Тајана Потерјахин: Случај „удбиног хеклача“ или дете на виртуелној ломачи

Пре неколико месеци написала сам текст који је покушао да тематизује тежак положај детета у стварности коју одрасли не умеју да структурирају. Тада сам се фокусирала на инструментализацију деце у конкретном политичком амбијенту, али нажалост, то није једини контекст у коме смо заборавили да, као одрасли припадници друштва, имамо обавезу да рационално артикулишемо, препознамо и заштитимо интерес детета.

Недавно вођена јавна расправа о изменама Породичног закона, о чему сам такође забележила коју реч, потврдила је да ни законодавне инстанце, нити власт немају сопствену идеју о томе шта интерес детета у ствари јесте – спремни су да примене европске препоруке без расуђивања о могућим последицама експерименталних васпитних пракси, само зато што је то, из њихове перспективе, политички опортуно.

О свему томе нећу престати да пишем, иако сам сигурна да многе теме делују веће, свежије и актуелније. Јер, свакодневица нам изнова показује нове примере неодговорности и бездушности са којима третирамо децу, у виртуелном простору, али и ван њега.

Вирални случај

Случај дечака који хекла на Инстаграму сасвим сигурно не треба да буде заборављен без иједне смислене речи о симптомима које је разоткрио, иако је, гледано формално, имао све особине типичног виралног феномена са каквима се сусрећемо сваког дана на интернету, па је пажња коју је добио, медијска и појединачна, од почетка свакако била временски ограничена.

Ипак, ова епизода издвојила се, пре свега у етичком смислу, идентитетом односно узрастом актера. Неминовно је одмах на почетку поставити питање да ли је дечак могао, и у којој мери, да разуме и рационално преузме ризик који носи експонирање на мрежама, пре него што је одлучио да покрене сопствени изазов на једној од њих. Наиме, позвао је кориснике Инстаграма да прате његов профил, јер ће за сваког новог пратиоца додати нову петљу ћилиму који хекла, са циљем да исхекла “највећи ћилим на свету.”

Овакве апликације не ограничавају употребу малолетницима без разлога, али дечак је ипак постао виралан. И то није проблем који се тиче само његових родитеља, иако је породица, ако постоји, свакако прва линија одбране интегритета и спокоја детета. О томе је требало, у овом, као и у сваком сличном случају, да размисли читава заједница, пре него што се ствар отргла контроли, наравно, на штету дечака.

Првобитни импулс, потреба да се дете подржи у симпатичној и наоко безазленој иницијативи, није токсична, али је и даље управо то – својеврсни подсвесни одговор који претходи рационализацији; не треба да је укине и надгласа. Да, дечак хекла и у томе нема ничег лошег, али њему, као ни било ком другом детету, није место на друштвеним мрежама.  Ако мислите да је такав став сувише ригидан и застарео, овај случај управо нам је илустровао да никада није био оправданији.

Првобитно одушевљење брзо је постало масовно, као грудва бачена низ брдо. У дечаку су одрасли препознали могући узор другој и сопственој деци, јер је лакше пронаћи пожељни модел на интернету него сам, сопственим примером, служити за углед. Аргумент је увек исти – када већ деца толико времена проводе пред екранима мобилних телефона, онда је боље да прате смислен садржај.

Наравно, сама могућност да се, уместо оваквог компромиса, преиспита доступност интернета малолетницима и пружи драстичан отпор brain rot култури, одавно се озбиљно не разматра. Линијом мањег отпора, заједница је прихватила да то „сви раде“ и да то тако, у наше време, „мора“, па је, стога, то и „нормално“.

Следствено, логична је и појава кидфлуенсера, јер дечија виртуелна стварност опонаша свет одраслих. Симпатични дечак који не промовише скупе брендове, брзу вожњу и естрадни модел живота, него хекла ћилим у сопственој соби, требало је да буде случајни прометеј који ће вратити „нормалност“ у виртуелни и реални живот друштва. Тако је, предвиђеним интересом заједнице, пренебрегнут његов лични интерес, а то се, као бумеранг, увек врати колективитету.

Напади на дечака

Неколико дана, вртоглави раст броја пратилаца на профилу дечака који хекла био је најпозитивније конотирана вест у нашој јавности. Насупрот црној хроници, отужним политичким препуцавањима, узнемирујућим информацијама из читавог света, догађало се, за промену, нешто лепо. Једна чедна дечија идеја придобила је срца људи и врло брзо, подршка малом Виктору постала је „must have“ обитавања на друштвеним мрежама.

Овај тренд додатно је подстакла, у то време, прва вирална негативна реакција. Њен аутор, јеромонах манастира Покајница, под притиском јавности, убрзо је избрисао објаву у којој критикује афирмацију мушког хеклања са позиције традиционалне полне поделе послова, интересовања и хобија. У циљу контроле штете по Српску Православну Цркву, а вероватно вођен и аутентичним поривом да заштити малишана,  у дечакову одбрану стао је убрзо најпознатији овдашњи инфлуенсер у мантији, али се чини да су обојица промашили не само гол него и лопту.

