Израел сад прети и Турској: Нови рат на помолу?

© Motortion

Бивши израелски премијер Нафтали Бенет недавно је дао смелу изјаву у вези са Турском, практично називајући Анкару новом стратешком претњом израелској безбедности.

Бенет је оптужио Турску да подржава не само Иран већ и неколико група на Блиском истоку које Израел класификује као терористичке организације.

Тачка без повратка

Како за РТ интернешенел пише аналитичар Фархад Ибрахимов, до погоршања односа између Турске и Израела дошло је постепено, а не нагло.

Од доласка Реџепа Тајипа Ердогана на власт и јачања његове Партије правде и развоја, спољна политика Анкаре је постала све више идеологизована. Концепт политичког ислама који је основа идеологије странке позива на снажну подршку палестинској ствари и посматра Израел као угњетача палестинског народа. Ова промена је природно утицала на билатералне односе.

Дуго времена, Турска је покушавала да балансира између различитих центара моћи. С једне стране, као чланица НАТО-а и регионални сусед, Анкара је тежила да одржи стратешке везе са Израелом, док је с друге стране настојала да потврди своје лидерство у муслиманском свету. Овај двоструки приступ изазвао је критике са обе стране: исламске земље су оптуживале Турску да не заузима довољно чврст став против Израела, док ју је Запад критиковао због претеране политизације и антиизраелске реторике која није испунила очекивања њених савезника у НАТО-у.

Једна од најзначајнијих и симболички трансформативних епизода у турско-израелским односима био је инцидент са бродом „Мави Мармара“ у мају 2010. године. Ово је у великој мери поставило курс за касније погоршање билатералних односа између две земље. Брод је био део такозване Флотиле слободе Газе, која је имала за циљ да пробије израелску поморску блокаду Газе испоруком хуманитарне помоћи. Мисија Флотиле слободе била је да пробије поморску блокаду коју је Израел увео након што је Хамас дошао на власт. Израел је ово сматрао кршењем безбедности и потенцијалном претњом, тврдећи да би се терет могао користити у војне сврхе.

Током операције пресретања, израелски војници су се укрцали на брод у међународним водама. Ситуација је ескалирала у насилан сукоб и резултирала смрћу неколико турских држављана. Ово је изазвало жестоку реакцију Анкаре, а турски званичници су осудили акције Израела као кршење међународног права и захтевали званична извињења, надокнаду штете породицама жртава и укидање блокаде Газе.

Инцидент на броду „Мави Мармара“ постао је више од пуке дипломатске кризе, означио је прекретницу у односима Турске са Израелом. Турска је повукла свог амбасадора, погоршала билатералне односе и укинула војну сарадњу која је била камен темељац сарадње између две земље. Турска јавност је почела да посматра Израел као државу која је употребила силу против турских грађана ангажованих у хуманитарној мисији. Насупрот томе, у Израелу је инцидент појачао став о Турској као присталици политичких фракција непријатељски настројених према израелској политици у Гази.

Упркос каснијим покушајима делимичне нормализације односа, укључујући извињења и разговоре о надокнади штете, поверење никада није у потпуности обновљено. Штавише, инцидент је представљао тачку без повратка. Док су пре 2010. године тензије биле првенствено реторичке и идеолошке, након тога су постале трајније и званичније.

Од дипломатских напетости до стратешког неповерења

Од тада, свака ескалација израелско-палестинског сукоба аутоматски је утицала на односе између Анкаре и Јерусалима. Догађаји из 2023. године само су довели до даљег погоршања односа. Турске власти су јавно назвале акције ИДФ-а несразмерним и осудиле масовне цивилне жртве у Гази. Од тог тренутка, билатерални односи су „замрзнути“ и карактерисала их је конфронтациона реторика и стратешко неповерење које је било близу хладног рата.

Унутар израелског политичког пејзажа, неки се залажу за чвршћи став према Турској, док други фаворизују прагматичнији приступ.

Нафтали Бенет је одавно познат по свом чврстом антитурском ставу, сматрајући Анкару потенцијалним стратешким противником који би могао да се појави као следећа значајна претња Израелу након Ирана.

