ПРЕД ИЗАЗОВИМА ЕПОХЕ: РАНЕ ТЕМЕ СТВАРАЛАШТВА НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА
Свети владика Николај (Велимировић)
НА ДАН СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА, А ПОВОДОМ СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА ОД ЊЕГОВОГ УПОКОЈЕЊА
БЕСЕДНИК, МИСЛИЛАЦ, ВОЂА
У обимном и са одушевљењем писаном биографском огледу о епископу Николају Велимировићу ( 1881 – 1956), насталом две године после његове смрти, књижевник и новинар Милан Јовановић – Стоимировић записао је нешто о утиску који је, у србијанском друштву на почетку 20. века, оставио млади проповедник:»Oсећајући колико велико освежење он уноси у наш општи духовни живот и у наше интелектуално стварање уопште, свет је у њему гледао не само једног великог беседника, него и једног великог моралисту, мислиоца и вођу. Он је засновао хришћански живот српске интелигенције и дао му православни правац. Многи од српских интелигената, који дотле нису смели ни рећи да верују, осетили су у њему једну велику умну и моралну потпору, те су смели рећи: „Хришћанин сам и не стидим се да кажем да верујем“. Пре Николаја, то се не би смело рећи са нагласком, а да тај не буде увршћен у занесењаке; после Николаја то се већ смело рећи, а да се ипак остане и даље озбиљан човек.»
Покушај да се одговори на питање о начину на који је Велимировић заузео тако видно место у српској култури у успону повод је за овај рад.
ЗА ДУХОВНУ РЕВОЛУЦИЈУ
Још пре монашења, као свршени богослов и учитељ у селима ваљевског краја, Никола Велимировић се прочуо својим бунтом против учмалости дотадашњег црквеног живота. Писао је и деловао у сагласности са протом Алексом Илићем, уредником «Хришћанског весника», који се залагао за буђење и модернизацију српског православља, а политички био против династије Обреновића. Младом Велимировићу нарочито је било стало до обнове образовног и духовног нивоа београдске богословије. У тексту „Стара богословије и њени јади“, он истиче да је судбина свршених богослова, од којих ће неки постати свештеници, а други учитељи, крајње неславна:“Сто и педесет младих људи разишло се о Петрову – дне по народу, да га и сами ненаучени уче, неваспитани васпитавају, непросвећени просвећују! Сто педесет је њих, који су у најтамнијој средини васпитавани и спремани народу српском за учитеље!“
Бавећи се религиозном равнодушношћу међу Србима, Велимировић, у огледу „Наше црквено беседништво“, истиче да духовна отупелост све разједа, и води у кобну моралну равнодушност. Наши свештеници су неспособни да проповедају, сматра он, и тврди да је то кључни узрок пада народне побожности. Римокатолици и протестанти не само да настојавају на богослужењу на говорном језику, него и све снаге посвећују проповедима, а код нас се служи на неразумљивом црквенословенском, а проповеди трају петнаестак минута, не више. Што је још горе, у српским храмовима беседа уопште није обавезна, а њену краткоћу (по Велимировићу, проповеда се највише шест часова годишње) свештеници правдају нашим бујним темпераментом, који, тобож, не може да издржи дужу омилију. То је, тврди Велимировић, обична глупост, јер Французи имају још бујнији темперамент него ми, па ипак воле дуге и озбиљне проповеди.
Велимировић је сматрао да црквено беседништво има за циљ не само духовно уздизање, него и побољшање српског језика. Авај, ни тога нема:“Оно не само да српски језик није обогатило и уздигло, него је, напротив, својим шаблонизмом, показало свету да је српски језик незвучан, оскудан у изразу, скучен у формама, у опште сиромашан, док све не стоји, а стоји једно, да су наше беседе најлошији писмени састави, израђени са мало труда, спреме и марљивости, а с много претензија“.
Млади Велимировић одлучно пориче тезу да је кривац за наше неверје секуларизовани Запад. Јесте, на Западу је снажан атеизам, али међу западним хришћанима нема кукања због тога. Води се успешна мисија међу народом:“Зато што ту борбу воде језуитски свештеници, темељни зналци светских наука, капацитети богословља, дубоки познаваоци идеја против којих ратују; људи ненадмашни у енергији, неустрашиви у борби, врло опрезни у свему, што би кварило аукторитет вере“.
