Владимир Умељић: СЛОБОДА МИШЉЕЊА И ГОВОРА

Владимир Умељић

Роза Луксембург, једна од последњих хуманисткиња раног комунизма, пре него што се тај поглед на свет претворио у дословце антихуману диктатуру, рекла је једном: „Слобода је слобода других.“

Како то изгледа у актуелној српској свакодневници? Један актуелни пример:

„Посланици из посланичке групе Покрет слободних грађана – Странка демократске акције Санџака – Партија за демократско деловање поднели су Народној скупштини предлог резолуције под насловом „О осуди злочина Републике Србије извршених на Косову, утврђених пресудама Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију”, тражећи да се овај акт усвоји по хитном поступку.“ („Политика“, Београд, 13.05.2026.).

Слобода мишљења, говора и делања других? 

Када се може очекивати да се у Народној скупштини Србије поднесе предлог резолуције под насловом „О осуди геноцидних српских злочина у Јасеновцу, Јадовну, Глини, Пребиловцима и бројним осталим местима диљем хрватске државе 1941-1945.“ и захтева њено усвајање по хитном поступку?

Грдна штета да ове санџачке демократе нису биле консквентне и захтевале прво осуду српске војске, не, оних паравојних дружина и банди са коца и конопца под Светим кнезом Лазаром, које су 1389. године мучки напале мирољубиве османске туристе на Косову Пољу и шта више подмукло усмртиле њиховог туристичког водича, султана Мурата, зар не?

А потом захтевале и осуду ради великосрпског етничког самочишћења под оним злочиначким патријарсима Арсенијем III Чарнојевићем 1690. и Арсенијем IV Јовановићем 1739, која су имала за циљ окупацију Војводине. 

Само типично за ту Великосрпску православну цркву, то већ свако дете зна.

А да и не говоримо о страшним српским злочинима, извршених над само пацифистичком СС-дивизијом косовско-метохијских Албанаца по имену „Скендербег“ у Хитлеровој служби у време Другог светског рата. 

Не, може да каже ко шта хоће, али тежак је усуд српских скупштинара код ове набујале слободе мишљења и говора других. Како је једном један кафански филозоф у Београду с правом констатовао:

„Комшија, ко год каже да је лако, тај лаже!“

Не би било изненађујуће да им се у догледно време јави неки рецимо Ненад, нека Наташа, Соња или још боље неки Динко (лепо име, као у Динка Шакића, једног од најистакнутијих геноцидних злочинаца у време Србоцида хрватске државе 1941-1945.) и захтева доношење једне резолуције под насловом: „О осуди геноцидних српских злочина у Јасеновцу, Јадовну, Глини, Пребиловцима и бројним осталим местима диљем хрватске државе 1941-1945.“ 

И захтева њено усвајање по хитном поступку.

А при томе се позове на реч (= дело) једног истакнутог хрватског интелектуалца и још вишег функционера Ватикана, са титулама Doctor Theologiae, Juris, Juris canonici, Advocatus Sacrae Romanae Rotae, Procurator Sacrae Congregationis Rituum, A. Professor of Iurisprudens and Philosophy of Law, по имену Иво Омрчанин, који једва десет година од краја Другог светског рата и Србоцида тврди, да су у суштини Срби тада починили један геноцид над Хрватима:

„… Али тада је почео, као што смо већ доказали, један српски геноцид над Хрватима. Најстрашније се десило 1941-1945, када су Хрвати узели своју судбину у своје руке, да би мирно живели у својој Независној Држави Хрватској. 

Суседни Срби, међутим, којима су Хрвати кроз дугу историју увек помагали, објавили су Хрватима један уништавајући рат, који је вођен на најсуровији начин (…) и за Хрвате био потпуно нов, изненадио их и затекао потпуно неспремне…“ (Извор: Ivo Omrcanin: Kommentare über die Broschüre „Kroatische Priester ermordet von den Tschetniken und Kommunisten“, von Dr. Ivo Omrcanin, München, 1955. Universitätsbibliothek Frankfurt a. M.)

