М. К. Бадракумар: Велики искорак Кине: жесток одговор санкцијама САД

Нафтни танкер, илустрација (Фото: Thomasxx2xx on Unsplash)

Свега шест дана након што је руски председник Владимир Путин одлучно посаветовао америчког колегу Доналда Трампа да одустане од ратног похода на Иран – а нарочито од сулудих планова о копненој инвазији – на сцену је ступио Пекинг, упутивши понижавајућу одбијеницу америчком покушају да уведе санкције кинеским рафинеријама нафте.

Оно што овај потез Пекинга чини специфичним јесте обавезујућа наредба рафинеријама широм земље да игноришу америчке санкције на набавку иранске нафте. Тиме се ситуација око Ирана директно повезује са геополитиком енергената и одбацују Трампови лажни изговор како је читав сукоб мотивисан искључиво америчком забринутошћу због нуклеарне пролиферације. (Видети мој текст овде)

Пекинг је повукао свој први велики потез поводом иранске кризе након што је помно проучио последице америчко-израелске агресије променљивог интензитета која траје од краја фебруара. Циљ ове агресије је сламање одбрамбених капацитета Ирана и присиљавање земље на капитулацију из геополитичких разлога, чиме би Сједињене Државе оствариле контролу над огромним минералним богатствима, пре свега нафтом и гасом.

Не би представљало изненађење уколико Пекинг у свему овоме препозна јасан образац који је започео америчким преузимањем контроле над огромним нафтним резервама Венецуеле пре једва три месеца. Фокус САД на острво Харг (иранске нафтне терминале) и блокада иранских лука говоре сами за себе.

Очување суверенитета

Случајно или не, Кина је годинама уназад, све до 2026, била водећи купац венецуеланске сирове нафте, често користећи велику већину укупног извоза ове земље. Када је реч о Ирану, Кина је такође главни увозник, на кога отпада око 90-91 одсто укупног иранског извоза сирове нафте почетком 2026. године.

Упркос америчким санкцијама, такозване независне „teapot” рафинерије у Кини ослањају се на иранску нафту коју набављају по повлашћеним ценама. Пекинг је одбацио америчке казнене мере, позивајући се на легитимну енергетску сарадњу у оквиру 25-годишњег стратешког споразума. Прекретница је наступила овог месеца, када су на снагу ступиле санкције САД против пет кинеских прерађивача нафте због куповине иранских енергената – реч је о компанији „Hengli Petrochemical” и четири мање рафинерије: „Shandong Jincheng”, „Hebei Xinhai”, „Shouguang Luqing” и „Shandong Shengxing”.

У суботу је Пекинг узвратио ударац: Министарство трговине је активирало „наредбу о забрани”, проглашавајући да ниједна рафинерија на територији Кине неће признати, спроводити нити поштовати америчке санкције. Ово представља значајну ескалацију у којој Пекинг користи правне инструменте за блокирање америчких санкција, истовремено наглашавајући да поступци Вашингтона крше међународно право и угрожавају националну безбедност Кине.

Технички гледано, на Трамповој администрацији је да покуша да спроведе сопствене санкције пресретањем танкера који са иранском нафтом плове ка Кини. Ипак, то би био ризичан потез који би носио стварну опасност од директног сукоба са Пекингом, што би могло изазвати чак и кинеску ескалацију, попут ангажовања ратне морнарице за пратњу танкера који из иранских лука крећу ка Кини. Колико год та идеја деловала невероватно, чињеница је да је улог за енергетску безбедност Кине изузетно висок.

