Патријарх Порфирије у беседи: Како можемо бити радосни, ако наше комшије то нису?

Патријарх српски Порфирије одржао је данас беседу после литургије у манастиру Високи Дечани у којој је поручио присутнима да православни Срби треба да поделе радост празника са свима са којима живе на Косову, без обзира које су они вере или на који начин се моле Богу.
Свако ко препозна да је Христос све, без обзира где се налази и ко хоће да се преда њему без остатка, никада неће бити без радости, навео је српски патријарх.

„С том радошћу долазим овде, не да је љубоморно чувам за себе и да је поделимо са читавим светом, али нарочито ми православни Срби са онима са којима живимо овде. Како можемо бити радосни, ако смо само ми радосни, а наше комшије нису радосне. Како се можемо борити и трудити да посегнемо мир у себи осећајући самодовољност и самозаљубљеност ако немају мира они који су поред нас. Они са којима живимо. А ми овде, православни Срби, живимо заједно са Албанцима и са још неким мањинама. Иако смо Христови, ако разумемо то да хоћемо без остатка, без самољубља и егоизма да будемо његови, онда знамо да он воли све, да милује све и да је због свих ту“, рекао је патријарх Порфирије.

Нагласио је да изван Бога ништа не постоји.

„Христос воскресе! Драги владико-високопреосвећени митрополите рашко-призренски, оче Саво, настојатељу ове свете обитељи, братијо монаси, браће и сестре. Данас је све Господ, данас је све Христос и то разумемо да изван њега и мимо њега ништа не постоји. Он је почетак и крај. Данас је радост надумна, безобална, излила се на људски рок, на сваког човека, нарочито је присутна међу онима који препознају Господа Исуса Христа као распетог и васкрслог, као сина Божијег, као онога који открио и потврдио смисао нашег постојања, као онога који отпечатио гроб, као онога који је учинио да наше наде и наша вера нису без садржаја, да наша нада није узалудна, да наша нада има не само своју перспективу него и потврду, да наша вера има смисла, јер наша вера није тек уверење у некакву силу која влада светом и управља историјом и човеком. Наша вера је управо поверење у рођеног Сина Божјег од Ђеве и Духа Светог“, рекао је он верницима окупљенима у манастиру.

Додао је да поверење у распетог и погребеног, али и васкрслог Богочовека значи веру у то да Божија љубав грли све.

„Читав људски род и сваког човека, сваког од нас, понаособ, да његова љубав се обраћа свакоме од нас, лично, нама овде који стојимо пред вама – мени, али и теби и сваком човеку. Наше поверење у силу и снагу која јесте љубав Свете Тројице према роду људском. С том радошћу данас долазимо овде у Свете Дечане. Немојте замерити што ћу неке личне речи рећи – на место где сам ја пре 40 година положио монашке завете и био пострижен управо овде у овој светој обитељи. Где сам узео благослов од Светог Краља иако недостојан да уз његове молитве и његовим подстреком из молитве свих светих препустим се вољи Божијој знајући да је ту једини смисао, радост, лепота и пуноћа“, нагласио је Патријарх.

Сви људи, навео је, треба да се труде да њихова љубав буде посведочена у односу на све.

„Он је почетак и крај и наш мир. Без њега не можемо имати мира, без његове воље не може бити мира ни међу нама ни међу народима. Зато и данас знамо да треба само једно ‘Господе помилуј’ да упутимо истински из дубине душе за мир у нама, међу нама и са онима са којима живимо, а Господ ће учинити све да то тако и буде. Нема човека да није икона Божија. То не постоји, ако то знамо, осећамо одговорност у односу на све и сваког и треба да учинимо све што је до нас. Истински, Христовом распетом и васкрслом љубављу волећи њега, волимо и његов род. Његови су сви. Сви су позвани у спасење и познање истине. Свети Максим исповедник каже: Бог прославља оне који се труде у подвигу, који се труде да живе праведно, прославља их и просвећује. Такав је био Стефан Дечански. А оне који су далеко од њега или се труде да га пронађу, њих милује. Милује све. То је подстрех и позив и нама“, навео је патријарх.

Како је казао, то није лако јер то значи распеће и Крст, али ми знамо да Крст носи силу васкрсења.

„То славимо данас. Данас славимо смисао свог живота. Ево, Господ је победио смрт. Победио је и нашег највећег непријатеља. Победио је смрт. Смрти се сви бојимо. Смрт нико не може да избегне, свако ко је позван из небића у биће отићиће из овога света. Наравно, ми често плашећи се тог мрачног непријатеља, стављамо га под тепих и мислимо да ћемо га тако избећи, иако око себе видимо да непрестано људи одлазе, али нема никога ко ту тајну смрти може избећи. Постоји питање: Постоји ли неко ко ту енигму може да разреши? Све што смо као људски род кроз историју чинили радили смо да би то питање разрешили. Толико желимо живот да бисмо били задовољни да га макар мало продужимо али ако је смрт последња реч, запитајмо се и ја и ти, шта има смисла у нашем животу, ако је смрт последња реч. Та смрт, као реалност остаје за нас актуелна и десет и 20 година пре одласка са овог света. Постајемо немоћни, остављени, ако имамо своју децу, они имају своју децу и немају много времена за нас, дакле перспектива свакога од нас јесте мрачна, али што бисмо имали науку или уметност усмерене на то да нађемо лек за смрт ако нисмо жељни живота. Не за било какав живот, него за пуноћу живота, за нераскидиви загрљај са Богом. Али то што смо у загрљају са Богом значи да треба да волимо све људе, независно до тога којем народу припадају или како се моле Богу“, казао је патријарх.

Поручио је да људи хоће вечност и да је то у природи њиховој. Вечност је љубав, заједница са Богом, са оним који је вечност и извор живота.

„Али сами не можемо разрешити то питање. Господ нема почетак и крај, он је вечан. Уноси поредак у своју творевину, воли нас и хоће нас са собом. Долази док славимо у ове дане, ушавши у саму смрт, тог љутог, мрачног, нашег непријатеља учинио је беспомоћним. Учинио је да живот буде оно што је његов дар у нама. Да бисмо тај дар могли да учинимо својим бићем, својим постојање, неопходна је вера – која подразумева наш труд да живимо по речи његовом. Кад све учинимо знамо да смо ништа и да све зависи од њега, он је већ показао шта је његов дар и смисао његовог постојања. Зато, браће и сестре, хајде да данас учинимо да Господ буде темељ, да осмишљава наш живот, да он буде почетак и крај, да знамо да све морамо у нашем животу учинити његовим и да ништа не може остати без његовог печата у нама и око нас. Тада ћемо имати непрестано радост и мир, тада ћемо волећи њега, волећи читав свет – све људе, без обзира на то ком народу припадају и како се моле Богу“, закључује у беседи патријарх Порфирије.