Љиљана Ћук: Иван Карагмазов

Поново сам прочитала Психологију гомиле Густава Ле Бона (1895). Невероватно је колико је ово дело стално актуелно. Ни за 130 година наша се природа није променила.

Има нека тајна веза између оног који заводи и заведених. Повезани су судбински као зликовац и жртва.

Ле Бон не каже да се „инстанца“ руље (гомиле, масе људи) може мењати као, на пример,  Ноам Чомски, који (помало) идеализује појединца и моћ његовог рација. Иван Карагмазов, кад говори о фабриковању пристанка и Великом инквизитору (Браћа Карамазови Ф. М. Достојевског, 1880), каже да обреди, страх, тајанственост, па чак и радост, манипулишу људима тако да мисле да морају бити подређени, подређени магији и контроли. тј. да људима треба подређеност, мистерија, ауторитет, да они то све заправо желе. У праву је.

Ле Бон се бави гомилом као политичким актером, оним који на миг креће у акцију за својим архаичним инстинктом – а што се научно може образложити. Човек не подлеже манипулацији у мери у којој је освешћен, самоупознат и прочишћен од трауме. Јасно нам је да такав појединац никоме не одговара. Покоран је ко је глуп и болестан, а не самоупознат и здрав.

Масу чине појединци, чији су се тегобни и комплексима мучени егои претопили у ширу форму. Его у маси шири своја крила, заноси се новом снагом, верује у идеале.

Маса има одређена својства. Запањујуће је колико су она налик дечјој психи. Маса је као дете. Наивна, несклона анализи, ирационална, енергична и пуна живота, поводљива, дивља. Али, кад ауторитет подвикне, маса (дете) мора да слуша.

Као што је детету лако скренути пажњу с једне ствари на другу, тако је и гомили. Баш као дете, и она воли бајке – да што мање упосли неокортекс, да се што више опусти уз лаке садржаје. Заводник каже: „Сутра ћемо летети до звезда!“ и маса пада у одушевљени транс.

С друге стране је Заводник, предмет сентименталне привржености масе, тј. њених честица. Али, Заводник мора да еманира моћ, чак и кад је нема. Праву моћ, ону која проистиче из његовог бића, он наравно нема јер је најобичнији слабић. Моћ Заводника лежи у опијености оних које је завео, у штапу којим удара по губици слабије од себе који би да се домогну његовог положаја, у парама које је покрао левом руком док је десном хранио децу бомбонама.

Све је завођење јер је човек заводљиве природе, заведен чарима вараве Виле живота, чије је право лице вештичје. Човек наставља да пружа прсте тој вили, да лети ка сунцу, док не тресне уморан у кревет да се сутра још више упрегне. Предан варци као жени.

Постоје људи који имају такво знање да је јаз између њих и обичног човека непрегледан као између бога и смртника. То знање није нужно само техничко (роботика, енергетика, телефонија), већ и хуманистичко (филозофија, психологија, социологија, литература). Кад би се тај јаз само могао смањити…

Друштво је данас робовласничко, иако се то не примећује на први поглед. Чак је и у таквим оазама као што је нпр. библиотека, живот окренут опслуживању корисника наметнутом књижевношћу (пробраном од стране владајућих идеолога) и наметнутом науком (пробраном од стране истих инстанци).

Код Ле Бона (који је презирао обичног човека утопљеног у гомилу) говори се о обезличавању индивидуе кад је у групи (на улици, тргу). Али, Ле Бон није марио да се обичан човек дозове разуму.

Маса је проблем већи него вожд. Што су честице масе разложније, паметније, што их сећање боље служи, то је вођи теже да их наелектрише око својих идеја-магнета.

Зато се деци дају слаткиши и пуштају јој се цртани филмови (ако је неко покушао да спречи своју маму или баку да не гледа ТВ сапуницу, видео је колико је то залудан посао). Слаткиши толико збуњују метаболизам да конзумери жуде за шећерима још више.

Кад падне идол, идолопоклоници стану само за тренутак. Са јарошћу се устремљују на представе идола којем су се до јуче клањале. Да се наплате, да наплате своје изгубљене илузије. И баш никад, али никад, неће признати своју погубну заблуду.

Наша свест је пластичнија од пластике. Тешко оном генију којем су родитељи глупи па су му од раног детињства говорили да не ваља, да има АДХД, да је сањалица, жива пропаст, и да ће ‘леба просити. Мали геније ће поверовати у ту будалаштину и постаће баш то за шта је програмиран. Посуду његове менталне супстанце обликовали су по мери свог незнања родитељи (најбољих намера).

Научни кадар Тавистока је по струци менаџер перцепције. По ходнику овог института и чистачице знају да је манипулација тачке зрења оно што дефинише чистоћу пода који перу.

Чим чујем реч „перцепција“, помислим на Олдоса Хакслија и његову књигу Врата перцепције (1954). Онда ми један огранак неурона потрчи у сусрет чворићу сећања (врата перцепције – the Doors) о томе како је Џим Морисон био дебео кад је био клинац и како га је ћале тукао. Овде се укључи група неурона-герилаца која посумња у ову информацију, због чега се вратим Хакслију, чији је отац био високи официр, али какав официр, које службе, колико висок… Треба питати АИ која све то зна али никад неће саставити ни једну реченицу тако суптилну као што је умео Хаксли.

Имали смо ми једног штребера у школи који је толико памтио информације да је то било убитачно за нас остале који му нисмо били дорасли. Имао је превелику главу и звали смо га просто „глава“. Све је знао. Наставници су га обожавали а ми презирали. Тако ни АИ, као наш Глава, нема духа.

Игра светлости и сенки, нула и јединица, толико је насртљива а наша перцепција нестабилна и поводљива да ме не би уопште изненадило да свега овог око нас једноствно нема.

Зато ћу вам испричати шта се десило мојој другарици.

Гоца Шта-Шта је пре неки дан одвела дете у ЗОО врт. Шетајући тако, стала је код кавеза с мајмунима. Један мајмун се посвећено забављао и Гоца одмах схвати да је ухватио миша. Премештао га је из руке у руку и нешто му „говорио“ кезећи се. То је било тако дирљиво и Шта-шта се разнежила. Наједном, мајмун прислони уста на главицу миша и с уживањем исиса кроз окице сав мишјалук од којег се несрећни глодар састојао. Мајмун подригну баш као да је попио сок. Гледајући значајно у Гоцу, баци на њу своју громуљицу-крпицу не би ли је импресионирао. Вероватно му се Шта-шта допала. Сви волимо пажњу. Она одскочи престрављено. Зинула је. Шта остаде од миша, богте!

Назвала ме је јуче да ми ово исприча. Замисли, рекла је, то исто „они“ нама раде. Нападају прво перцепцију па онда исисају све друго из нас.

Али, хтела сам да кажем једну страшну ствар и ово је био само увод.