Ово представља значајну ескалацију 

Значајно је да је извештај листа Global Times о наредби Министарства трговине нагласио следеће: „Овај потез има за циљ очување националног суверенитета, безбедности и развојних интереса, као и заштиту легитимних права и интереса кинеских грађана, правних лица и других организација… Одлука је донета у оквиру кинеског Закона о националној безбедности, Закона о спољним односима и Закона о противљењу страним санкцијама…“

Такође је индикативан коментар листа People’s Daily, који је пренео Global Times: „Овај потез представља кључни корак у транзицији кинеских спољноправних инструмената са институционалног оквира на практичну примену. Ослањајући се на снагу владавине права, Кина је упутила циљани одговор на ‘продужену руку’ америчке јурисдикције. Овом мером штите се легитимна права кинеских предузећа, али се истовремено уважава и широки позив међународне заједнице за отпор хегемонији, чиме се уноси елемент правичности у напоре за очување међународног економског поретка… Ова мера… служи као практичан пример међународној заједници како се одупрети једностраном силеџијству. Она демонстрира одговорност Кине као велике силе у очувању правде и одбрани поретка.“

Отпорна економија

Када је реч о „продуженој руци” јурисдикције САД, и Русија се нашла на њеном удару, али је до сада заузимала пасиван став, третирајући то превасходно као део ширег шаблона украјинског конфликта. Украјински председник Зеленски је у недељу навео да су украјинске снаге погодиле још два пловила из руске такозване „флоте из сенке”, коришћена за транспорт нафте у водама близу улаза у луку Новоросијск на југу Русије. Зеленски је запретио да ће Украјина наставити да развија своје далекометне капацитете на мору, у ваздуху и на копну како би спроводила овакве операције против Русије.

Међутим, околности су другачије. Руска такозвана „флота из сенке” налази се у сивој зони неформалне трговине изван домашаја међународног права, а Москва је свесна да Украјинци делују као проксији западних сила. Русија такође не поседује довољну поморску моћ да пружи обезбеђење танкерима, а у сваком случају, бродови „флоте из сенке” не плове под руском заставом.

Ипак, иза овог кинеског потеза крије се важна политичка и дипломатска позадина. Прво, у политичком смислу, овај развој догађаја баца сенку на Трампову државну посету Кини, која се очекује током маја. Друго, из шире перспективе, Кина предосећа да би Трампова намера у Ирану могла бити варијација његовог јануарског „отимања нафте” у Венецуели, што има директне последице по кинеску енергетску безбедност и ланце снабдевања. Треће, могуће је да САД само „испитују терен” у вези са кинеском реакцијом, због чега се Пекинг определио за чврст став. Ово захтева додатно појашњење.

Чињеница је да стара „дилема Малајског мореуза” и даље прогони Кину. У априлу су САД и Индонезија финализовале важно партнерство у одбрамбеној сарадњи које укључује проширени оперативни приступ америчких војних авиона индонежанском ваздушном простору, чиме су значајно повећани капацитети САД за надзор над виталним Малајским теснацем. Овај стратешки потез, који је уследио након наводно пропалог плана за још шири приступ, јача америчку контролу над кључном тачком кроз коју пролази скоро 40 одсто глобалне трговине и 80 одсто кинеског увоза нафте, нарочито у јеку тензија у Ормуском мореузу.

Четврто, уколико би доток нафте из Ирана пресушио, то би, уз поремећаје у ланцима снабдевања из читавог региона Персијског залива, повећало зависност Кине од руске нафте. На послетку, поставља се кључно питање: може ли Кина опстати без Ормуског мореуза?

У недавној анализи агенције Ројтерс се закључује да је Кина, као највећи светски увозник нафте која пролази кроз Ормуски мореуз, „парадоксално, истовремено и једна од земаља која је у најбољој позицији да преброди евентуално затварање овог пловног пута”.

Како наводи Ројтерс, Кина је захваљујући вишегодишњим политичким мерама „смањила своју рањивост на енергетске шокове”. Један од главних праваца те политике био је „напор да се смањи ослањање на фосилна горива која се транспортују морским путем”. Остале мере укључују огроман број електричних возила којих је „готово као у остатку света заједно, огромне и све веће залихе нафте, диверсификоване изворе снабдевања нафтом и гасом, као и електричну мрежу која је готово потпуно изолована од увоза захваљујући домаћем угљу и обновљивим изворима енергије”. Поменута анализа доступна је овде.