Кецмановић: Диктаторска Бонска овлашћења су у БиХ све окренула наопако, а са Шмитом је стигла колонијална власт
Ненад Кецмановић (Фото: Медија центар Београд)
ТРАМП се заглавио у Ирану, дубока држава очекује побједу на предстојећим изборима за Конгрес САД, њено европско неолиберално крило отворено се припрема се за рат против Русије.
Према Фон дер Лајен, Калас и Руте, „само да одрже фронт у Украјини у наредне двије-три године и консолидују ЕУ и НАТО или створе Европске оружане снаге па да крену у контраофанзивуна Исток. До тада ће да исцури и посљедњи Трампов предсједнички мандат, а већ виђени насљедник Џеј Ди Венс није се прославио у предизборној мисији у Мађарској.
Као да је неочекивани пораз Орбана промијенио и локалну политичку атмосферу. Амбасадор Њемачке, која је усвојила мамутски војни буџет и увела војну обавезу, саопштио је у Сарајеву да његова земља „није учествовала у договору САД са Српском и Додиком“, а предсједник Аустрије Фон дер Белен да је „Босни и даље неопходан високи представник“.
Било је то довољно да у бошњачком кантонима оживе илузије о скором повратку реинкарнације Џозефа Бајдена у Бијелу кућу, и „повратку САД незвршеним пословима у Босни“. „Треба само мало да се стрпимо и прићутимо док фертутма не прође …“ – охрабрио је своје сународнике Бакир Изетбеговић, лидер владајуће СДА и вјероватни члан Предсједништва БиХ послије октобарски избора.
Није знао да им каже „шта ћемо послије тога“, а ни самом му изгледа није јасно како се десило да Доналд Трамп буде два пута изабран за предсједника суперсиле, хара по Венецуели, Блиском истоку, преговара у Украјини, натеже се са Кином, па пресудно утиче и на рјешење хроничне кризу у Босни.
Упоредо са највећим притисцима на Српску током манадата Клинтона, Обаме и Бајдена, у академским круговима у САД постојала је доминантна теоријско-политичка струја по којој је Босанско питање требало рјешити на посве други начин.
Савремени политиколошки класик Роберт Дал још у вријеме Југославије, дакле сасвим начелно, пише: „Национално и вјерски дубоко подијељена друштва могу доћи до драматичног избора између државе и демократије. Ако хоће да сачувају заједничку државу морају да жртвују демократију и уведу диктатуру, а ако хоће да сачувају демократију, она може да преживи само у више мањих држава“.
Као водећи теоретичар демократије и ван САД, Дал је дао предност демократији и закључио да дубоко подијељена друштва често не могу да опстану као демократске државе него само као диктатуре. Као да је мислио на нас и прије нас.
Како је та дилема рјешавана у случају БиХ?
Дејтон је скројио домаће демократске институције и Устав, вишестраначки парламент, директно изабраног предсједника, владу, правосуђе РС, и минималне надлежности заједничке државе, као и високог представника међународне заједнице који према слову анекса 10 има само улогу да охрабрује, савјетује, усмјерава имплементацију споразума.
Диктаторска Бонска овлашћења в.п. су све окренула наопако: не само да је ОХР са масом службеника постао власт паралелна домаћој, него је у игри надметања био старија власт, са Шмитом директно колонијална власт у БиХ. Демократија, што би рекао Дал, вене у наметнутој унитарној БиХ са перспективом да процвјета у три самосталне мање државне цјелине.
Књига „Сукоб цивилација“ појавила се као полемичка реакција Самјуела Хантингтона на књигу „Крај историје“ Френсиса Фукујаме.
Док је Фукујама, након пада Берлинског зида славио тријумф Запада, Пакс американа, ширење либералне демократије, крај идеологије, о чему је у другом контексту писао Данијел Бел, дотле Хантингтон сматра да ће идеолошке подјеле и сукобе замјенити вјерске, консеквентно културне и цивилизацијске.
Линије њихвовог додира су подручје повремених експлозвних сукоба, баш као што су линије додира тектонских плоча дубоко испод површине земље узрок повремених разорних земљотреса. Чак и земље у ужем и ширем окружењу ратног жаришта, подржавале су страну, која им је вјерски тј.цивилизацијски најближа.
У Босни су уз Муслимане стале исламске земље, уз Хрвате –католичке, уз Србе православне Русија и Грчка. Остаје нејасно да ли је грађански рат на национално-вјерској основи у БиХ био инспирација или илустрација за његову теорију о сукобу цивилизација, а закључак је недвосмислен: хронично сукобљене стране на крвавој граници цивилизација треба раздвојити, да се не би у недоглед понављали.
