Тајана Потерјахин: Шта доноси нови Породични закон?
У контексту великих геополитичких потреса, али и унутрашњих политичких тензија које се не смирују већ дуже од годину дана иако им се интензитет периодично мења, ретко која специфична актуелна тема друштвена успева да добије својих пет минута, а камоли неки шири простор у јавности. Чак и када се интересовање медија накратко усмери у одређеном правцу, то се често перципира као варка, стратегија одвлачења пажње од суштинских и судбинских питања за опстанак наше државе и народа.
Међутим, у стварности, процес је обрнут, загледани у магловите наговештаје новог поретка, забринути перспективом Трећег светског рата, фокусирани на српску унутрашњу политику само кроз императив потпуног слома или вечног опстанка садашњег режима, деценијама допуштамо да се испод радара инсталира систем састављен од много ситних, наоко безначајних, безазлених културних интервенција, и све то са надом да ћемо једном, када коначно дођемо на своје, а Русија и Кина сломе амерички поредак, све то ђутуре да избацимо на сметлиште историје.
Проблем је, међутим, у самој природи феномена. Идентитет се не заснива на лако променљивим прописима и законима већ на животу, памћењу и перцепцији сопства у домену најдубљег индивидуалног и колективног искуства. Стога је, дакле, менталитете и културе изузетно тешко мењати, али није немогуће – уколико један образац понашања довољно дуго буде примењиван присилно, биће интернализован и прихваћен као део идентитета, па ће највероватније надживети принуду – оно што важи за појединца, на пољу индивидуалне психологије, у великој мери се односи и на заједнице и културе.
Обликовање појединаца и друштава у складу са вредностима одлазећег западног поретка укључује бројне стратегије и подразумева употребу свих капацитета меке и тврде моћи – све оно што прописују закони, попкултура афирмише, тако се популација прилагођава променама са осећајем да су оне заправо последице спонтанте друштвене еволуције. Али нису.
Присилна трансформација
Пример полемике која се ових дана у нашој јавности води у вези са предложеним изменама Породичног закона показује слику реалности у којој терен за промену није довољно припремљен, па друштво пружа отпор. У таквим околностима јасније се види насилни карактер оваквих интервенција.
Уколико револт постане сувише снажан, од њих се само привремено одустаје, а онда се, кроз неколико година, наставља са притиском, све док се јавност не умори од теме и онда, захваљујући тој равнодушности, канцерогена реформа ипак спроведе. Ова подмукла методологија културног силовања, подржана попкултурним испирањем мозгова, већ је, нажалост, постигла много, померајући наше „нормално“ у правцу система вредности који је стран нашем аутохтоном културном идентитету. То, међутим, не значи да од тих малих борби треба одустати док свет не буде поново леп, напротив, свака мала борба део је великог рата за свет.
О садржају и намерама предложених измена Породичног закона обавестила сам се темељно, читајући различита тумачења, како бих, будући да нисам правник, исправно разумела сврху и смисао корекција закона из 2005. који је свакако далеко од савршеног, па у том смислу, није Свето писмо које се не сме преправљати.
Међутим, сходно очекивањима, показало се да предложене промене немају за циљ да било шта поправе, већ напротив, представљају даље срљање у процес присилне идентитетске трансформације. О томе нас је, између редова, обавестила сама министарка за бригу о породици и демографију Јелена Жарић Ковачевић. Из њених изјава проистиче закључак да је једина права интенција ових измена усклађивање наших закона са европским стандардима и препорукама Уједињених нација, односно, усклађивање наших породица и васпитних модела са иностраним, то јесте, глобалистичким обрасцем.
Иако се, у програмима различитих телевизија, о бројним социјалним али и правним проблемима које овакве измене отварају, доста говорило у протеклом периоду (најгласнији и најубедљивији били су адвокати, Зора Добричанин и Небојша Перовић који је био и најупорнији) министарка је одабрала да избегне телевизијску дебату са критичарима предлога те се појавила у неколико емисија насамо са водитељима, између осталог и на јавном сервису, у којима је као бирократски робот, углавном понављала једно те исто, избегавајући конкретне одговоре на конкретне примедбе које су се могле чути у јавном простору данима уназад.
Иако је морала да обавести јавност о томе да је министарство већ добило много приговора на ове измене, што у великој мери већ нешто говори о њиховом квалитету, својим ставом, а ни речима, није уважила право различитих друштвених актера, а пре свега родитеља деце, не само да дубоко преиспитују прописе који се тичу најинтимније и најважније сфере у њиховим животима, него и да изврше притисак на институције у правцу одбијања сваке иницијативе која им делује сумњиво.
„Позитивно родитељство“
Уместо тога, инсинуирала је у пасивно агресивном тону да критичко читање предлога о изменама Породичног закона происходи из неразумевања или зле намере. Незналицама, међу којима су неки од наших најбољих адвоката, и злонамерницима, међу којима су забринути родитељи, или обрнуто, супротставила је императив усклађивања наших правних регулатива са захтевима Европске комисије.
И то је тачка где сва њена гостовања у којима се трудила да беспрекорно издекламује лекцију о „позитивном родитељству“ и јачању породице, постају својеврсна пародија бриге о деци и породици, јер се стандарди „Eпштајн цивилизације“ и заштита интереса детета најблаже речено налазе у колизији.