А како је у Србији? Шта Црква предузима за одбрану вере? Ништа озбиљно. Никола Велимировић каже:“Целе прошле зиме у „радничком друштву“ држе се предавања скроз и кроз атеистичка и песимистичка; држе их људи од највећег положаја и аукторитета, доктори појединих наука, којима маса слепо верује, чијим се речима одушевљава; и нико од надлежних црквених фактора ни прстом да мрдне“. Оптуживати просвету за пропаст вере је такође погрешно, каже млади богослов. Недостатак истинске просвете је главни узрок нашег верског пада, јер права наука не пориче постојање Бога, а прогрес се не може зауставити, нити га заустављати треба.
У циклусу „Наша писма“, објављеном такође у Илићевом „Хришћанском веснику“, Велимировића анализа религиозне драме Срба добија на снази и уверљивости.
Идеја пуког конзервативизма, који непрестано кука за „старим, добрим временима“, не само да је јалова, него је и штетна. Велимировић истиче:“Сто година скоро већ живимо самосталним и слободним животом. Била би инфамија за наш народ кад би се и даље говорило, да он живи истим животом као пре једног столећа и да нема никакве измене у његовом интелектуалном и моралном животу. Промена је природна и оправдана“.
Велимировић је, сасвим у духу свог „прогресивизма“, поздравио и Мајски преврат 1903. У једном од „Наших писама“ истакао је:“Бог је сачувао Србију. Последњи дан прошле реакционе епохе бојадисан је крвљу; крвава је тачка стављена на крају свих безумних и неупутних махинација“. Преврат није плод пуког чуда, наглашава он, него је дело Божје мудрости и родољубиве свести оних који су спасавали отаџбину од потпуног слома. Зато Велимировић верује да за Србију наступа доба напретка. Сматрајући да Црква не сме да служи држави као оруђе, он критикује сервилност србијанске црквене власти која се била ставила у службу реакционарне политике последњег Обреновића:“Треба знати, да црква не сме одобрити нити повладати никаквој људској самовољи, окрутном притиску и терору, узурпирању туђих права, угњетовању простог народа – па ма с чије стране то долазило. Старешине наше цркве не могу се похвалити успешним и сјајним руковођењем цркве с овога гледишта. Не, јер они су самим својим учешћем у заједници са носиоцима реакције умногоме отуђили цркву од простога народа, и обратно“. Црква, по Велимировићу, увек мора бити уз Христа,“Онога који истиче за идеал живота људског децу, а не крунисане зликовце, мучиоце и угњетаче светске, којима је лажна и незналачка симпатија приписивала племените особине, које они никад нису ни имали“.
Његове позиције кад је у питању друштвени и политички живот Краљевине Србије, које су се сасвим уклапале у либералне тенденције најзначајнијих представника оновремене интелигенције, биле су засноване на теолошко – философским претпоставкама које су порицале окоштали традиционализам „православне схоластике“. Опредељујући се да тумачи „нетрадиционалног“ песника српског романтизма, владику Његоша, млади Николај је показао у ком је правцу усмеравао своје мисаоно прегнуће за ново доба.
РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА
Бавећи се раним стваралаштвом јеромонаха Николаја, Милан Радуловић истиче да је оно било саставни део великог културног полета који је обузео Србију уочи Првог светског рата. Као и остали ствараоци епохе, Велимировић је покушавао да оствари више, на први поглед противуречних, циљева – настојао је како да заснује нову методологију богословља, тако и да теологију представи као синтезу науке, философије и уметности. Да би се теологија ослободила непотребне и оптерећујуће схоластичности, треба се вратити новозаветним и светоотачким изворима. Она се, по Велимировићу, мора суочити и са свим изазовима доба у коме настаје: од хедонизма и релативизма, преко социјализма и анархизма, до спиритизма и далекоисточних религија.
Зато је Велимировић у „Религији Његошевој“ тврдио да ко не види Бога у логаритамским таблицама, неће га срести ни у Павловој посланици Римљанима. Свака наука је, вели он, теологија, јер говори о Богу, а сваки научник теолог, јер казује о делима Господњим. Невидљиви свет открива Бога, чија је суштина недоступна, али је Творац, у исти мах, и огањ који загрева сву васиону.
