Зоран Чворовић: Лицемерје МОК-а на примеру Русије и Белорусије

фотографија: Wikimedia commons/Dick Thomas Johnson/CC BY 2.0

Суочени са западном русофобском политиком „културе отказивања“ у скоро свим областима живота, па и у спорту, у Русији се све чешће чују предлози о потреби реформи ових организација или о стварању паралелног система који ће окупити светску већину

Док ових дана Србија чини све што може на своју штету у области правосудног и породичног законодавства, како би уверила леволибералне глобалистичке структуре из Брисела и Стразбура у своју верност безалтернативној апорији евроинтеграција, дотле, с друге стране, свакодневно стижу докази да се постепено али незаустављиво мења поредак међународних односа у оквиру којег је, поред осталих, формирана и Европска економска заједница као претеча Европске уније.

Следствено томе, када се у медијима пре два дана појавила вест да Уједињени Арапски Емирати планирају да изађу из ОПЕК-а и ОПЕК+ (овде), на телеграм каналу најпрестижнијег руског стручног спољнополитичког часописа и портала „Русија у глобалној политици“, који уређује политиколог светског гласа Фјодор Лукјанов, та вест је прокоментарисана речима – структуре 20. века настављају да пуцају по свим шавовима (овде).

Међу међународним организацијама које су обележиле 20. век, а које су, пре свега, својим противправним одлукама и поступцима у последњих неколико година добрано довеле у питање оправданост свог даљег постојања, свакако је и Међународни олимпијски комитет (МОК).

Иако није политичка организација, МОК је од фебруара 2022. године на драстичан начин политички злоупотребљен од стране држава Колективног запада, будући да је претворен у огољено средство притиска и покушаја изолације Руске Федерације.

Дупли стандарди

Да је Колективни запад током непуне две деценије униполарности успео да стави под своју контролу велики број међународних организација и претвори их у инструменте сопствене спољне политике, намењене обуздавању држава чија ресуверенизација угрожава западне геополитичке тековине из ере униполарности, јасно се видело на дан почетка руске Специјалне војне операције у Украјини (СВО), 24. фебруара 2022. године.

Истог дана, као по команди, председник највише међународне спортске организације – МОК-а, Томас Бах, издао је саопштење у коме је осуђена одлука руских власти о покретању СВО. Притом се председник МОК-а позвао на то да СВО нарушава тзв. олимпијско примирје од седам дана пре почетка зимских Олимпијских игара у Пекингу (четврти фебруар 2022), током трајања игара и седам дана након завршетка Параолимпијских игара у главном граду Кине (овде, овде).

Поштовање олимпијског примирја било је препоручено правно необавезујућом Резолуцијом Генералне скупштине УН од другог децембра 2021. године и управо на ту Резолуцију се позвао Томас Бах (овде). МОК је поменутим саопштењем свог председника изразио и бригу за „безбедност олимпијске заједнице у Украјини“.

Да МОК-а приликом уплитања у политичка питања није доследан, већ да следи политику „дуплих стандарда“ која је просто иманентна Колективном западу, види се по томе што је током зимских Олимпијских игара у Сочију, фебруара 2014. године, изостао било какав протест МОК-а због насиља које је управо тих дана у Украјини изазвао кијевски „Мајдан“ и због угрожене безбедности олимпијске заједнице у проруским деловима Украјине (овде).

Тешко искуство кијевског „Мајдана“ и последичног крвавог гушења „Руског пролећа“ у источној и јужној Украјини, 2014. године, били су трагични наук за Кремљ да схвати да је тзв. олимпијско примирје идеално време за изненадни атак на Русију, њену безбедност и националне интересе. Једном речју, у фебруару 2022. године Москва је „знала за јадац“.

