршити замишљене “цивилизацијске границе”.

Са друге стране, питање је колико су и Кина и Русија задржале своје аутентичне културе под утицајем par excellеnce западног производа какав је комунизам. Поражена од стране Јапана, ослабљена од стране Британије у опијумским ратовима, Кина доживљава свој културни слом 1910.

Нешто касније и Русија је доживела промену свог културног кода. Ту промену Берђајев настоји да ублажи, увиђајући да се комунистички месијанизам лако надоградио на претходни православни месијанизам руског менталитета ^[4].  И кинеска и руска па и исламске културе настоје да се у што већој мери вестернизују како би опстале. “Запад је освојио свет не надмоћношћу својих идеја, вредности или религије него својом надмоћношћу у примени организованог насиља” (стр. 55). Као одговор на ово је у Кину постојао израз Ти-Јинг (“Кинеско учење за фундаменталне принципе а Западно учење за практичну употребу”) док је у Јапану постојао израз Вакон (“јапански дух, западна техника”). (Династија Чинг).

Међутим, прихватањем западне технологије, друштва се неповратно мењају. Како каже Берђајев, хришћанство је штитило човека од демонологије природе, и дало му снагу да је савлада, а сада када треба да га штити од демонологије технике и робовања њој кроз комунизам и материјализам хришћанство бива одбачено. Тиме се позиција човека у свету радикално мења, доводећи до духовног суноврата чему сведочимо у све већој мери.

И Копно постаје глобализовано, а цивилизацијска разлика између Мора и Копна мања. Као да се чини да је за мир будућег света много важније да ли ће Копно моћи да обнови своје духовне вредности и да се на њима повеже што ће пратити железница и мреже заједничких веб сервера и дата центара.

Аталијев хиперконфликт

Да свет постепено клизи ка великом глобалном сукобу сведочи и основна теза Жака Аталија из књиге Une brève histoire de l’avenir, у којој још 2010. предвиђа епидемију попут Ковида, растућу нестабилност глобалног поретка и могућност великог сукоба у Источној Европи. Атали сматра да ће глобални капитализам најпре створити „хиперимперију“ тржишта, затим фазу хаотичног „хиперконфликта“, а тек потом могућност новог светског поретка заснованог на широј глобалној сарадњи и духовној обнови. Цела књига написана је као упозорење, са намером да се такав развој догађаја предупреди.

Берђајев каже, хришћанство је штитило човека од демонологије природе, и дало му снагу да је савлада, а сада треба да га штити од демонологије технике

Посматрано из перспективе геополитичке тезе „Копно–море“, занимљиво је да Атали будући центар света све више везује за континенталне комуникације, инфраструктуру и дигиталне мреже. Мрежу железница пратиће мрежа сервера и енергетских коридора, при чему ће значај класичних поморских рута постепено слабити. У таквој конфигурацији, градови који повезују море и дубину континента — попут Београда, Варшаве, Лавова или Минхена — могли би добити нови стратешки и трговински значај.

Уколико би дошло до слабљења таласократског, атлантског поретка, највеће последице осетиле би управо земље Мора, чија је економска и политичка моћ вековима почивала на контроли трговачких путева, финансија и глобалне размене. Из те перспективе, многе савремене друштвене кризе, од демографске дезинтеграције до губитка смисла и друштвене атомизације, могу се тумачити као симптоми дубље кризе западног модела, односно постепеног слабљења једног историјског поретка који је дуго представљао центар светског система.

Цивилизацијска теза и Србија

Први цивилизацијски рат, после ратова принчева (од Вестфалског мира), ратова народа (после 1789) и ратова идеологија у XX веку, према Хантингтону је управо рат на простору бивше СФРЈ. На основу Хантингтонове границе између Истока и Запада није тешко замислити даље изазове који стоје пред Србијом, а који су, чини се, већ отпочели.

Према тој подели, Војводина и Црна Гора налазе се на простору западне цивилизације. Граница коју повлачи Самјуел Хантингтон у потпуности прати некадашњу границу поделе Римског царства (4. век), каснију границу Светог Римског царства (10. век), као и разграничење између Хабзбуршке и Отоманске империје. Из те перспективе, даља хрватизација Србије, а нарочито Војводине, може се тумачити као могућа последица цивилизацијског сукоба уколико је он заиста отпочео 2022. године.

Подсетимо да је Бановина Хрватска 1939. године, споразумом Цветковић-Мачек, обухватала Руму, Шид, Сремску Митровицу скоро до Новог Сада, као и Дубровник, што се у значајној мери поклапа са Хантингтоновом линијом разграничења (стр. 177). Иста цивилизацијска линија дели и Украјину, што додатно појачава утисак о валидности и перформативној снази цивилизацијске тезе.

Оваквим тенденцијама, из ове перспективе, може се супротставити једино снажан српски интегрални фактор, који вероватно никада није био слабији од 2000. године до данас. Судбина Србије у великој мери зависи од исхода ширег глобалног конфликта. Док год се политички дискурс и идеологија буду посматрали искључиво као пропаганда, а држава и власт поистовећивали са појединцем, остаје простор за различита преумљења и нова унутрашња расцепљавања, што је сценарио који у случају наше земље није немогућ, поготово уколико се глобални конфликт додатно интензивира.

Витомир Јовановић је доктор психометрије и стручњак за податке из Београда. Ексклузивно за Нови Стандард.

УПУТНИЦЕ:

^[1] Семјуел П. Хантингтон (1998). Сукоб цивилизација и преобликовање новог светског поретка. ЦИД, Подгорица.

^[2] Миломир Степић (2016). Геополитика: идеје, теорије, концепције. Београд: Институт за политичке студије.

^[3] Извори: SIPRI Military Expenditure Database, IMF World Economic Outlook Database, Visual Capitalist, Maddison Historical Statistics, World Bank Data

^[4] Николај Берђајев (1989). Извори и смисао руског комунизма. Књижевне новине, Београд.