Приступајући Његошу, јеромонах Николај у његовом стваралаштву види могућност саздавања нове, хришћанске философије уметности. Природа је, по Велимировићевом схватању Његоша, живо и савршено уметничко дело, али стваралац не сме да га подражава, него мора да, у складу са интуицијама „христијанизованог платонизма“, крене у потрагу за духовним смислом појава. Иза творевине је Творац, кога уметник славословно сазире. Природа о Богу говори у „тропима и фигурама“, али, по Велимировићу, сасвим јасно. То је тако зато што је њена лепота још несумњивија од њеног постојања. Ако се узме да је, по Његошу, и сам Бог Песник – „творителном зањат поезијом“, онда је јасно на кога и земаљски уметници треба да личе.
Божја творачка воља одражава се у песниковој стваралачкој имагинацији. Творац, јасан је Николај, има вољу, јер он није безлична сила пантеизма, него Тројица „јединосуштна и неразделна“. Иако Бог ствара ни из чега светлост и лепоту, а уметник обликује своја дела из већ постојећег, он самим стваралаштвом личи на Праузор. Као што је Бог присутан у космосу својим силама и енергијам, али и обитава ван њега апсолутно неприступном природом, тако и песник живи у свету у коме ствара, али га и надилази смислом који у творевини открива. Песници су, сматра Велимировић на Његошевом трагу, управо зато и били први свештеници, који Саздатељу, у име свега што је саздано, приносе благодарење.
Ипак, постоји и трагедија човековог живота у свету који се, захваљујући слободи истог тог човека, отргао од своје првотности и запао у ентропијске процесе. Његошево питање о томе шта је човек, а мора да буде човек, указује управо на нашу кључну распетост – ми смо творевина коју вара овај свет, а видимо да смо саздани за нешто више, нешто што сву варавост и сваки привид надилази. Па где је излаз? Да би се одолело ентропији, сматра Велимировић, у свему што постоји треба видети Творца, умну силу која, како каже Његош, слави победу над хаосом („грдном мјешавином“).
Лепота природе гањавала је Његоша, али је он у њој видео и рат свих против свих, о чему јеромонах Николај пише као о песниковом поимању вишеструке људске немоћи. Човек је немоћан у телесном смислу, јер је подложан болестима и смрти. Немоћан је и морално, јер је поробљен страстима. На крају, и његов ум је немоћан, јер тражи мудрост и блаженство, али их у овом свету не може наћи.
Ипак, Бог је постао човек Исус Христос, и дао сваком могућност да обнови своју првоздану боголикост, савладавајући све три врсте поробљености: васкрсењем Христос, у име свих људи, побеђује болести и смрт, благодатно подвижништво оставља као лек против страсти, а ум људски се може смирити у Логосу. Зато Његош у „Лучи“ пева химну Христу као „преблагом, тихом учитељу“.
Човек, оснажен Христом, поново постаје „читалац“ књиге света, која би без њега била само бесловесна збрка „симбола и сигнала“. Из новооткривене логосности се, сматра Велимировић, рађају две теологије – теологија духа, која се креће ка философији и наукама, и теологија природе, која се одражава у осећањима и уметности. Зато су песници посредници између богословља духа и богословља природе, између философа и народа. Такав је био и Његош, геније што је, у име свог народа, изговарао насушну реч пред Творцем свих народа. Као што, вели Николај, између простог пука и Фрање Асишког стоји Данте, тако и Његош стоји између узвишене религиозне метафизике и народне епске мудрости.
За младог Николаја, теологија је све или ништа. Она спаја догматику са етиком и философију са уметношшћу. Она је и проповед и поезија. Ако је природа уметничко дело, онда је богословље својеврсна херменеутика Творчеве уметности. Теолог мора бити човек делатне имагинације, а не пасивни схоластичар. Он треба да осећа да су сви људи узајмно повезани, и да, баш такви какви јесу, учествују у великој тајни света. Природа је, по Божјем благослову, стално у врењу, у стваралачком кретању и напону; човек не може и не сме да остане равнодушан пред том чињеницом, него, скупа са природом, треба да делатно ужива у радосним даровима Божјим, да се из датости креће ка задатости, свечовечански одговоран за стварност која му је поверена.
Милан Радуловић сматра да је Велимировићева богословска мисао у раној фази његовог стваралаштва имала непосредне сличности са поетиком симболизма. Три су у извора те сродности: светоотачка мисао која твар доживљава као низ симбола што их човек, на путу вере, треба да протумачи и примени на сопствено спасење; идеје Владимира Соловјова, из којих се развија руски „теургијски“ симболизам, пун стваралачког заноса, суштински различит од западног симболизма, који је плод клонућа у магловиту слутљивост „празног идеалитета“ ( Хуго Фридрих ); и, наравно, европска уметност епохе, уметност која је Велимировићу била веома добро позната.