Упрегнут у прокси рат Колективног запада против Русије на територији историјске Малорусије већ првог дана руске СВО, МОК је морао да до краја послужи политичком циљу спољне изолације и дестабилизације своје водеће чланице. Стога је Извршни одбор МОК-а, већ 28. фебруара 2022. године, донео одлуку (овде) којом је националним спортским федерацијама и организаторима спортских такмичења препоручено да „не позивају нити дозволе учешће руских и белоруских спортиста и званичника на међународним такмичењима“.

Олимпијске санкције

Истовремено је било предвиђено да руски и белоруски спортисти могу евентуално да узму учешће у међународним такмичењима као „неутрални спортисти“, тј. без истицања имена, симбола и химне своје државе. Осим тога, Извршни одбор МОК-а је забранио до даљњег одржавање било којег међународног спортског такмичења у Русији и Белорусији. Такође, МОК је овом одлуком одузео раније додељене златне медаље за допринос развоју олимпијске идеје и олимпијског спорта Владимиру Путину, тадашњем потпредседнику Владе РФ Дмитрију Чернишенку и заменику шефа председничке администрације Дмитрију Козаку.

Ова одлука Извршног одбора МОК-а се не позива ни на један пропис основног правног акта МОК-а Олимпијске повеље, већ се као основ за искључење руских и белоруских спортиста из свих међународних такмичења наводе:

• кршење тзв. олимпијског примирја од стране владе Русије, као и владе Белорусије „кроз њену подршку томе“ (!);
• немогућност многих спортиста из Украјине да учествују у спортским такмичењима због „напада на њихову земљу“;
• и најзад, флоскула испражњена од било какве конкретности, о „заштити интегритета међународних спортских такмичења и безбедности свих учесника“.

Одлука МОК-а од 28. фебруара 2022. године о увођењу санкција против руских и белоруских спортиста могла је да садржи само овакво политичко образложење, јер је санкционисање спортиста једне државе због политичких одлука владе неспојиво са тач. 1. главе 6. Олимпијске повеље, према којој су „Олимпијске игре такмичења између спортиста у појединачним или екипним дисциплинама, а не између држава“ (овде).

Истовремено, према тач. 9. главе 27. Олимпијске повеље, МОК може увести санкције само у „случају кршења Олимпијске повеље“, а у случају увођења санкција руским и белоруским спортистима такво навођење прекршених одредби Повеље је потпуно изостало.

Следствено томе, одлука МОК-а о санкционисању руских и белоруских спортиста је чист политички акт, који огољује политичку инструментализацију највише међународне спортске организације од стране водећих држава Колективног запада и који за последицу има очигледну дискриминацију руских и белоруских спортиста. Уз то, статути међународних федерација појединих спортских дисциплина, које су спровеле у дело препоруку МОК-а о санкцијама руским и белоруским спортистима, по правилу не садрже одредбе које омогућавају примену оваквих казнених мера.

Да су прави иницијатори одлука међународних и националних федерација појединих спортских дисциплина о забрани учешћа руских и белоруских спортиста на међународним такмичењима, које су донете на основу препоруке МОК-а од фебруара 2022. године, заправо владе појединих западних држава, а да су међународне и националне спортске организације само пуки инструменти западне дискриминаторске политике према руским и белоруским спортистима, најбоље се види из одлуке највишег Суда за спортску арбитражу (The Court of Arbitration for Sport – CAS) о искључењу руских фудбалских тимова и националне репрезентације из међународних такмичења (овде).

Одлука МОК-а о санкционисању руских и белоруских спортиста је чист политички акт

Наиме, жалба Фудбалског савеза Руске Федерације на искључење њене фудбалске репрезентације из међународних такмичења није усвојена, односно ово искључење је оправдано позивањем на то да су „фудбалски савези Пољске, Шведске и Чешке јавно саопштили своју одлуку да не играју против Русије“. С обзиром на то, Спортски арбитражни суд из Лозане је заузео став да уколико би „мушкој репрезентацији подносиоца жалбе било дозвољена да игра, њихови противници би предали утакмицу и мечеви се уопште не би одиграли“, чиме би у коначници „интегритет ФИФА такмичења био озбиљно нарушен“.