Свакодневица нам изнова показује нове примере неодговорности и бездушности са којима третирамо децу

Медији су данима писали о „нападу“ на дечака, преносећи његову реакцију, те одговор његовог оца, па извињење „нападача“ – ријалитизација једне Фејсбук реакције несумњиво је донела огроман број прегледа интернет порталима, а дечаку још пратилаца: положај жртве у коме се нашао изазвао је у људима додатну жељу да га подрже у остварењу сна, без преиспитивања смисла саме амбиције да се број петљи на ћилиму изједначи са бројем пратилаца на Инстаграму. Али, истини за вољу, природно је да снови нису прагматични.

Проблем је почео да се назире и пре него што је дечаков први профил, са највећим бројем пратилаца, нестао са Инстаграма. Једноставно, медијско праћење овог случаја полако је постајало досадно, и то је судбина свих виралних феномена (или познајете некога ко још увек спрема „јапански чизкејк“). Разлика је, међутим, у томе што мало људско биће није рецепт за колач из тигања или зачудни плесни покрет – то је човек у најосетљивијој развојној фази, дете које нема капацитет да процесуира ни јучерашње масовно одушевљење ни сутрашњи заборав.

Пре него што се тема угасила сама од себе, након што је на почетној страни претраживача прекрила следећа, дечаков Инстаграм профил је, највероватније, хакован, иако постоји могућност да га је сама апликација уклонила, будући да Виктор има мање од тринаест година. Шта год да се догодило, вероватно га је растужило, и огорчена реакција његове мајке у том смислу је људски разумљива, иако би било далеко делотворније да је свог дечака од свега што ће уследити после тога заштитила превентивно.

Чим је скренула пажњу на себе упућујући претње онима који су хаковали налог, и њен Инстаграм профил постао је предмет интересовања Викторових пратилаца. Њена реторика покварила је идилични, „family friendly“ виртуелни амбијент који је млада заједница окупљена око дечака креирала. Експресном претрагом, утврђено је да на профилу хеклачеве мајке постоји снимак са СНС митинга.

Након што су идентификовани као „ћаци“ породица, мало у шали, а помало и у збиљи, почело је да се пише, најпре о финансијском, израбљивачком плану његових родитеља, који стоји иза хеклачке иницијативе, а онда, разуме се, и о УДБИ, која стоји, наравно, иза њих, иза свих нас, али и вас (јер цео народ ради за УДБУ, како каже популарни Јутјуб наслов који је постао мим): наратив о свемоћној служби за коју ради свако ко нам се не допада није само петпарачки аргумент дискредитације већ и симптом, не баш дубоко потиснуте трауме из периода у коме је УДБА заиста представљала омнипотентну тамну руку комунистичког зла.

Опасност интернета

„Кога заболе за тебе“, „мали продао профил и зарадио лепе паре“, „сродник Радета Марковића“, „ти си само дебил и педер“, „шта ради центар за социјални рад“, „хеклам ти кеву, мали“, „ја бих ти родитеље на робију послао“, „дете, скини нам се…смараш“, „родитељи те користе“, „потенцијални геј“, „делује као Вучић на оном снимку где је још клинац“ – ове, и бројне друге коментаре које ни у цензурисаној форми није пристојно пренети, исписали су одрасли људи испод видеа на коме једанаестогодишњи дечак објашњава да иза њега не стоји УДБА. Готово да је немогуће замислити бизарнији садржај.

Иако су ове увреде и грубе шале прошаране здраворазумским позивима да се, без обзира на евентуалну страначку опредељеност родитеља, дете остави на миру, аутори увредљивих коментара нису таргетирани као монструми, што је био случај са непромишљеним јеромонахом, чија критика, у односу на салве непримерених и незнавених речи сада делује добронамерно.

Једноставно, Виктор је у међувремену, током само петнаестак дана, изгубио статус миљеника и имунитет атракције која „враћа наду“, одједном, постало је јасно да не одраста у Недођији посут вилинским прахом него у породици обичних људи, и то је многе дојучерашње пратиоце навело да забораве најважнију чињеницу у читавом овом случају – да је он, без обзира на све друго, још увек и пре свега, дете које никоме није наудило.

Незрелост заједнице одраслих, која је у стању да у року од само месец дана, или мање, еуфорично и неодговорно афирмише, а онда сурово одбаци младо биће које још увек нема инсталиране све одбрамбене механизме који психу чине стабилном у конфузном социјалном амбијенту, у ствари је колективни пресек и просек менталног и духовног стања појединца.

Неоптерећен човекољубљем које би филтрирало све одлуке и односе у његовом животу, он функционише као некритички конзумент садржаја, поводљив, површан и еуфоричан, зато у његовом универзуму нема нијанси нити праве емпатије – она је временски ограничена на рок трајања пажње, који је све краћи.

Неспособан је и за самоконтролу – чак и ако зна да деца не би требало да буду изложена притиску јавности и безосећајном суду непознатих, не може да одоли, мора да кликне на профил или видео који је виралан, убеђујући себе да је лајк најбоље што може да уради за малишана који је залутао у виртуелну џунглу из које не уме сам да изађе.

Иако, дакле, постоје бројне платформе чији је циљ да упознају децу и младе са изазовима и опасностима на интернету, потпуно је очигледно да такву обуку треба да прођу и одрасли, можда баш они најболећивији и најдобронамернији, јер смо, нажалост, овог пролећа још једном уживо гледали како се пут до (туђег) пакла поплочава подршком, аплаузима и добрим намерама.

Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021),  „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Илустрација: Gaelle Marcel on Unsplash