Игор Ивановић: Окупација, корупција и издаја

Исход недавних избора у суседној Мађарској отворио је врата за неке нове анализе, након којих пут води према недовољно истраженом простору изборне психологије. Тамо смо видели нову потврду правила коме често прибегава средња класа источно-европског света када узме оловке у руке да гласа. За њу постоји практично само једна тема: корупција.

Повремено, када би та средња класа успевала да ову тему наметне и ширим друштвеним слојевима као вибрацију доминантне емоције, тада би се дешавао изборни цунами који би одувао власт до темеља, као што се десило у Будимпешти. И увек би се ова политичка непогода дешавала периодично као да прати циклични ритам природних непогода, најчешће онда када нека власт због предугог трајања више не буде у модном тренду. Као у случају ципела „шимика“ или белих чарапа: могу бити најквалитетније или најудобније – могу бити чак и најповољније – али више их нико не купује. Испале су из моде: постоји ли страшнија судбина у психологији конзумеризма?

Дакле, централно питање корупције упаковано у емоцију „буке и беса“ и у садејству са „урбаним“ критеријумом да неко није у моди или да је „аут“, временом код ширих слојева кристалишу критичну масу за изборни преврат. Али, шта се тада дешава са виталним националним и државним темама, ако је корупција „питање свих питања“?

По ко зна који пут ћемо се позвати на бриљантну мисао писца Слободана Владушића која гласи:  „У потрошачком друштву опрашта се велеиздаја – јер потрошач ионако нема своју државу – али не и корумпираност“. Очигледно је да када у друштву превлада укус средње класе (или потрошачког друштва), тада скоро све теме због којих су поколења наших предака масовно проливала крв постају неважна: питање стварања и чувања државе, питање слободе од других, и питање спремности на личну жртву зарад националних (колективних) вредности.

Потрошачко друштво је друштво идеала „замрзнуте историје“ које живи само у овом времену озраченом илузијом бесмртности; средња класа је атомизирани скуп појединаца гладних апсолутне среће за свакога појединачно, одвојено од остатка заједнице. Превратнички потенцијал средње класе нема много додирних тачака са марксистичким и лењинистичким бесом „гладних и понижених маса“, он се базира на побуни у име виших материјалних очекивања која нису „суве“ егзистенцијалне природе. Уз грубо поједностављење: средња класа не жуди за хлебом и кровом над главом, већ за путовањима и шопингом.

Македонски пример

Међутим, мађарски изборни сценарио је далеко од краја који је у еуфорији био очекиван – упозоравају многи упућени истраживачи. Кажу да су Мађари велики и аутентичан историјски народ који је кроз векове успео да опстане у сендвичу између два велика племена, Германа и Словена. Зато Мађари, ипак, имају непогрешиве радаре за откривање националних интереса, упркос сложеним изазовима различитих епоха.

Предвиђају да ће се зато Орбанова политика наставити уз извесне модификације и без Виктора Орбана лично – због тога што је то јединствена национална мађарска политика – и није толико битно ко је њен персонални носилац. Са супротне стране Балканског полуострва такође долази пример изборног референдума (у синтетичкој македонској нацији), али који је много сликовитији за обасјавање друштвеног пејзажа на коме се уочавају трагичне последице „политике средње класе“.

Тамо се авнојевска Македонија стрмоглавила и преполовила у Северну Македонију, и тамо се по свему маргинални албански корпус изједначио са домицилним македонским народом, само због виших материјалних очекивања средње класе сабраних у паролу „да живимо нормално као свуда у Европи“. На (северно)македонском примеру се најбоље уочавају гневне последице средњокласне политике која се преломила преко изборног поклича: „Нека дође било ко други, само да више не гледамо овога“.

Ово је био упад у замку коју су одавно поставили њихови „европски (западни) пријатељи“ и стрпљиво чекали жртву, навикли кроз историју само да све друге гледају као ловину са висине. Када један народ или држава, под утицајем хистерије потрошачког друштва, усвоје поглед на свет где је једино важно да више не гледате локалног аутократу (диктатора) на власти – тада почиње свеобухватна окупација од стране „европских пријатеља“ и њихових домаћих вазала.

И шта имају данас (северно)македонци од ове политике? У реду, не морају више да гледају Николу Груевског, и на чело државе је дошао како су прижељкивали „било ко“, у лику Зорана Заева. Ову слободу су платили половином државе коју су без испаљеног метка предали миљеницима политичког Запада – Албанцима, којих једва да има преко петине у вардарској држави. Пре тога су Македонце ти исти „западни пријатељи“ преварили да у потпуности пониште демократски принцип формирања власти и посегну за етничким правилом: коалициону владу формирају водећа македонска и водећа албанска странка.