Његош је, из те перспективе, и симболиста, читач загонетки Божје творевине, али и експресиониста, који верује да свет и даље настаје, и да у њему има места за човека ствараоца. Сва васиона је, каже Николај, препуна гласова који нас зову и траже да се и сами огласимо.
Милан Радуловић сматра да је Велимировић мислилац панестетизма, који лепоту узима као крајњи израз смисла постојања. Истовремено, он настоји да богословље повеже са животом савременог човека, и да његову религиозност извуче из ропства навике и обичајности, претварајући је у израз личне воље и смислотворства.
СКЕРЛИЋ О ВЕЛИМИРОВИЋЕВОМ ТУМАЧЕЊУ ЊЕГОША
Када се појавила Николајева „Религија Његошева“, утисак који је књига изазвала је био такав да ни Јован Скерлић није могао да је прећути. Он је уочио да, пре ове књиге, наши теолози, осим Светолика Ранковића, нису давали ништа битно, осим превода схоластизоване догматике и омилитике са руског. Зато је Велимировић оглед изазован, мада се и са похвалама на његов рачун претеривало, јер су се неки чак усудили да кажу како је „Религија“ наводно значајнија од самог „Горског вијенца“. Треба, сматра Скерлић, наћи праву меру. Најзначајнији књижевни критичар епохе уопште не сумња у квалитет Велимировићевог дела, не само у теолошком, него, пре свега, у књижевном смислу речи. Па ипак, не сме се изгубити из вида да су домети сваког, па и овог херменеутичког захвата, ограничени перспективом. Његош је захтеван за тумачење јер је противуречан – његова религиозност је хетеродоксна, а, иако владика, он уопште није био клерикалан. У тим противуречностима, „пустињак цетињски“ с једне стране има разумевања за Француза Волтера, а са друге критикује непобожност Србина Доситеја. Скерлић уочава да је јеромонах Николај и сам признао Његошева противречја – да је живео за време папе Инокентија Трећег, владика Раде би, сматра Велимировић, свакако био спаљен на инквизицијској ломачи.
Скерлић тврди да је Николај у исти мах и вешт и несмотрен у свом приступу Његошу јер је проширио појам религиозности да би њиме обухватио што већу област метафизике, али је тиме, на нови начин дефинисану, религиозност суштински одвојио од црквене побожности. Аутор „Писаца и књига“ сматра да је Велимировић применио својеврсну импресионистичку методу у теологији, јер му је Његош више био тема којом се бавио него предмет који је испитивао:“Као што импресионистички књижевни критичар поводом појединих књижевних дела пише о себи, тако је и г. Велимировић пишући о Његошу као религиозном човеку писао о себи и својим религиозним схватањима“.
Са гледишта религиозне философије и критике, Николај није мање занимљив од Његоша:“Г.Велимировић је слободан верник, модернист, и на њему се виде јасни трагови либералне протестантске теологије. Његово схватање религије је тако опште и широко, тако недогматично и либерално, да је ближе критицизму но ортодоксији, и са њиме се пре могу сложити они који не верују него они који доследно и потпуно верују“.
За традиционалну ортодоксију, Николајев пантеизам може бити узнемиравајући, сматра Скерлић. За њега је и хемија доказ постојања Бога, па је чак и Волтер теолог. Велимировић се усуђује да се позива на секуларне мислиоце Ле Бона и Метерлинка, па чак и на Ђордана Бруна, кога су религиозни фанатици спалили. Али, то није у складу са правим стањем ствари.
Скерлић каже да је Црква својеврсни „гранитни блок“; са својим институционализмом, инфантилном космологијом заснованом на Светом Писму, примитивним атропоцентрично – антропоморфистичким погледом на свет, идејом првородног греха, противречностима између старозаветног и новозаветног текста, неслагањима између четири јеванђелиста, чудима, сукобима секти и конфесија, организацијом и канонима, она се не да „модернизовати“ а да се тај блок трајно не оштети. У том смислу, Велимировић не може да оствари свој циљ – осавремењавање нечег што је заувек окоштало. Некритички се односећи према Његошу, јеромонах Николај, сматра Скерлић, пренебрегава да је код генијалног самоука из Црне Горе било и песимизма, и скептицизма, и деизма, па се, зарад апологетских циљева, зауставља само на теизму. У „Лучи“ заиста и тријумфује теизам, али „Вијенац“ није сасвим такав. Признајући да је Велимировићев стил леп и да му је књига вредна читања, Скерлић ипак наглашава да је код младог писца „протестантске савести и католичке маште“ у питању више проповед него наука.