Овакво образложење одлуке Суда директно је противно основном акту ФИФА који забрањује дискриминацију спортиста и тимова по било ком основу. Ипак, врхунац лицемерја у одлуци Суда из Лозане садржан је у ставу „да безбедност противничких тимова, играча, званичника и самих руских играча има предност у односу на интересе подносиоца жалбе“.

Испада да су санкције руским спортистима у њиховом интересу, јер их штите од појачаних безбедносних ризика, који су, по мишљењу овог суда, последица „глобалног гнева и осуде изазване догађајима који се тренутно одвијају у Украјини“. Последњи став кристално јасно показује да је целокупна међународна спортска организациона структура, која се налази под контролом Колективног запада, на челу са Спортским арбитражним судом из Лозане, претворена у бескрупулозно средство антируске пропаганде.

Паралелни систем

У вези са овом одлуком Спортског арбитражног суда из Лозане један руски стручњак за спортско право с правом примећује, да постоји очигледна тенденција да овај Суд у недостатку прописа којим би оправдао одлуку о потврђивању санкција руским и белоруским спортистима, прибегава англосаксонском начину пресуђивања спорова на темељу прецендента и позивањем на апстрактно начело правичности, те применом аналогије у тумачењу правне норме (овде).

Исти аутор упозорава да су санкције руским и белоруским спортистима искоришћене и за дезавуисање руског радног законодавства, пошто је ФИФА донела одлуку да инострани играчи у руским фудбалским клубовима могу, почев од 30. јуна 2023. године, да једнострано раскину уговоре са клубовима, што је супротно чл. 348. Законика о раду Руске Федерације.

Ако неком у фебруару 2022. године нису били још увек очигледни „дупли стандарди“ у примени санкција против спортиста из појединих земаља, те самим тим политичке злоупотребе међународних спортских организација од стране водећих западних држава, они би морали бити белодани после израелског напада на Газу, америчке отмице легалног венецуеланског председника и америчког напада на Иран, те изостанка било каквих казнених мера против спортиста и тимова из ових држава.

Суочени са западном русофобском политиком „културе отказивања“ (cancel culture) у скоро свим областима живота, па и у спорту, као и са чињеницом да су бројне међународне организације, каква је и МОК, које су биле конституенти међународног поретка који је формиран после Другог светског рата, деградирале у спољнополитички инструмент Колективног запада и тиме изгубиле пређашњи ауторитет, у Русији се све чешће чују предлози о потреби реформи ових организација или о стварању паралелног система који ће окупити светску већину тзв. Глобалног југа.

Следствено томе, могући одговор на дискриминаторске мере западне „културе отказивања“, чије су тренутне жртве руски и белоруски спортисти, а већ сутра спортисти сваке државе која крене путем ресуверенизације и ослобађања од доминације Запада, али и културни и начини посленици, садржан је у недавно изложеној идеји писца Захара Прилепина, коју је подржао и Владимир Путин. Прилепин је предложио да „Русија, заједно са Кином, Индијом, Латинском Америком и Африком“ установи алтернативу Нобеловој награди за књижевност (овде).

Стварање оваквих институционалних алтернатива светске већине у свим областима, па и у спорту, у најбољем је дугорочном интересу српског народа, који је први осетио на својој кожи последице западних санкција у свим областима, од економије, преко културе и науке, до спорта.

Једина разлика је у томе што је Колективни запад у околностима своје глобалне хегемоније, каква је постојала у последњој деценији 20. века, таквим казненим мерама могао без проблема да обезбеди формалну легалност у оквиру Савета безбедности УН и Повеље УН. Данас у условима мултиполарног света водеће државе Колективног запада већ немају ту могућност, па уместо тога могу једино да се још користе голим насиљем и злопотребом мреже међународних организација нижег ранга. Прибегавање насиљу и злоупотребама чак и у међународном спорту доказ је слабости, а не снаге псеудоимперије на заласку.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.