Глеб Простаков: САТЕРАН У ЋОШАК, И ЗАТО БАШ НЕЗГОДАН

Андриј Јермак је пуштен из притвора у Кијеву уз кауцију. Бивши шеф администрације Зеленског, човек који је пет година служио као сенка украјинског председника, његова десна рука, његов мозак и песница, његов преговарач и сплеткар, све у једној особи, провео је неколико дана у притвору. Последице овог догађаја видећемо у наредним месецима – и оне ће утицати не само на Зеленског већ и на изгледе за мировни процес у Украјини.

Подсећања ради, Јермаковом хапшењу претходио је „Миндичгејт“ – скандал у који је умешан Тимур Миндич, Зеленскијев пословни партнер током ере „Квартала 95“ и човек преко кога су, према истражитељима, проневерена буџетска средства у енергетском сектору. Зеленски се брзо и демонстративно одрекао Миндича. Чак су и уведене санкције – мада оне које би насмејале свакога ко уме да чита документа. У документима о санкцијама, Миндич је наведен као израелски држављанин, а не као украјински – што значи да су то технички санкције против странца, а не против најближег председниковог саборца.

Прича о Миндичу је почела да бледи, време је пролазило, а нови осумњичени нису оптужени. Чинило се да су напади на уски круг око Зеленског завршени, да су постигнути неки сумњиви споразуми.

Али онда се догодио Јермак. Човек број два у држави, и практично број један по утицају на оперативно руководство, нашао се не само под сумњом, већ иза решетака, чак и ако је тамо провео само неколико дана. Све кључне одлуке – кадровске, војне, преговарачке, економске – доношене су преко председничког кабинета. Према извештајима украјинских медија, Јермак се чак поводом разних именовања консултовао са врачаром – детаљ који се сада пажљиво пласира јавности како би се влада представила као апсурдна и фарсична. А овај пројектил је усмерен директно на Зеленског.

Али ко циља на њега и зашто? Распрострањена теорија је да НАБУ (Национални биро за борбу против корупције) и САП (Специјализовано тужилаштво за борбу против корупције) раде по налогу Трампове администрације како би извршили притисак на Зеленског да пристане на „услове Анкориџа“ (повлачење трупа из Донбаса, успостављање нових територијалних реалности и трајно примирје). Ова теорија је логична, али погрешна.

НАБУ и САП су структуре створене уз активно учешће америчких демократа још у време Бајдена и Обаме. Оне представљају исту спољну вертикалу моћи која је уграђена у украјинску државност као противтежа локалним елитама. Али Трамп не контролише ову вертикалу – она је према њему а приори непријатељска, будући да су је створили његови политички противници. Након Трамповог доласка у Белу кућу, контрола над овом инфраструктуром постепено је прешла на Европљане – Брисел, Берлин, Париз и, у значајној мери, Лондон. Систем грантова, исте невладине организације, исти „међународни стручњаци“; променили су се само извор финансирања и политички покровитељи.

Такође је индикативан интервју Јулије Мендел Такеру Карлсону, емитован буквално паралелно са случајем Јермак. Бивша прес-секретарка Зеленског обрушила се на свог бившег шефа оптужбама, укључујући и зависност од дроге. Важно је разумети да је Карлсон одавно одвојен од Трамповог тима – њихови путеви су се разишли пре више од годину дана. Извори Јулије Мендел су међу украјинским анти-Зеленскијевим круговима: људи Томаша Фијале, окружење Петра Порошенка и онај део бизнис елите који рачуна на промену режима и ослања се на подршку европских структура.

Зашто је Европа морала баш сада да ломи Зеленског? Одговор је једноставан: постао је превише незгодан. Непредвидив. Дрзак. И што је најважније, одбија да се послушно и потпуно усклади са европском политиком. Зеленски наставља да се цењка, маневрише, флертује са Вашингтоном, уцењује Брисел убрзаним чланством у ЕУ, извлачи нове транше финансирања, а све то делимично задржавајући сопствену независност. За европске елите, које су уложиле колосалне политичке и финансијске ресурсе у украјински пројекат, овакво понашање је неприхватљиво.

