Рељић: У трену остадосмо без изузетног бића које се одазивало на „Кристијан Шмит“

Слободан Рељић

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ОДЛАЗИ Кристијан Шмит. Тиме се завршава немачки десант на Босну и Херцеговину за који су Американци имали разумевања – на неко време. Док их њихов интерес није вратио на терен.

То што их је вратило зове се гасна интерконекција. Да, мало је чудан појам, али вештачка интелигенција ће вам рећи да „интерконекција означава међусобно повезивање, спајање или умрежавање два или више система, мрежа или уређаја како би функционисали као једна цјелина. Најчешће се користи у контексту електроенергетике (повезивање централа), телекомуникација (повезивање мрежа) и инфраструктуре (гасоводи/плиноводи)“.

А кад пређе на примере „инфраструктура (Гас/Плин), наводи се: Повезивање гасоводних система различитих држава (нпр. Јужна интерконекција БиХ и Хрватске) ради увоза или транзита енергената.“

Шмиту се неко време чинило да ВИ не зна ништа о Високом представнику. Јер Високи представник има бонска овлашћења, што га је претворило у бандоглавца који тумара около, прети, упропаштава и оно мало створено и не прати игру. А ствари се мењају.

И да знаш, не, није ово због Срба, Кристијане, него морају се контролисати токови гаса и нафте – па стара правила више нису у складу с америчким националним интересом (волео си и ти свет без међународних закона) и – јавља се неким љубитељима профита из Вашингтона да је боље да у Босни буде без свађа и натезања, а ти си претерао… А морају сад мало више слушати Русе и Кинезе, па и кад је Босна у питању. Путуј, човече!

Американци јесу склепали БиХ тако да тамо може да се дела како им треба. И дела се.

Кад сам први пут видео, нема ни месец (23. априла), текст и мапу у Гардијану, и ту реч интерконекција – некако ми то није било никакво изненађење. Трамп у глави нема другу мисао осим о гасу и нафти.

Елем, Гардијан је „видео писмо у којем Брисел покушава да заустави доделу уговора фирми коју води адвокат америчког председника“.

Сукобљавају се у последње време Брисел и Вашингтон, око Украјине нпр, пише Гардијан, али ово је „први пут да је Брисел оспорио комерцијални подухват људи блиских председнику“.

А знате како се оно досад причало, са симпатијама рекао бих, да је Трамп пре свега бизнисмен, те се – тако се оно што је у БиХ политика одмах дало да у тишини „предузима мере за доделу уговора раније мало познатој компанији са седиштем у Вајомингу“.

Ради се о компанији AAFS Infrastructure and Energy – основана је у новембру прошле године, власник се званично не зна. Али „на челу су јој два водећа члана Трампове кампање за поништавање његовог пораза на изборима 2020.: Џеси Бинал, адвокат који га је бранио од оптужби за подстицање нереда у Капитолу након његовог пораза, и Џо Флин, брат бившег председниковог саветника за националну безбедност.“

И, „упркос недостатку очигледних резултата, AAFS планира да инвестира 1,5 милијарди долара у цевовод и друге босанске инфраструктурне пројекте.“

Е сад, пошто Трамп има оне који оспоравају то што он ради (а који нису оспоравали, нпр Џоа Бајдена у сличним приватно-државним радовима), подиже се Транспаренси интернешнел у БиХ да упозори да измене Закона о јужној интерконекцији ФБиХ, које директно дефинишу који ће инвеститор реализовати пројекат, представљају опасан преседан и као такве носе ризик озбиљног подривања јавног интереса”.

Наиме, 25. марта је влада Федерације покренула измену закона и већ 30. марта је закон измењен тако да „елиминише сваку могућност конкуренције“. „Конкретно, предложеним амандманима се директно, у самом закону, именује приватни инвеститор за партнера и вођу пројекта, што представља опасан преседан“.

Кад смо пре три деценије кренули у транзицију из социјализма у демократију и кад су нам обећавали слободну конкуренцију – нечасно би било и помислити да се може овако нешто радити… Али, то је била што кажу деца „жвака за лудака“.

Ово је председник послао адвоката, човече. Каква јавна расправа, какво обавештавање становништва, јер мистер Бинал рече да је гасовод „приоритет за Трампову администрацију“.

А храбри Брисел испотаје упути „приватно упозорење босанским лидерима да угрожавају наде земље за придруживање ЕУ“. Као, придруживање је ту, сутра, а они тако.