Насиље у породици, па самим тим, и сваки вид насиља над децом већ су обухваћени и санкционисани Кривичним закоником. Проблем је, наравно, у томе што концепт позитивног родитељства дефиницију насилног растеже тако да обухвати готово све атрибуте и инструменте ауторитета, пројектујући родитељство као вид индивидуалне психолошке подршке за неразвијени его детета, на рачун васпитног аспекта изградње идентитета мале личности у складу са вредностима родитеља и/или шире заједнице.
Инсистирање на потреби за увођењем „позитивног родитељства“ које се заснива на љубави и подршци у ствари је негирање заштитничког и подржавајућег карактера традиционалног васпитног модела, који се у јавности најчешће приказује као ригидан, хладан, ауторитаран или чак насилан. Тако се ствара привид да су нам Европска комисија и Уједињене нације открили да треба да волимо своју децу. И сада су ту, да нас ставе под „корективни надзор“ ако установе да детету не пружамо онај вид љубави који су они прогласили адекватним.
На интернет страници Уницефа доступне су дигиталне брошуре које скицирају тај пожељни модел окружења и родитељства обухватајући готово све области породичног живота – од односа између родитеља, начина комуникације, поделе послова, имунизације, исхране, све до родно сензитивног васпитања.
Иако велики број препорука које се налазе у овим брошурама заправо нису супротстављене здравом разуму и методама које просечан родитељ већ примењује, узнемирујуће је то што било која политичка организација, ма колико се инкорпорирала у амбијент такозваног цивилног друштва, тежи да продре тако дубоко у интимни простор породице. Влада Републике Србије, прихватајући бројне међународне обавезе, а без друштвеног консензуса о њиховој прихватљивости, овим изменама Породичног закона наставља да чини управо то – насиље над правом појединца да свој дом устроји у складу са сопственим вредностима.
Нови Закон
Немајући адекватан аргумент којим би негирала ову чињеницу, министарка Жарић Ковачевић прави нову стратешку грешку, прелазећи у дефанзиву, заклања се иза већ учињених грешака: споразума и обавеза који су већ прихваћени, протокола који су ратификовани, признајући на тај начин управо оно на шта критичари овог предлога и указују – да наша власт води политику бесловесног имплементирања наметнутих прописа настављајући дуго путовање у ЕУ ноћ, током кога и највредније традиционалне институције, па и породица, представљају монету за поткусуривање.
Жарић Ковачевић никога није успела да увери у то да ће слабљење родитељског ауторитета ојачати породицу. Уместо тога, оголила је субмисивност политике коју заступа и неспособност да у јавности одбрани иницијативу која је наишла на оправдан отпор.
Оптужујући критичаре предложених измена да су подигли панику без разлога, показала је не само непоштовање, већ и одсуство жеље и капацитета да разуме колико је осетљиво предметно питање и колико се ова тема тиче практично свих грађана наше земље – како оних који су правно писмени, тако и оних којима је потребно објективно и тачно тумачење конкретних тачака закона, уместо политичке агитације и рецитација о правима детета и позитивном родитељству какве прописује цивилизација која окончава своју хегемонију са теретом Епштајнових фајлова на савести.
Неповерење нашег човека у институције и културне моделе западног света, некад рационално и утемељено, а некада интуитивно, представља, између осталог, и један аутентични политички покрет и избор. Када се већина грађана Србије, у свакој анкети годинама уназад, изјасни против уласка државе у Европску унију, то није само романтични бунт против савеза који се перципира као непријатељски, већ отклон према културном обрасцу уз потпуну свест о његовој природи и садржају.
Бранити једну погрешну и токсичну иницијативу потребом да се наше законодавство усклади са прописима Европске уније горе је по њу од сваке критике коју смо претходних дана могли да чујемо. Јер министарка је само потврдила оно што смо претпостављали – то јесте нови покушај изопаченог глобалистичког система да продре још дубље, барем за један корак, у наш интимни простор – у наше куће и спаваће собе наших малишана, то јесте начин да се ингеренције ионако импотентног, тромог, увелико феминистичког Центра за социјални рад прошире уместо да се преиспитају, као уосталом и само његово постојање у обличју које има данас.
Жарић Ковачевић никога није успела да увери у то да ће слабљење родитељског ауторитета ојачати породицу
Протежирати овакав предлог измена Породичног закона, само зато што је таква препорука Европске комисије, није само политички неодговорно, већ је, када имамо у виду значај теме и положај у коме се српска породица већ налази, дубоко неморално, на политичком, па и личном нивоу.
Наравно, сада ће бити учињени одређени уступци, као на пример одустајање од апликације помоћу које би деца могла са три клика да пријављују родитеље, али то су само привремени дефанзивни кораци учињени под притиском. Чим притисак попусти, такве сумануте идеје постаће поново део неког пакета прописа. Једини задовољавајућ резултат ове јавне расправе били би потпуно одустајање од ових измена, како би се постојећи Породични закон темељно и промишљено прилагодио потребама наше заједнице, а не Европске комисије, и свакако оставка министарке, у чију добронамерност и капацитет за конструктивну полемику, након свега, нико нема разлога да верује.
Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021), „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: bingngu93 on Pixabay