Тако ни друга половина државе није више њихова Македонија, већ територија Северне Македоније. Морали су да капитулирају пред данашњим Хеленима на сваком појмовном и образовно-културном пољу, одричући се права на било коју историјску везу са античким Хеленима, који су некада живели и на тлу данашње Северне Македоније.

Цену провинцијалне идеје „нормалног живота као свуда у Европи“ платили су скупо и Бугарима, који су их поништавањем признања било каквог македонског идентитета још више удаљили од бриселског унијаћења. Остала им је за утеху само „НАТО алијанса“ као племенити окупатор, чије базе на македонском тлу би у случају сукоба сигурно прве угостиле руске Кинжале или иранске Корамшаре. Али, битно је да су постали брана српском свету – једином који им није отимао и који их је признао. Када су се у следећем изборном циклусу освестили – било је касно: „било ко“ је издао у Македонији све што је могао.

Медијско уоквиравање

Ваљало би на почетку јасно поставити ствари: корупција јесте канцер друштва и јесте облик националне издаје. Да не буде забуне да је критика корупције као једине и кључне изборне теме некаква подршка корумпираним режимима, попут напредњачког. Док су за Орбанов режим постојале многе јавне назнаке које су упућивале на корупцију и где са наше дистанце није било лако раздвојити истину од пропаганде, у домаћем случају је корупција видљива на први поглед чак и једноокима.

Али Орбан је водио чврсту националну и конзервативну политику, штитио мађарску породицу и мир у држави, развијао националну економију и производњу, чувао мађарски новац од бриселског харача, зауставио инвазију миграната и одбио да промовише русофобне наративе. И на крају – када је корупција постала све видљивија, а када је притом испао из моде – изгубио је изборе са рекордном излазношћу. Они којима је Орбан досадио били су спремни да гласају против њега чак и са реалном опасношћу директног учешћа Мађарске у рату против Русије. Што би написао професор Владушић – у потрошачком друштву не опрашта се само корумпираност.

Међутим, бар у српском случају, може се уочити битна карактеристика свих медија који перманентно „врте“ тему корупције: смрт било какве геополитике. За ову медијску пропаганду постоји само унутрашња Србија, одвојена од било каквог утицаја западних или ширих међународних фактора моћи; ова памет намерно и тенденциозно замагљује било какву структуралну повезаност судбине српског друштва са западним политикама.

У овој пропаганди где предњаче електронски медији попут „N1“ и „Nova–S“ или штампани попут листа Данас, помињање Колективног запада дозвољено је само у контексту добре воље или племенитих намера. Посебно се у овом ограниченом погледу истичу емисије попут „Утиска недеље“ које су у стању да оправдано до најситнијег атома изврше вивисекцију политике власти у Србији, али им зато не пада на памет да за исте и много малигније ствари критикују Европску унију и њено деловање у Србији.

На несрећу, и „Јавни сервис“ није далеко од овог погледа у коме се уочава трн у нечијем оку, а не види балван у зеници бриселског киклопа. Није им лак задатак да Србију ограниче под мрак медијског кишобрана, којим би покривали од видика грађана очигледна европска недела, и који се не би затварао ни док сија сунце са Истока.

Како критиковати напредњаке за корупцију и истовремено бити на европским позицијама, када је првосвештеник Урсула оптужена за највећу корупцију у историји Европе? Како критиковати актуелну власт у Србији за крађу избора и истовремено бити на европским позицијама, када се у државама Европе избори краду горе него у било којој диктатури: некада преко судова – Француска и Румунија; а некада преко фантомских гласова из ЕУ земаља – Молдавија? Како критиковати Председника Србије за стање у медијима и истовремено бити на европским позицијама, када у Немачкој или Француској опозициони кандидати редовно пролазе кроз медијског „топлог зеца“?

Како критиковати напредњаке за корупцију и истовремено бити на европским позицијама, када је првосвештеник Урсула оптужена за највећу корупцију у историји Европе?

Задатак ове медијске политике је да прикрије или умањи сваки колонијални утицај Колективног запада на српски национални и државни простор, односно да вазалну идеју прикаже као нужно прихватљиву, или још горе, као мудру. Велика помоћ овој медијској политици долази од свих српских власти након Петооктобарске револуције, које им због политике „европског пута“ здушно помажу у деконструкцији аутентичне слободарске свести код савременог поколења Срба.

Јер, шта је друго него окупација када прихватите да немате сопствену емисиону политику, да немате свој банкарски систем, да немате Народну Скупштину јер вам законе одобрава Брисел, да скоро и да немате спољну политику јер сте у обавези да је „усклађујете са европском политиком“, да немате национално образовање и културу јер вам Брисел изричито забрањује да државни Завод за уџбенике буде тржишно доминантан, да немате сопствени информативни и играни програм јер сте у обавези да преносите вести западних информативних агенција, и слично.