Скерлић је настојавао на томе да је раскошна Николајева импресија о Његошу својеврсни мајски римокатолички олтар украшен цвећем, нимало налик на слику ранохришћанских аскета који су, живи костури, себе бичевали. На крају му је препоручио да не чита слободоумног Ренана ако мисли да остане у монашкој мантији.
Обимним и темељним приказом „Религије Његошеве“, Скерлић је одао признање младом Велимировићу, и примио га, можда и невољно, међу интелектуалце са којима Србија на путу ка новим хоризонтима треба и може да рачуна.
ПРЕД НИЧЕОМ И ДОСТОЈЕВСКИМ
Једна од кључних тема младог Велимировића била је тема читаве епохе: однос Ничеа и Достојевског, као својеврсних профетских гласова Истока и Запада. Њоме се бавио у светосавској беседи под насловом „Ниче и Достојевски“, одржаном 1912. у Београду.
По јеромонаху Николају, обојица су наши савременици не толико хронолошки, колико духовно. Иако нису ни песници ни философи у класичном смислу те речи, они су и једно и друго – у свему револуционари, са новом књижевном формом, коју су изнашли да би изразили садржаје којих се ум до тада није сасвим дотицао. Уз то, обојица су били етичари, а не метафизичари.
Ничеов идеал је натчовек, Достојевсков свечовек. Ниче тежи ка натчовештву, које означава три порицања: морала, људи и самог себе. Морал је заштита оних који не могу себе да штите, и који су се намножили на планети. Морал изједначава моћ и немоћ, и од моћника тражи уступке, чиме се спречава развој натчовештва. Људе треба порећи јер су они пуко средство, али не и циљ. Јеромонах Николај наглашава Ничеову кључну мисао:“Велики је онај човек, који у односу према другим људима пројављује моћ, а не љубав. Велики је онај, ко негира све људе испод себе и око себе.“
По Ничеу, савремени европски морал је робовски, и њега је наметнуло хришћанство: морал господара, древних Хомерових људи, Нибелунга, Викинга и старих Римљана разорило је управо хришћанство, које је тиме упропастило „отмене расе“ древности. Ко год је примио хришћанство, постао је роб. „Добар“ више не значи „ратоборан“ као некад, у раном Риму, него „кротак“ и „милосрдан“. Лав је постао јагње, и изгубио сву своју величанственост. Европа хоће да учини човека бољим, а то значи добродушнијим и суптилнијим, лишавајући га сваке снаге коју је некад имао. Одатле и Ничеова побуна против демократије. Јер први устанак робова био је у Јудеји, а други је дигнут у доба Француске револуције. Једини који се појавио да би, чак и у таквим околностима, постао натчовек био је, сматра Ниче, Наполеон. Корзиканац је био спреман да, као лав, користи јагањце за своје циљеве. Ипак, Велимировић истиче:“Био је још један, кога је Ниче гледао с уважавањем и дивљењем. – Достојевски./…/У писму Жоржу Брандесу овако се изражава творац надчовека о Достојевском; „Ја апсолутно верујем вашим речима о Достојевском; ја га с друге стране ценим као најдрагоценији психолошки материјал, који ја познајем – ја сам њему особито захвалан, ма колико да је он противан мојим најнижим инстинктима“.“
„Антиплебејац“ Ниче је, гле чуда. признао величину једног робијаша и падавичара, који је заступао хришћанске, „робовске“ етичке вредности, и који је нудио идеал свечовечанског братства, тако огаван усамљеном песнику „Заратустре“. Достојевски је, као и Ниче, био велики човек, а велики су, каже Велимировић, или уски и високи као обелиск, или широки и дубоки попут морске пучине. Ниче је висок, Достојевски дубок. Свако се, управо због те дубине, могао наћи у Достојевском, „руском Шекспиру“.
