СТРАДАЊЕ, ВАСКРСЕЊЕ И ТАЈНА ИСТОРИЈЕ: НА ВЕЛИКИ ПЕТАК 2026.

РАСПЕТИ ЈЕ ЦАР СЛАВЕ

Скоро да нема човека који жели страдање и патњу. Свако би да их избегне. Али, страдање је немогуће избећи. Питање је само како га осмислити. Велики петак је дан када се смисао страдања може наћи у Христу, Који је Смисао човека и света. 

У књизи „Јагње Божје“, у којој се бавио односом Православне Цркве према Богочовеку, литвански философ Антанас Мацејна подсећа на снажну везу између Крста и Васкрсења код православних. Он указује на то да се на икону Распетога увек ставља натпи „Цар славе“:“За Источну Цркву Распети Христос јесте Цар Славе. То сведочи о томе да источни хришћанин Крст Христов увек доживљава у светлу Његове славе. Страдање Христа као телесни бол, као мучење и разарање тела – потпуно је реално, али се тиме страдање не исцрпљује, јер поред страдања иде и победа, која мења сам карактер страдања. Страдање Христа јесте Његов први корак ка Васкрсењу. „Зато, када Исус Христос изнемогава и утихне на Крсту, тада Му и небо, и земља дају свој глас, и умрли проповедају васкрсење Распетога, и само камење вапије о Њему.“ Источна Црква не може одвојити смрт Исусову од Његовог Васкрсења, разматрати и празновати те догађаје Његовог живота засебно. Воплоћење она проживљава не заборављајући Крст, па зато празновање Божића не поприма наивно-радосне, својствене деци, форме. Његово страдање она пак проживљава у светлости славе, и зато оно не добија трагичне нијансе. Рођење и смрт, страдање и слава у доживљавању Истока сливају се у нераздељиво јединство, и само у светлости тог јединства могу се правилно схватити сви моменти живота Спаситеља. Зато руски религиозни философи (С. Булгаков, Л. Карсавин) хришћанство називају религијом не живота и не смрти, већ религијом живота кроз смрт. Живот бива обасјан, али тек пошто прође кроз таму смрти. Смрт се пројављује у својој пуној снази, али у светлу живота она губи своју трагичност. Та целовита тачка гледишта на пројаве бића Христовог, без покушаја да се раздробе, одвоје једна од друге, посматрају засебно, ван узајамне повезаности – управо је и најкарактеристичнији став Источне Цркве у односу на страдања и смрт Христа.“

Смрт постоји, али бива побеђена. Страдање разара, али Богочовек пресаздаје. Леже се у земљу, али као семе који многи род доноси. И то се не сме заборавити. 

ВЕЛИКИ ПЕТАК И ВАСКРС СЕ УЗАЈАМНО ОГЛЕДАЈУ 

По Мацејни, већ на Велики петак, дан страдања Христовог, пева се о Васкрсу:“Источна Црква упозорава законодавце Израилеве да се не радују што су успели да осуде и распну Исуса, јер Његова смрт није крај: „Законоположници Израиљеви, Јудеји и фарисеји, лик апостолски вам објављује: ево храма, кога разористе; ево Јагњета, кога распесте и гробу предадосте; али Он влашћу Својом васкрсе.“ Међутим, то уопште не значи да смрт Исусова није била стварна. Спаситељ је умро истинском и страшном смрћу, али је управо Својом смрћу оковао тиранина, то јест саму смрт. О томе у једној од богослужбених песама говори и Мајка Исусова Своме умрлом Сину: „Сине Мој, где зађе лепота Твога лика? Не могу поднети да гледам Тебе неправедно распета: похитај дакле да устанеш.“ На крају целог богослужења Великог Петка, за време целивања Плаштанице, Руска Православна Црква устима Божије Мајке каже: „Тешко Мени, Чедо Моје! Тешко Мени, Светлости Моја, вољени Плоде Моје утробе! Јер данас се испуни проречено од Симеона у храму: Моје срце мач прободе; али Ти плач преобрати у радост Васкрсења Твога.“ У Источној Цркви водећи мотив службе на Велики петак изражен је у честом понављању стихова: „Поклањамо се страдањима Твојим, Христе, покажи нам и славно Васкрсење Твоје“ (Јутрење, 15. антифон).“

Свети Максим Исповедник је говорио да се човек креће у зачараном кругу: јури за задовољствима и настоји да избегне бол. Страдање разбија зачарани круг и уводи нас у васкршњу светлост пресазданог битија. 