Нажалост, списак примера на којима се види окупација Србије од стране Брисела је много дужи, али и ово што смо поменули је довољно да се уочи намера свођења Срба на статус вазалне нације. Није ли реч само о окупацији или се ради о нечему другом и много горем? Можда је издаја адекватнији термин?

Домаће околности

Како владати у овим и оваквим затеченим условима у Србији – кључно је питање опстанка српске идеје. Колико год да је бљутаво и неморално поставити питање да ли било која власт у Србији може опстати ако нема „кумовску“ економију или „сопствене“ криминалце – избегавање практичног одговора на ову дилему води нас у ћорсокак.

Јер, пре тога, свако ко жели да ефикасно и прагматично влада, мора бити свестан постојања два фактицитета у Србији, колико год били болни или тешко сварљиви. Прво, далеко најбогатији и најопаснији криминалци на европском континенту су нарко-дилери, који преко Србије и по Србији дистрибуирају наркотике, и који су сви под чврстом контролом западних (америчких) обавештајних служби.

Друга, западне (и друге стране) корпорације које послују у Србији обожавају „сиву зону“ и често су генератор корупције, премда у великом броју случајева и не морају да се баве коруптивним радњама, будући да је Србија прихватила вазални статус који подразумева да такве корпорације имају сваку могућу врсту протекције, па и законску. Имају многе бенефиције и подстицаје који нису дозвољени домаћим привредницима. Тако се свака власт у Србији – посебно премијер – суочава са ове две чињенице од којих не само да зависи њена ефикасност, већ и голи опстанак. Уколико не буду кооперативне, имаће против себе бахати криминални олош чије вође су покривене контактима из западних (углавном атлантистичких) амбасада и имају привреду доведену у колонијални статус према страним корпорацијама.

Некоме би изгледало логично да премијер Србије покуша увођење реда и дисциплиновање страних корпорација изменама такси, дивиденди, камата или прописа, све у циљу заштите и помоћи домаћој привреди. Али економски модел Србије пројектован одмах после петог октобра 2000. године није замишљен као привредни и производни модел чији је циљ да развија домаћу привреду, већ да успостави окупациони, вазални тип економије. Ако би премијер покушао да земљу бар делимично ослободи ових окова, наишао би на масовну паљбу „домаћих“ медија у западном власништву.

Најбоље је да се сетимо примера владе Војислава Коштунице и његове борбе за фактично и уставно очување Космета у саставу Србије. На протестном митингу крајем фебруара 2008. године због сецесије Космета подржане превасходно од стране западних држава, окупило се пар стотина хиљада људи у центру Београда. После митинга маса света се растурила по граду и неки су од беса или по наређењу невидљивих ментора – медији су помињали Мила Ђукановића – почели да ломе излоге у престоници.

Покрадена је нека гардероба из радњи у Кнез-Михаиловој улици и запаљена је под сумњивим околностима Америчка амбасада у улици Кнеза Милоша. Уместо да извештавају о великој издаји Србије од стране европских држава које су спонзорисале косовску сецесију и космичкој неправди која нам је нанета, уредништво телевизије „Б92“, која је била тадашњи Н1, читав догађај је приземило на неколико десетина разбијених излога и покрадену робу из продавница.

Тада су Веран Матић, Антонела Риха, Бранкица Станковић и Југослав Ћосић заједно са осталим колегама из редакције читаву трагедију српске државности свели на паролу „Косово за патике“. Никада српско новинарство није ниже пало и никада страни „агенти од утицаја“ у српским медијима нису одрадили прљавији посао. Наравно, у корист тада владајуће странке.

Контрола картела

Ако би, рецимо, потенцијални премијер одлучио да крене против нарко-кланова, морао би да убеди свог министра полиције у овај обрачун „до голе коске“. А обојица – и премијер и министар – добро знају да за само пар година могу пасти са власти и остати лични непријатељи ових нарко-кланова, којима је милион евра уложених у нечију ликвидацију очекивани оперативни трошак, као што таксиста гледа на новац за танковање бензина на пумпи. И о чему онда размишљају премијер и министар – вреди ли уопште ризиковати?

Поготову када је добро познато да је међународни трансфер дроге коју преносе ти исти нарко-кланови под потпуним надзором америчких обавештајних служби. Унутар полицијског, војног или дипломатског апарата тај исти премијер би наследио бар једну половину домаћих функционера који традиционално раде за странце, а ако би покушао да организује покретање судских поступака против ових „агената од утицаја“, наишао би на зид од „сорошевских“ тужилаца и судија који реагују само на повреде части хомосексуалцима и трансџендерима.