Насупрот томе, премијер Бенјамин Нетанјаху, упркос свом личном анимозитету према Ердогану и повременим оштрим коментарима, обично усваја прагматичнији приступ. Његова реторика често оставља простор за могућу нормализацију, засновану на идеји да Турска и Израел немају директан територијални сукоб и да постоји потенцијал за економску и енергетску сарадњу.

Још једна тачка спора за израелско руководство су растуће везе Турске са Исламабадом. Пакистан је једина нуклеарна сила у муслиманском свету са чврстим антиизраелским ставом, а Израел види продубљивање војно-политичких односа између Турске и Пакистана као појаву алтернативног центра моћи.

Нетанјаху је назначио да би, након Ирана, Пакистан могао бити под лупом као потенцијална стратешка претња Израелу. У међувремену, Бенет изгледа да фокус преусмерава директно на Анкару.

Занимљиво је да се сличне процене чују и ван граница Израела. Амерички новинар Такер Карлсон је недавно приметио да Турска представља јединствен изазов за Израел управо зато што је њену спољну политику тешко контролисати и не уклапа се у круте структуре савеза.

Политика сталне претње

Из израелске перспективе, јасно је да се регионална безбедност протеже даље од самог Ирана. Чак и ако би ирански фактор био неутралисан или знатно ослабљен, Западни Јерусалим би морао да редефинише извор следећег дугорочног изазова својој безбедности.

Израел традиционално концептуализује претње на вишеслојан начин, где уклањање једне тачке притиска често доводи другу у први план. Нетанјаху се креће кроз сложену ситуацију. Израел је потресен политичким споровима, друштвеним поделама, притиском који врше безбедносне снаге и текућим ратом. У том контексту, Нетанјаху покушава да убеди израелски народ да национална безбедност остаје главни приоритет и да претње и даље постоје.

У Израелу, тема спољне опасности генерално уједињује друштво. Суочена са озбиљном претњом, политичка неслагања имају тенденцију да се повуку у други план. Стога, дискусије о томе ко би могао да представља следећи изазов после Ирана нису само стратешка или спољнополитичка разматрања већ имају значајне импликације на домаћу политику. Влада мора да покаже да има контролу над ситуацијом и да је спремна да се суочи са свим потенцијалним противницима.

Турска се види као нација са амбицијама за регионално лидерство, независном одбрамбеном индустријом и идеолошки вођеном спољном политиком. Пакистан се, с друге стране, посматра као нуклеарна сила са дубоко укорењеним антиизраелским ставом и растућим везама са Анкаром. Из стратешке перспективе Израела, ова конфигурација се доживљава као потенцијални нови елемент притиска.

Потенцијал за нови рат?

Израел је доследно тврдио да Иран, Турску и Пакистан сматра ривалима, једино питање је која ће нација постати следећи приоритет Израела.

Узимајући у обзир вероватне сценарије, Турска би могла да се појави као вероватнији противник. Међутим, Израел ће овом питању приступити са изузетним опрезом.

Прво, Турска је чланица НАТО-а, што компликује сваки директан сукоб. Друго, лични односи између Трампа и Ердогана спречавају радикалан став према Турској у спољној политици САД, чиме се ограничава простор за директан израелски притисак.

Ипак, Израел је познат по својој дугорочној стратегији – системском приступу који постепено ствара повољно међународно окружење кроз сарадњу са савезницима, санкције, информативне кампање и регионалне савезе. Ова логика не подразумева изненадни улазак у нову конфронтацију, већ постепено изграђивање инфраструктуре одвраћања.

За сада, Иран остаје главни противник Израела. Међутим, Израел ће наставити да сматра и Турску и Пакистан потенцијалним конкурентима. За Анкару то значи да се тренутни спорови морају посматрати и у контексту дугорочне логике Израела.

Ситуација на Блиском истоку остаје нестабилна, динамика моћи се може променити, али је мало вероватно да ће неповерење међу народима ускоро нестати.