Лице које се зове Луиђи Сорека писало је 13. априла Сарајеву да је, према енергетском споразуму Босне и Брисела, „кључно да се нацрти закона темељно координишу“ са ЕУ.

Мора Брисел „да има право гласа у вези са законом о гасоводу. ‘На овај начин, Босна и Херцеговина може да настави напредак на свом европском путу и ​​да избегне пропуштање прилика за даљу интеграцију, као и финансијских могућности’.“

На ту шаку фразетина у којим нико не може наћи ништа озбиљно (а то тако траје откад је дејтонске Босне) мистер Бинел је бацио прегршт исто таквих тешких испразница: „AAFS никада неће изгубити из вида оно што је заиста важно у овом пројекту: обезбеђивање енергетске безбедности и подстицање економског развоја за народ Босне и Херцеговине. Посвећени смо тесној сарадњи са свим релевантним властима како бисмо развили инфраструктуру потребну да би се ова визија остварила.“ Тачка.

Односно зарез, јер Американци мисле да би било логично и „да им се сарајевски и мостарски аеродром дају у концесију“. Али, добро, о томе други пут.

А ово је, што би рекли наши НВО-лобисти: диверзификација на делу.

„Повезивањем Босне са терминалом за течни природни гас код хрватске обале, гасовод би омогућио да амерички гас стигне до земље која зависи од Русије за целокупно снабдевање.“ А то у часу кад Брисел има самоубилачки план да све чланице, а и оне тужне земље које се надају чланству (као и БиХ), не купују руски гас већ од краја 2028.

И шта се сад противе ови из ЕУ. Да, тамо је такав хаос да нико ништа не зна, али чиновници су плаћени да држе лекције „лошим ђацима“ који још не могу да ухвате кога да слушају – њих или амричког председника.

После шутирања Кристијана Шмита, дилема је олакшана.

Да, на веб-сајту AAFS видећете великог орла, оног америчког да вам је јасно с ким имате посла. И зато није важно што се ту, за фирму која ће заменити доток руског гаса, „не наводи име ниједног запосленог, али се наводи да имају ‘деценије комбинованог искуства у енергетици, инфраструктури, финансијама и развоју међународних пројеката’.“

Рекло би се да то што се зове AAFS досад није имало „ниједан инфраструктурни пројекат обима планираног на Балкану“. Па шта.

Не зна се ни пошто ће бити то што они буду испоручивали (можда пет пута скупље од руског, као у ЕУ), а ко би их питао те баналности.

Дејтонска Босна није ни прављена да се смара бригом око интереса својих народа – она постоји док има америчког националног интереса на Западном Балкану. А глупости су идеје да ће Американци некоме помоћи да направи суверену државу.

Тако смо у трену остали без тог бића изузетног које се одазивало на „Кристијан Шмит“.

У трену је и Савет безбедности УН (који све то надгледа) постао хармонично друштвнце које после састанка може у бар на пиво.

Одбацујући издувани балон Кристијана Шмит, заменица америчког амбасадора у УН Тами Брус се заузела да „нови високи представник има знатно мања овлашћења и задатак да одговорност пренесе на домаће политичке актере“.

Као да је баш долетела са неког српског банчења уз хармонику и печење тако је јасно и гласно говорила „да се БиХ постепено приближава крају периода међународног туторства“ и да добри Шмит буде поносан што ће његов одлазак „означити крај једне ере“.

На то је руски амасадор Василиј Небензја додао да више нема шта да се чека и да је непходно „хитно укидање ОХР“, јер то је „главни извор нестабилности у БиХ“. И да не ваља то што се Немачка, Велика Британија и Француска „мешају у унутраше питање БиХ“, и то што се „Република Српска неправедно представља као фактор дестабилизације“.

Кинески говорник, заменик сталног представника при УН, Сун Леј, понављао је „став Пекинга да Шмит није потврђен у СБ УН“, те да „будућност БиХ мора бити у рукама њених народа“, због чега „Кина подржава суверенитет и територијални интегритет БиХ, али и принцип немешања у унутрашње ствари држава.“

Дакле, рече Сун Леј све што већ понавља годинама, само што то овај пут нису речи које не производе последице. Кристијан Шмит их је слушао као одлуку која се мора спроводити. Без њега, а да је био мало мудрији могло је и с њим.