Већ се формира ред за замену Зеленског: Кирил Буданов, са својом репутацијом безбедносног званичника, Михаило Федоров, са својим технократским имиџом и везама у европским престоницама, Давид Арахамија, са својим парламентарним ресурсима. Све ове личности су погодније за спољну контролу него садашњи украјински председник. Шта све ово значи за перспективу мировног решења?

Прво и најважније: оно што се дешава нема никакве везе са Анкориџом. То није амерички притисак; то је европска операција. И њен циљ није да гурне Кијев ка миру, већ да га још више учврсти у орбити европске политике, искључујући сваку могућност сепаратног споразума са Трампом.

Европа, након што је уложила десетине милијарди евра у Украјину и претрпела огромне репутационе и економске трошкове, сада жели једно: потпуну и безусловну потчињеност Кијева. Дакле, да спречи украјинско руководство да у кључном тренутку пребегне прекоморском пандану глобалистичке елите; да спречи Кијев да постане преговарачки адут у Трамповом великом договору са Москвом. Управљив Зеленски, или, пожељније, управљив наследник Зеленског – то је осигурање од таквог сценарија.

Други разлог: Брисел жели да драстично смањи трошкове украјинског пројекта. Одобрен је зајам од 90 милијарди евра, али он ће бити исплаћиван у фазама, под строгом контролом, уз финансијски надзор који ће спречити понављање прича попут оне са градићем „Династија“ – где су, према истражитељима, куће изграђене за Јермака, Умерова, Чернишова, а могуће и за самог Зеленског. Средства ће бити усмерена на начин који ће спречити да Украјина пребрзо списка новац, али и украјинске елите да већину средстава украду за своје приватне грађевине.

Треће: Европа жели да Кијев престане да инсистира на брзом чланству у ЕУ. Ово питање је постало ноћна мора за Брисел. Прихватање Украјине у њеном садашњем облику значило би колапс буџета ЕУ, антагонизацију Пољске и Мађарске и отварање Пандорине кутије пољопривредних субвенција и миграције радне снаге. Али јавно одбијање чланства било би признање пораза целокупне источне политике ЕУ. Решење је очигледно: процес мора да се настави, али мора да се настави унедоглед. А за то је потребан послушни Кијев, онај који неће редовно правити јавне испаде.

Коначно, четврти разлог за овакво понашање Европе јесте то што Брисел треба да смањи своју потрошњу за украјинске избеглице (која је већ достигла скоро сто милијарди евра акумулираних трошкова) без губитка образа. Идеалан сценарио био би да се неки људи врате у Украјину под изговором „обнове и безбедности“. Али то захтева владу у Кијеву која ће сарађивати, а не сметати. Садашња влада Зеленског је заинтересована за супротно: што више Украјинаца у Европи, то више дознака и мање унутрашњег социјалног притиска.

Зеленски ће се одупирати преласку на статус британске краљице. Прича се да је бивши посланик Федор Христенко већ сведочио против шефова НАБУ и САП-а. СБУ и Канцеларија државног тужиоца за сада остају лојални председнику. Али што даље, све теже ће бити задати такав ударац – након Јермаковог хапшења, чак се и најлојалнији безбедносни званичници питају се да ли би они могли бити следећи.

И ту се појављује дилема са којом ће се Зеленски вероватно ускоро суочити. Или ће прихватити европски сценарио, постајући церемонијална фигура која не контролише ни владу ни парламент, или ће одлучити да направи оштар заокрет – напад на антикорупцијску инфраструктуру и преоријентацију ка Трампу. Али други сценарио на дневни ред аутоматски враћа „Услове из Анкориџа“.

Трећа опција – покушај даљег маневрисања, добијања на времену и скретања пажње војним извештајима – постаће све неодрживија. Сада би се под сумњом могли наћи Шефир, Умеров и многи други у ужем кругу Зеленског. Систем „Породица“, који је одржавао Зеленског на власти последњих пет година, методично се демонтира.

Међутим, Зеленски и даље може да изненади. Фигура сатерана у ћошак понекад прави неочекиване потезе.

(vz.ru; превео Ж. Никчевић)