Колики је утицај овог Хантингтоновог дијела, показује да су ономад, двадесет година касније, 33 бошњачка политичка вјерска и интелектуална првака протестују против исламофобије, антибошњаштва и наметања Босни „сукоба цивилизација“.
Исти приступ босанском гордијевом чвору али из другог угла дијели такође истакнути амерички аутор, чак неолиберал, Мајкл Волцер, који је све сажео у сљедећој простопроширеној реченици: „Различити народи су живјели вијековима у миру под империјама, али када је дошла демократија – сви су бирали да живе са себи најсличнијим по вјери, нацији, језику, култури, обичајима, обрасцима понашања, те да са њима управљају заједничким пословима.“
Још један амерички научник Арент Лајпхарт, ауторитет за тзв. демократске консоцијације дубоко подијељених друштава, као поријеклом Холанђанин, открива нам како изнутра функционишу државе попут Холандије и Белгије које се узимају као модел за Босну.
Протестанти и католици у Холандији живе у два одвојена паралелна друштва. Не само да ступају у истовјерне бракове, него имју и засебне школе, банке, културне институције, све до ловачких и филателистичких друштава. „Сусрећу се“, пише Лајпхарт, „само на улици и у војсци“.
Фламаци и Валонци у Бриселу имају информативни центар, али новинари у исту зграду улазе на посебна врата, колеге се не друже и у паузама не сједе у истим кафетеријама.
Најзад док је америчка политика демократа у низу Клинтон-Обама-Бајден гурала унитарну грађанску, мулти култи Босну, трајала је дебата међу водећим америчким научницима.
Џон Миршајмер и Ван Евера сматрају да је подјела БиХ једино одрживо рјешење које гарантује мир. Током рата у њој је изведено преселење становништва те је реално гледано једино остало да се Федерација подијели на муслимански и хрватски дио.
Бетс тврди да је „једина алтернатива подјели инертна стална окупација једне вјештачке и слабе државе“ и додаје, „на подјелу БиХ не треба гледати као на савршено рјешење него као најмање зло“.
Пејп пише да би послије година етничког насиља и покоља, једино рјешење за БиХ била тродјелна подјела која би омогућила међународној заједници да се достојанствено повуче“.
Хајден указује на хипокризију евроатлантских сила које су пристале на подјелу вишенационалне СФРЈ, а одбиле подјелу вишенационалне БиХ и подсјећа да уставно право на самоопредијељење до отцјепљења нису имале републике него нације, па и Срби у БиХ.
„БиХ је међународно легализована фикција“.
Либерална и глобалистичка Америка је славила и наметала култ лонца за таљење нација, а такво историјско искуство не дијеле европске државе, али данас и САД заустављају неконтролисан прилив миграната, а и оне који су се нашли унутра без папира масовно вараћају кући.
„Муслиманске државе Француска и Немачка“ – како је неко ових дана назвао осниваче ЕУ – наглас размишљају како да иновјерне на пет година релоцирају у БиХ, како би након тога по локалним законима добили држављанство.
Српска одавно мигранте само прихвата у транзиту и уз полицијску пратњу спроводи до границе другог ентитета, без обзира на финансијске подстицаје Брисела.
Узгред, процурила је информација да је акцију ЕУФОР-а да се Додик киднапује, румунски командант на терену отказао процјеном да не би прошла без оружаног отпора и обостраних жртава.
Кажу да је проблем великих европских сила што немају велике државнике. Мерц је на доњој историјској граници бирачке подршке, а и Макрон ту негдје. Срби, међутим, имају Додика који је побједио у наизглед изгубљеној бици против надмоћних спољних и комшијских непријатеља, а Вучић је без употребе силе смирио до сада невиђене масовне протесте без циља, програма и вођства.
И, оба изнова освајају убједљиву бирачку подршку.
Поводом војног савеза Загреб-Тирана-Приштина, под дискретним спонзорством Њемачке, Вучић је у својству врховног команданта ВС, са министром одбране и начелником генералштаба, у Београду, одржао састанак заједно са руководством Српске, а у недјељу су се оба руководства на челу са Вучићем и Додиком нашла у српском светилишту у Доњој Градини а сигурно је било разговора и о другим свесрпским безбједносним и политичким темама.
Некако све дјелује као да је Српска већ не само самостална у односу на ФБиХ, него и уједињена са Србијом, а да је БиХ, како је написао Хајден, само међународно легализована фкција. Српски политичари су изгледа озбиљније узели гледишта водећих америчких политиколога него задужени у Стејт департменту.