Због своје ширине, писац „Злочина и казне“ приказао је чак и натчовештво; обликовао га је као делатну мисао у свом Раскољиникову коме је, као и Ничеу, историјски идеал био Наполеон, онај који се „усудио“. Ипак, за разлику од Наполеона, Раскољников се покајао и кренуо на робију у Сибир, истиче Николај. Ничеов натчовек, каже Велимировић, згазио би јунаке Достојевског, јер за њега су мали људи достојни гажења. Али руски пророк није желео да превиди злато човештва у блату сиромаштва. Био би, тај остварени натчовек, можда попут енглеског министра спољних послова, лорда Биконсфилда, на страни Турака који деру живе балканске хришћане, само да би спречио продор Русије на Балкан. А да ли иједан политички циљ вреди да се због њега деру живи људи? Достојевски је знао одговор: нема тог циља због кога треба драти живе људе. Свако људско биће има макар зрно добра у себи, и свако заслужује да постоји; нико не може да му суди, и нико нема права да му одузме живот. У сваком човеку су два бездана, бездан добра и бездан зла, а Достојевски је веровао да је бездан добра дубљи, исконскији. Упознати другог значи опростити му и заволети га. Он је веровао да се чак и непомирљиво супротстављени словенофили и западњаци у Русији могу разумети, само ако се не затворе у своје крајности. Нити треба, попут острашћених словенофила, величати руски народ, који самог себе осуђује због недостојности, нити се треба идолатријски клањати Западу, који је, велики науком и мали вером, спреман на сваку врсту отимања туђег: то је, по јеромонаху Николају, био основни став Достојевског. И то треба знати: није хришћанство суштина Запада, како је мислио Ниче, нападајући га. По јеромонаху Николају, Достојевски је сазирао нешто сасвим другачије:“Западно Хришћанство сасвим се механизовало и претворило у једну „насилничку институцију“, која жели да господари, а не да служи. Католицизам, место да диже људе ка Богу, спустио је Бога на земљу. Протестантизам нема ничега позитивног: његов је смисао у протесту, у негацији. Нестане ли сутра католицизма, нестаће и протестантизма, јер ће нестати повода и објекта за протест. (…) Социјализам, са својим атеизмом и егоизмом довршиће разорење Запада, које је римски католицизам почео.“
Западно хришћанство је мртво, мада тамо има истинских следбеника Христових, попут Дикенса, Шилера и Жорж Сандове, која чак није ни била свесна свог егзистенцијалног хришћанског становишта. Зато се њихова дела више читају у Русији него на Западу, који више не може да их разуме.
Достојевски је видео велики преврат који се спрема – наступање четвртог сталежа, пролетаријата. Запад ће се срушити. Али, каже Велимировић, велики писац није био рад таквом расплету догађаја, јер је Запад Русима драг као друга отаџбина. Иако се Запад боји Руса, Руси воле Запад и желе му спасење. Словени ће, веровао је Достојевски, рећи нову реч човечанству: она треба да донесе сједињење свих. Братско сагласје свих народа у љубави Христовој: ето идеала коме треба тежити! То није политичко и економско, него хришћанско уједињење. Човечанство треба да постане свечовечанство. Тумачећи Достојевског, јеромонах Николај наглашава:“Засад само Словен је у стању бити свечовек, јер Словен познаје два света, свет западно-европски и свет словенски; човек са Запада познаје само Запад, – он има само једну душу. Словенин има две душе: словенску и западноевропску. Душа словенска је отуда пространија, због чега су и идеали словенски пространији.“ Руси су нихилисти у односу на западноевропске, овоземне, идеале зато што желе нешто шире и дубље. Они су и порочни и грешни,али и свесни своје недостојности, јер им је Христос и даље идеал, а Европа, како каже Иван Карамазов, најмилије гробље. Велимировић истиче кључну мисао Фјодора Михајловича, исказану ликом Аљоше Карамазова: људе треба волети, а не логику. Љубав је увек надлогична. То зна Исток, али Запад више не зна.
Да би се достигао идеал свечовечанског братства, Словени морају много да страдају, јер је патња пут ка љубави као савршеном познању. Страдање је смислено ако постане жртвовање за сав свет.
