ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: НЕ УЗДАЈМО СЕ У ЉУДЕ!

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Опет и опет, Срби се уздају у неко избављење које ће им доћи од људи. Овај кандидат, онај кандидат – и све ће бити решено. Али, очито је да нам тако не иде, ма колико мислимо да смо паметни у ирању кандидата. Време је да се суочимо са хришћанским разумевањем једног од најтежих проблема српског народа, а то је непрестано уздање у смртне и пролазне људе, који ће нас, наводно, избавити – уместо у издања у Бога, нашег јединог могућег Избавитеља.

Код пророка Исаије ( 2, 22 ) јасно се каже да се треба проћи човека коме је душа у носу – јер шта вреди? Данас јесте, сутра није, а српски проблеми су најмање политички, а највише морални. Док се морал не обнови, нема обнове Срба. А један човек не може обновити морал читавог народа.

Шта кажу псалми? “Не уздајте се у кнезове, у синове људске, у њима нема спасења. Ово су речи из Псалма 145:3, и потичу од цара Давида. „Кнезови“ и „синови људски“ представљају земаљске владаре, политичаре и људе моћи. Свето Писмо каже да су они смртни, променљиви и несавршени. Стих наглашава да истинско спасење, сигурност и правда не долазе од људи, већ од Бога, који је вечан и праведан. Не треба градити своју крајњу сигурност на политичким подухватима или људским обећањима, јер они могу изневерити. Зато се у наставку псалма каже: „Благо ономе коме је помоћник Бог Јаковљев, коме је нада у Господа Бога његовог.“

Свети Атанасије Велики каже о цару Давиду и његовом савету да се не уздамо у људе:“Саветује да се не уздамо у кнезове и у старешине, тј. у смртне људе, који нити могу да спасу сами себе, нити пак могу самима себи да помогну; ако не могу да помогну самима себи, онда утолико мање могу да помогну другима. И сам видиш, читаоче, у каквим се опасностима и смртним болестима налазе кнезови и старешине; они нису у стању да се избаве од тих опасности и од смртних болести. Нека то чују и они колебљиви хришћани, који су све своје уздање положили на велике људе, надајући се да ће им они помоћи у невољи.“

Код пророка Јеремије јасно пише:“Овако вели Господ: да је проклет човјек који се узда у човјека и који ставља тијело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово.“ (Јерем. 17, 5)

Свети владика Николај о речи Јеремијиној каже:“Кад човек одступи срцем од Господа, онда се он обично узда у људе и у себе – јер у кога би се иначе могао уздати, кад је већ одрешио свој чун од лађе Божје. Кад је већ одрешио свој чун од лађе Божје, не остаје му ништа друго него да се узда у свој чун и у чунове својих суседа. Слабо уздање но – другога му нема! Плачевно уздање над бездном пропасти но – другога нема! Но, о небо и земљо, зашто одреши човек свој чун од лађе Божје? Шта би човеку да бежи од своје сигурности? Какав рачун прорачуна кад нађе да ће му бити боље осамљену на бурним таласима него ли у дому Божјем и покрај скута Божјег! С ким направи савез кад раскиде савез с Богом? Да ли с неким јачим од Бога? Безумље, безумље, безумље! Да је проклет човјек који се узда у човјека! Ово је Бог рекао једанпут, а људи хиљаде пута. Разочарани у своме уздању у људе, људи су хиљаде пута проклињали онога ко се узда у човека. Бог је рекао само оно што су људи и сувише добро искусили и искуством својим утврдили, на име: како је заиста проклет човек који се узда у човека! Зато да се у Бога уздамо, браћо моја, у Бога, који је тврда лађа на бури, и не изневерава. Уздајмо се само у Њега, јер свако друго уздање је ђаволска обмана. У Тебе се уздамо, о Господе, тврђо наша и уточиште наше. Ти нас вежи уза Се и не дај нам одрешити се, ако ми, по безумљу и проклетству, покушамо одрешити се од Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.“

Отац Тадеј нас је упозоравао:“Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра против тебе. Ко може зауставити ветар? Ко може угодити читавом свету? Ако се трудиш да сваком угодиш, сигурно ћеш упасти у невољу. Јеванђеље каже: премудрост – простима. Будимо пред целим светом ништа, да бисмо пред Богом постали нешто. Истина је вечна, и онога ко се држи истине, истина чува у његовом животу, јер је Сам Господ рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот“ (Ин.14:6).“

Много смо ми, Срби, пострадали од уздања у људе. Крајње је време да се уздамо у Бога Живога. Вера у Њега нас никада неће постидети!