Примедба:

Желим да изричито нагласим да је горњи избор имена (Ненад, Наташа, Соња, Динко) само случајан и нема везе са стварним личностима, да је дакле само последица моје слободе мишљења и говора.

Но како свака врста критике захтева и самокритику, то морам да признам да сам недавно и сам оптеретио чланове српске Народне скупштине захтевом да донесу једну декларацију односно резолуцију.

О чему се радило? Овде кратак извод из извештавања више медија (догађање је било пропраћено у „Печату“, „Политици“, „Вечерњим новостима“, на „РТ Балкан“ и шест сајтова):

„У Београду је 9. априла у Градској библиотеци одржана промоција књиге Владимира Умељића „СРБОЦИД ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945. (Крвави чвор српско-хрватских односа)“.

Претходно је српској Народној скупштини уручено 250 примерака, поклон за сваког члана српског парламента. Уз сваки примерак је ишло следеће пропратно писмо:

Поштоване даме и господо,

Пред Вама лежи књига научно утемељених прилога о највећем страдању нашег народа у историји, о Србоциду хрватске државе 1941-1945. Она почиње текстом „Декларација о Србоциду хрватске државе и Јасеновцу“.

Молим Вас усрдно да усвојите ту Декларацију и да се она потом пошаље на усвајање релевантним институцијама у читавом свету, од УН и других светских организација, до свих Влада и националних парламената.

Да би историјска истина о овом страшном злочину ушла путем УН у међународно право, као што је био случај и са Холокаустом над јеврејским народом. Но први корак је на Вама, највишим политичким представницима српског народа.

Тешка хипотека српско-хрватских односа, једна врста у колективном сећању дубоко усађеног „Гордијевог чвора“, може се разрешити само путем дијалога а на основу историјске истине, јер су се сви досадашњи покушаји његовог разрешавања на начин Александра Великог (мачем) више пута показали као погрешни и трагични.

То је наш дуг према невиним жртвама, али и према потомцима.

Јер не постоји нити колективна нити наследна кривица у односу на било које и било чије историјске девијације из прошлости, већ само и императивно постоји заједничка одговорност за садашњост и будућност.

Закључно, подсетимо се на пут, који су после 2. светског рата заједнички прешли Немци и Јевреји а захваљујући спремности немачке стране (науке, политике, система образовања, уметности, медија, релевантних социјалних установа и институција) да искрено и беспоштедно погледа у очи историјској истини о најгорем делу заједничке прошлости, јер даје наде да ће то и Хрватима и Србима једног дана успети.

Тај пут је био инициран закључком УН о претходно извршеном злочину геноцида над Јеврејима, Холокаусту. На Вама је да учините тај први и одлучујући корак у односу на сопствени народ, у односу на Србоцид хрватске државе 1941-1945. Сигуран сам да ћете за то добити масовну и одлучну подршку и захвалност свог народа, да је тај друштвени консезус одавно учвршћен у колективној свести.

Поштоване даме и господо,

Наша држава је, Ви сте врло оправдано подржали Резолуцију Генералне скупштине Уједињених нација, којом се поробљавање Африканаца током трансатлантске трговине робљем дефинише као „најтежи злочин против човечности“, коју је предложила Гана и подржале је још 123 државе. Српско страдање у време Србоцида хрватске државе 1941-1945. сасвим сигурно не заслужује мање пажње, обзира и пијетета од стране српске Народне скупштине и од читавог света. Донесите ту одлуку и уђите у историју.“

Но не само да текст декларације/резолуције није ни стављен на дневни ред и предложен за изгласавање, не, од највиших политичких представника народа Србије до данас није дошла ни најмања реакција. 

Ништа! Нула! Само громогласно ћутање!

Тја, они наравно могу да се позову или на Розу Луксембург или на оног горе цитираног кафанског филозофа из Београда. Или да овај предлог међународног легитимисања највећег српског страдања у историји и даље третирају као искораке санџачких демократа, односно неког Ненада, Наташе, Соње, Динка…

Дакле и даље – ништа! Нула! Само громогласно ћутање!