Достојевски је највећи човек кога су Руси дали свету. И Ниче га је упознао, али му се није супротставио, иако је генијални Рус стао у одбрану оних за које је Ниче сматрао да их не треба бранити. Да је Достојевски дочекао Ничеовог „Заратустру“, он би му био највећи опонент, сматра Велимировић:“Јер гле, Ниче и Достојевски представљају два противположна света. У њима се оличавају Јудеја и Рим, Хришћанство и Паганизам, народ и деспот, вера и неверовање, нада и очајање, Христос и Антихрист.(…) Свечовек признаје Бога, признаје морал и признаје друштво. Надчовек гледа смисао човечанства у себи; свечовек налази свој смисао у човечанству.“ Друштво је, каже Велимировић, немогуће без уступака појединца заједници. Зато се не може изгради Ничеово друштво титана у непрестаној узајамној борби. Немачки философ је на крају схватио – само усамљени, свему противстављени, појединац, попут Заратустре, може остварити његов идеал. Ако је остварљив.
Велимировић истиче да су и Русо и Толстој хтели да човека врате природи, јер је човек „природно“ добар; Ниче је веровао да је човек у свом природном стању – звер, и да треба да се, поново, озвери. Руски писац је, пак, сматрао да повратак природи не само да није могућ, него није ни потребан:“Достојевски није хтео да враћа човека натраг, у примитивно, некултурно стање, куда су га враћали Русо и Толстој и Ниче. Он је веровао, да се идеал свечовека може постићи и идући напред одавде, где смо сад стали, и то идући кроз културу, не мимо културе. Културом и страдањем, или самим страдањем пошто и у основи културе лежи страдање, – то је пут ка свечовеку Достојевскога.“
Када би људи усвојили идеал Свечовека, мада он још увек није довољно јасан, на земљи би завладао мир. Усвајање натчовештва водило би, пак, узајамном истребљењу. Али, каже Велимировић, ни Свечовек ни Натчовек неће се остварити до краја јер људи то не желе: они би хтели да буду и једно и друго, и самовољни као натчовек, и добродушни као свечовек. Јеромонах Николај истиче да је много раскољених „Раскољникова“ међу људима, али мало доследних. Ко је доследан, мора бити или за Ничеа или за Достојевског.
Иако су оба сведока новог доба пореклом Словени, они су супротстављени један другом: у сутрашњем рату, Запад би ратовао у име Ничеа и натчовештва, а Русија у име Достојевског, то јест у име Христа Богочовека. Један умоболник и један падавичар су, каже јеромонах Николај, тако постали људи – симболи. Спиноза и Кант су, у своје време, такође били значајни, али никад нису постали стегови у чијој се сенци окупљају масе. Велимировић истиче:“Борба у име Ничеово и Достојевскога већ се овде-онде заподева. Но одсудна, страховита борба тек има да дође. Дух надчовека и свечовека ићи ће пред војскама.“
На крају, млади Николај позива:“Поштујмо, господо, и Ничеа и Достојевског, поштујмо једнога као пророка Запада, а другога као пророка Истока, поштујмо их због њиховог генија и због њихове племићске искрености и смелости, поштујмо их обојицу – но у одсудном тренутку станимо уз Достојевског!“
Пут је, са Достојевским, јасан: Српство – Југословенство – Словенство – Човечанство. На том путу, на коме ће „модернистички“ јеромонах Николај, после Првог светског рата, постати чувар правоверја, епископ Николај, биће дубоких и трагичних разочарења, али и нових заноса и одушевљења.
ЛИТЕРАТУРА
Епископ Николај: Сабрана дела, књига друга, Почетно стваралаштво, Глас Цркве, Шабац, 2013.
Милан Јовановић Стоимировић: Николај Велимировић ( 1880 – 1956 ), Златоусти проповедник васкрслога Христа: Свети владика Николај у сећањима саврменика ( приредили Владимир Димитријевић, Горан Вељковић ), Духовни луг, Крагујевац, 2003.
Милан Радуловић: Православна духовност и модернистичка књижевност, Богословље 1-2/1988, Часопис Православног богословског факултета у Београду, http://bogoslovlje.pbf.rs/index.php/arhiva/153-1988/bogoslovlje-1988/858-pravoslavna-duhovnost-i-modernisticka-knjizevnost, приступљено 3.8.2020.
Јован Скерлић: Са полетом и речитошћу, Милан Д. Јанковић: Епископ Николај – живот, мисао и дело, Епархија шабачко – ваљевска, 2002.
Објављено у зборнику: Пред изазовима епохе: ране теме стваралаштва Николаја Велимировића, Српска књижевност почетком 20. века: модерност и стари задаци ( зборник радова ), уредник Драган Хамовић, ИКУМ, 2021.
