Фјодор Лукјанов: У сусрет свету без поретка
Овог маја ће се много говорити о такозваном „стратешком троуглу” Русије, Кине и Сједињених Држава. Прво се очекује долазак америчког председника Доналда Трампа у Пекинг, након чега ће уследити посета руског председника Владимира Путина кинеском колеги Си Ђинпингу.
Кад год се састану лидери три најутицајније силе, спекулације су неизбежне. Шта ако постигну неки велики договор? Шта ако свет наједном постане уређенији? Таква очекивања су неоснована. Прекомпоновање глобалног система увелико је у току, а то није процес који се може зауставити или преокренути дипломатијом на врху. Па ипак, историјске прекретнице могу се одвијати на различите начине: уз пажљиво управљање или уз рискантно убрзавање. Управо то предстојеће сусрете чини значајним.
И Русија и Сједињене Државе данас су дубоко увучене у војне конфронтације великих размера. Значај ових сукоба не огледа се само у њиховом обиму, већ и у ширим последицама по међународни систем. Насупрот њима, Кина се кроз историју држала подаље од таквих заплета. Ипак, у Пекингу постаје све јасније да земља не може остати имуна на њихове ефекте. Дискусије на недавно одржаној конференцији клуба „Валдај” у Шангају наговестиле су да Кина изнова преиспитује своју позицију.
У средишту тог преиспитивања налази се једноставно питање: шта се, и да ли ишта, још увек може остварити у односима са Вашингтоном?
Нови приступ
Деценијама је успон Кине био тесно повезан са њеним економским везама са Сједињеним Државама. Аранжман који се каткад описује као „Кимерика” (Chimerica) – спој америчког капитала и технологије са кинеском радном снагом и производњом – чинио је окосницу глобализације. То није било партнерство равноправних, али је било обострано корисно. Дуго се чинило да ће базични економски интереси спречити обе стране да тај однос угрозе.
Та претпоставка је сада пала у воду. Већ крајем прве деценије 21. века, незадовољство Вашингтона постало је очигледно. Сједињене Државе су на овај аранжман све више гледале не као на извор заједничке добити, већ као на структурну неравнотежу. Временом је акумулација економских и стратешких тензија достигла тачку у којој постепена прилагођавања више нису била довољна. Оно што је уследило био је квалитативни помак у самом систему.
Током неколико деценија, глобални поредак функционисао је претежно у интересу Сједињених Држава као предводника западног блока. Његово постепено еродирање сада доводи те повластице у питање. Одговор Вашингтона огледа се у настојању да се тренутни период транзиције искористи за стицање што веће предности за будућност.
Трамп је постао најупечатљивије отелотворење овог приступа. Његова реторика, отворено трансакциона, па чак и хвалисава, може деловати неконвенционално, али логика која лежи у њеној основи сеже дубље у прошлост. Циљ је јасан: максимизовати тренутну добит и што брже изградити националне капацитете, а затим ту акумулирану снагу употребити за доминацију у наредној фази глобалног надметања.
Ово представља оштар заокрет у односу на ранију америчку стратегију која је приоритет давала дугорочним инвестицијама у међународни систем. Ти улози нису увек доносили тренутни профит, али су учвршћивали оквир од којег су Сједињене Државе на крају имале више користи него било ко други. Данас се тежиште померило ка краткорочним предностима, чак и по цену дугорочне нестабилности.
Да ли ће ова стратегија уродити плодом, остаје неизвесно. Почетна фаза већ је донела одређене неуспехе, али је мало вероватно да ће се општи правац променити. Будуће администрације можда ће усвојити другачији тон, али ће деловати унутар истих ограничења. Либерални међународни поредак се неће вратити, не због Трампове личности, већ зато што услови који су га одржавали више не постоје.
Одговор Вашингтону
За друге велике силе, укључујући Кину, ово има далекосежне импликације. Идеја о свеобухватном „великом договору” са Сједињеним Државама, који би стабилизовао глобални систем у годинама које долазе, практично је постала нереална. Трампова честа употреба речи „договор” (deal) је симболичка. У његовом вокабулару то је више комерцијални него стратешки концепт. Договор је „велик” не зато што је трајан или свеобухватан, већ због обима тренутне користи коју доноси. И као свака комерцијална трансакција, он се може напустити ако се укаже боља прилика.
Данас се тежиште у САД померило ка краткорочним предностима, чак и по цену дугорочне нестабилности
У таквим околностима, дугорочни споразуми о структури светског поретка су немогући. Мало је вероватно да ће се Вашингтон обавезати на било какав аранжман који му ограничава флексибилност пре него што осигура оно што сматра довољном предношћу.
Ово није нужно производ злонамерности или ароганције. То је, на свој начин, рационалан одговор на период екстремне неизвесности. Сједињене Државе настоје да очувају темеље своје будуће доминације тако што у садашњости делују одлучно.
Али ова разложност једне стране приморава другу на прилагођавање. Ако „најважнији играчи“ закључе да су стабилни договори са Вашингтоном недостижни, њихово понашање ће се променити. Војна моћ постаје све значајнија као заштита од притисака. Истовремено, расте интересовање за алтернативне видове сарадње, односно, за оквире који функционишу независно од Сједињених Држава и који су изоловани од њиховог утицаја.
Ова логика није нова, али постаје све ургентнија. Русија се већ неколико година залаже за такве аранжмане. Насупрот њој, Кина је тој идеји приступала са опрезом, надајући се да ће очувати неки облик обострано корисних односа са Сједињеним Државама. Та нада сада, чини се, чили.
Предстојеће посете Пекингу пружиће користан путоказ о томе докле је тај заокрет стигао. Сусрет Трампа и Сија вероватно ће дефинисати границе привременог компромиса између две силе које остају економски испреплетене, али са све мање међусобног поверења. Питање више није да ли је свеобухватни споразум могућ, већ какви се уски, краткорочни аранжмани могу постићи и колико ће они потрајати.
Путинови предстојећи разговори са Сијем бавиће се другачијим питањем: у којој мери су Русија и Кина спремне да развију механизме сарадње који потпуно заобилазе Сједињене Државе. Москва се већ неко време креће у том правцу, а Пекинг сада, по свему судећи, вага да ли мора учинити исто.
Мај неће донети „велики договор”. Али би могао, јасније него икада пре, показати како се свет прилагођава његовом одсуству.
Аутор је уредник листа „Russia in Global Affairs“
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: RT International
Превод: Михаило Братић/Нови Стандард
Насловна фотографија: CHUTTERSNAP on Unsplash