СПАСЕЊЕ ЈЕ ЈЕДИНО НОВО ПОД СУНЦЕМ 

Као што се на службама Великог Петка стално помиње блиско Васкрсење, онда се за Васкрс увек помиње Христово распеће:“На Велики Петак Источна Црква као да прати оно што ће се догодити на Пасху. А на Пасху она усмерава свој поглед на оно што се догодило на Велики Петак. Будућност и прошлост преплићу се у једном нераздељивом јединству смрти и Васкрсења. Без Васкрсења смрт Христа била би Његов потпуни и коначни пораз: умрли и неваскрсли Исус није никакав Спаситељ света, чак и кад би се морално жртвовао за човечанство. Али без смрти кенозис Христа ( Његово самоумањење, нап.прир.) био би непотпун и Исус не би примио сву судбину човечанства, и следствено, не би стварно узео на Себе његове грехе; јер онај који стварно прима на себе грехе човечанства, прима и смрт као последицу греха. Јер спасење човечанства није додавање нечег уз оно што човечанство већ има, спасење је унутрашња промена која захвата чак и онтолошке дубине људског бића. Спасење је превазилажење претходног положаја човека, које се не савлађује заповешћу одозго, него се проживљава изнутра у потпуности и до краја, исцрпљујући тиме све ресурсе претходног стања. Вечни живот, који је призвао искупитељски подвиг Христа, није наставак природног живота у смислу бесмртности, већ постојање на сасвим другом нивоу, које долази човеку онтолошки из први пут дароване му благословне Благодати, али егзистенцијално – тек после смрти коју је изнео и преживео. Васкрсење остварује то ново постојање. Смрт пак завршава претходно постојање, без којег и ново постојање не би било могуће.“

Од часа Христовог устајања из гроба, смрт је капија ка вечности. Кроз ту капију се улази у Небески Јерусалим. 

ВАКСРСЕЊА НЕ БИВА БЕЗ СМРТИ ( ЊЕГОШ)

Зато и нема васкрсења без смрти. Мацејна каже:“Људи заиста жуде да никада не умру, то јест да живе, по одређењу Владимира Соловјова, у „лошој бесконачности“ овде на земљи. У међувремену, Бог не жели да продужи земаљски живот човека у недоглед, него да преобрази његово постојање онтолошким превазилажењем смрти: умирући и васкрсавајући. Зато одвраћати Исуса да одступи од смрти значи не разумети саму суштину Божанског искупљења, видећи у њој само просто неумирање. Управо зато Исус тако оштро укори Петра, назвавши га чак сатаном– кушачем: „Иди од Мене, сатано!“ (Мт. 16, 23).“ Наиме, апостол Петар је одвраћао Христа од страдања и смрти.

Мацејна каже да Црква од Истока у себи увек сједињује Голготу и устајање из мртвих: њена радост је ваистину крсноваскрсна. Смрт је животворна:“Пасхалне химне византијске службе испуњене су сећањем на Крст: „Крсту Твојему клањамо се, Христе, и свето Васкрсење Твоје појемо и славимо…Ходите сви верни, поклонимо се светом Христовом Васкрсењу: јер ево Крстом дође радост целом свету. Свагда благосиљајући Господа, појемо Васкрсење Његово: јер ради нас претрпевши крст, смрћу смрт разруши“ (Јутрење Пасхалног Васкрсења). Дивно сједињење Крста са Васкрсењем! И то јединство Крста са Васкрсењем пружа се на сва богослужења која су повезана са празновањем Пасхе. Крст као литургијски мотив посебно јасно одзвања у среду Светле седмице: „Крстом Твојим, Христе, древне клетве ослободио си нас, и смрћу Твојом природу нашу од мучитеља ђавола избавио… Крстом Твојим, Христе Спасе, упути нас на истину Твоју и избави нас од замки вражијих“ (Јутрење). Мотив Крста јасно се чује и у петак Светле седмице: „Крст Твој, Господе, живот и васкрсење људима Твојим јесте и у њега се уздајући, Теби, Васкрслом Богу нашем, појемо“ (Јутрење); „Узашао си на Крст, Исусе, сишавши с небеса, дошао си на смрт, Животе бесмртни“ (Велика вечерња, на стиховње стихира васкрсна, глас 8). И у византијској литургији прве недеље после Пасхе, која је посвећена Светом апостолу Томи и зато прожета мотивима вере и неверја, такође се помиње Крст: „Новима уместо старих, уместо трулежних нетрулежнима, Крстом Твојим, Христе, усавршивши нас, у обновљењу живота наредио си нам да живимо достојно“ (Јутрење, песма 3).

Да не знамо да су сви ови молитвени уздаси, упућени Христовом Крсту, узети из васкршње службе, могли бисмо их потпуно оправдано приписати служби празника Воздвижења Крста или чак службама Страдалне седмице. И не бисмо погрешили, јер управо таквим речима Источна Црква прославља Крст и у богослужењима тих празника.