Ни њих издаја државе много не потреса. Депримирајуће је сазнање да такозвани „демократски“ режими поспешују постојање и рад нарко-картела, док је у такозваним „диктаторским“ режимима криминал скоро невидљив а народ много безбеднији.

Све ове чињенице су биле познате и покојном премијеру Зорану Ђинђићу, а очигледно је да их уважава и актуелна напредњачка власт. Премијер Ђинђић је покушао да контролише нарко-картеле уводећи их у легалне токове, када је „сурчинском“ и „земунском“ клану понудио привилеговане послове приликом великих државних инвестиција.

Међутим, ова рачуница би се увек показивала као роба са тешком фабричком грешком. Криминалци су увек само обични криминалци, и када врте послове вредне стотинама милиона евра, и када носе значке државне безбедности. И увек први издају, прелазећи на страну јачега, у нашем случају обично на страну западних обавештајних служби. Тако од замишљених дискретних сарадника под контролом државе убрзано теже да постану бахати моћници који контролишу државу.

На несрећу, ништа бољим се нису показали ни домаћи привредници. Када је својевремено влада Војислава Коштунице организовала приватизацију неких предузећа, пошла је од здраве замисли да је боље продати их домаћим компанијама него странцима. Логика је била: Какви год да су, ипак су наши држављани.

Међутим, убрзо се показало да скоро сви они – на овај или онај начин – раде за стране (западне) интересе. Прво су та иста приватизована предузећа чим им се указала прва прилика препродали страним корпорацијама, а онда се показало да су неки од њих у директној служби западне политике. Рецимо, Мирослав Мишковић је под непосредним утицајем америчког амбасадора Камерона Мантера преумио Ивицу Дачића да направи коалицију са Тадићевим демократама, и формира владу која је отворила пут каснијој издаји Космета пребацивањем одлучивања из УН-а у Брисел.

Корупција и издаја

То је свакако један од разлога зашто је корупција постала тако понижавајуће свеприсутна и тако огољено примитивна. И жута и напредњачка власт су имали испред себе алиби у виду кумовско-буразерских и породичних фирми које су затрпавали пословима. Умиривали су сопствену савест тиме што би се тешили како новац ипак остаје под државном (њиховом) контролом, и како домаћи пословни свет добија послове уместо странаца.

У извесном смислу су били у праву јер су задржавали контролу над неким битним економским токовима у држави, али су временом против себе добили гневну средњу класу, уморну од вулгарне и демонстрације моћи и богатства владајуће елите, која је у појединим случајевима постајала толико осиона и очигледна у својој бахатости да би било комично правдати је државним разлозима. Тако су „жути“, док су отварали врата великој издаји на Космету која ће се до краја опослити после њиховог силаска са власти, истовремено подстакли цветање корупције и криминала у највишим врховима власти. Понашали су се као да не разумеју да ће процеси које су отворили довести на власт много већу корупцију и много сировији свет. Оваква политика тесне сарадње са криминалцима је кренула од гламурозног замка из Шилерове улице у Земуну, а завршила своје симболичко посртање у машини за млевење меса у зазиданом подруму „куће смрти“ у Ритопеку.

Политика тесне сарадње са криминалцима је кренула из Шилерове, а завршила у Ритопеку

Збиља, све је некако постало амбициозније и веће код напредњака, чак и издаја: „жути“ су преко Борка Стефановића предали нека четири овлашћења Албанцима, а напредњаци су одмах потписали „Бриселски споразум“ и предали све – да убрзају ствар. И једни и други су на својој застави истакли паролу да „европски пут нема алтернативу“. И једни и други поносно слушају „епштајновске“ комесаре из Брисела. И шта ћемо сад господо (другови) „жутаћи“ – што би рекла Констракта? Је ли ово што данас гледамо у Србији логичан исход ваше политике?

Тако смо стигли до тачке где се уједињују параболе издаје и корупције. Дошли смо до тачке са које, због степена окупације, нема помака унапред. Слепа вера у изборни гнев је једина светлост на хоризонту, али искуство нас учи да тај пут често постаје гробље великих очекивања.

После Петооктобарске револуције сви смо веровали да убрзано корачамо према сунцу слободе, а данас, после четврт века, плаши нас злокобни мрак из Брисела. Овако више не може, али не ваља ни да дође „било ко“. Можда би најпаметније било да тему корупције посматрамо увек у пакету са темом окупације. Можда би наши гласови против корупције добили прави смисао само ако би имали гаранције да тиме спречавамо даљу издају. Ако гласамо једино и само због корупције – ето нама усрећитеља у лику „било кога“.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia commons/George M. GroutasCC BY 2.0