Ови литургијски текстови красноречиво сведоче да Велики Петак и Васкрс за Источну Цркву значе дубоко нераскидиво јединство. Зато тврдити да је Источна Црква „Црква Васкрсења“ само зато што Крст у њој није толико наглашен као на Западу, било би неразумно. То је потпуно погрешно мишљење, рођено из непознавања или неразумевања Истока. Јер ако упоредимо литургијске текстове Источне Цркве са таквим истим текстовима Западне Цркве, лако ћемо се уверити да византијска литургија говори о Крсту много више него латинска литургија.“

Велики Петак је, наравно, усход ка Васкрсу. Чак и на Тавору, кад је Христос показао Своју славу апостолима, јавили су Му се Мојсије и Илија да би причали са Њим о Голготи. 

ВЕЛИКИ ПЕТАК ЈЕ СУД СВЕТУ 

Како је говорио Свети Јустин Ћелијски – људи су Бога осудили на смрт, а Он њих на бесмртност. И једнога дана, каже Борис Пастернак, сви ће векови, као сплавови, допловити Христу на суд. 

У својој књизи „Тајна безакоња“, Антанас Мацејна каже:“Предсказани Христом крај света неће бити случајна природна катастрофа, него  непосредна интервенција Бога у ток времена. Свом пророштву Христос је додао: „А о дану томе и часу нико не зна, ни анђели небески“ (Мт., 24, 36). Тајанствена тама покрила је датум другог доласка Христа и зато наше постојање иде по уобичајеној колотечини. Као што су у време Ноја људи  јели и пили, женили се и удавали, док таласи потопа нису све истребили, „тако ће бити и долазак Сина Човечијег“ (Мт., 24, 39). Он ће настати као муња и доћи као лопов, ничека, нити дочекан од било кога. Он ће доћи у ноћ највећег самозаборава људског рода. Јер што дуже траје историја, то је мање вероватно да ће Христос опет доћи. Штавише, што дуже траје историја, то више основа имају изругивачи који долазе и питају човечанство: „Где је обећање доласка Његовог? јер одкад почеше умирати оци, од почетка стварања, све остаје исто“ ( Друга Петрова, 3, 4). Низ векова, који се чини бесконачним, слаби веру у остварење обећања Христовог, и човечанство почиње да се осећа на земљи спокојно и заштићено.“

Христос је, једном заувек, осудио паганско схватање о томе да је историја вечно враћање истог и да је могућ рај на земљи. Мацејна каже:“„Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи“ (Мт., 24, 35). У светлу Откривења крај историје је толико одређен и недвосмислен, као ниједна друга истина. „И одједном, после невоље тих дана, сунце ће потамнети, и месец неће дати светлости своје, и звезде ће спадати с неба, и силе небеске ће се потрести“ (Мт., 24, 29): то је разарање космолошког поретка. „Тада ће се показати знак Сина Човечијег на небу; и тада ће заплакати сва племена земаљска и угледаће Сина Човечијег где долази на облацима небеским са силом и славом великом“ (Мт., 24, 30): то је разарање људског поретка. „А када дође Син Човечији у слави Својој и сви свети анђели са Њим, тада ће сести на престо славе Своје, и сабраће се пред Њим сви народи; и одвојиће једне од других, као што пастир одваја овце од јаради“ (Мт., 25, 31–32): то је остварење божанског поретка. Историја, започевши Христом као обећањем Свете Тројице, Њиме се и завршава као Главним Судијом времена. У том смислу сва историја после Христа јесте припрема за Његов Други долазак. До свог ваплоћења Христос је живео у историји као божанско обећање и управљао њеним током ка Свом рођењу. За оно кратко, али пунотом обасјано време у Палестини, Он је својом богочовечанском личношћу остварио историју. У епохи после Свог вазнесења на небеса, Он живи као будући исход, који ће остварити Својом личном интервенцијом и Судом.

Тако у односу на време Христос јесте истинити Бог историје. Он је „Алфа и Омега, почетак и крај, први и последњи“ (Откр., 22, 13). Ниједан период историје не пролази мимо Њега, ниједан без обзира на Њега. Историја као религијски процес личносно се остварује у Христу.“

Имајмо то на уму на Велики петак, у свету у коме се множе утваре и чудовишта, али у коме логосна Светлост сија без престанка. Христос је већ победио – остаје нам само да се определимо хоћемо ли бити на страни Победника или ћемо ићи за привидом и лажју.

У светлости Васкрслога, одговор је више него јасан.