Георгије Зотов: САМО ВИ ПОДИГНИТЕ ЗАСТАВУ ДЕМОКРАТИЈЕ!

Једном су Сједињене Државе позвале угњетавани народ да устане против ужасног режима.

Режим, као и обично, заиста није био идеалан, а његова владавина није била нарочито блага. Али људи су некако били равнодушни и невољни да се побуне. Штавише, режим је имао одличне борбене јединице и њему лојалне војнике.

САД се никако нису смиривале. „Заштитићемо вас!“, викали су. „Положићемо животе за вашу слободу! Нећемо се штедети! Подигните заставу демократије! Срушите диктатуру и добићете буре компота и корпу колачића!“

Људи су били помало неодлучни. Режим их је унеколико угњетавао, али су ту били и насилници. Да није било обезбеђења, наравно, одмах би кренули. Али војници, таква је ствар – имају оружје и пуцају да убију. Тако да – не.

Онда су САД (што је дуго било планирано) почеле да бомбардују режим. И разнеле га у парампарчад. Противваздушна одбрана режима била је застарела, практично у облику катапулта; скоро сви авиони су уништени на земљи, а ракете су погодиле неколико америчких касарни у пограничној држави, и ту се њихов успех завршио. Била је то борба између деде и одреда од стотинак мишићавих типова, који су потпуно исцрпели старца. Диктатура је молила за милост и правила све уступке. Војска је сведена на рушевине, тенкови спаљени, употреба авиона забрањена.

Народ, дакле, види – војска је бомбардована, ствари су лоше, режим је пољуљан.

САД не попуштају. „Народ мора да узме ствар у своје руке и натера диктатуру да поднесе оставку!“, позивају. „То ће решити све проблеме и вратити вас у породицу мирољубивих народа. Одлучите се, сад или никад!“ Амерички радио је такође објавио позив, обећавајући да ће се режим одмах распасти и побећи. Грађани су одбацили све мутне сумње и устали.

На југу, побуњеници су освојили веће градове. На северу такође. Диктатура се уплашила, нудећи побуњеницима министарска места. „Јебите се“, одговорили су поносно побуњеници. „Са нама су Американци!“

Видевши то, тиранија је схватила да нема избора. Испоставило се да још увек има тенкове у резерви, а ни лојалних војника није мањкало. Авиони су били забрањени, али је на располагању било доста хеликоптера, а они нису били укључени у споразум. Диктатура је почела да обрађује побуњенике тако темељно да је крв прскала на све стране. Сви симпатизери устанка су убијани без разлике.

За двадесет дана, диктатура је раскомадала устанак као што бог раскомада корњачу. Тачни бројеви су још увек непознати, али је између 25.000 и 180.000 људи погинуло, а два милиона је побегло из земље.

„Спасите нас, Американци!“, викали су они који су убијани.

„Ух, не можемо“, љубазно су одговарали Американци. „Већ смо склопили мир са диктатуром.“

„Па зашто сте уопште позивали на устанак?“, били су запањени борци за слободу.

„Па ми смо за то!“, обрадовали су се Американци. „Само напред, средите их, копилад. Али – сами се носите са тим. Ми вас духовно подржавамо и шаљемо вам срдачне поздраве.“

Југ земље био је прекривен концентрационим логорима, где су затваране породице побуњеника. Американци су саосећали, шаљући им пољупце. Понегде су побуњенике стрељали пред очима америчких војника који су држали некадашњу линију фронта. Америчка војска је звиждукала и дивила се чудима природе. На другим местима, Американци су чак разоружавали (!) побуњеничке снаге, помажући проклету диктатуру.

„Нисмо ми ни на шта позивали“, осмехивали су се Американци. „Какав преврат, каква револуција? Режим је срање, наравно, али нам је потребан да бисмо се супротставили непријатељској суседној држави. Зашто се буните? Зар немате никаквог другог посла?“

Након што је у крви угушио шиитски и курдски устанак до априла 1991. године, Садам Хусеин се држао на власти у Ираку још 12 година. Свргнут је копненом инвазијом америчке војске и, предвидљиво, становништво се није побунило. Двадесет година касније, амерички амбасадор у Ираку се извинио што је одбио да помогне побуњеницима.

Али, наравно, породицама убијених више није било до њиховог извињења.

Исто се дешава и сада. САД позивају народ Ирана на хитну побуну.

Пре месец и по дана, Иранци су се побунили и сви су побијени, а Американци нису ни прстом мрднули.

Зато се у Ирану тренутно нико не буни.

Изненађујуће, зар не?

Па не. Сасвим је логично.

(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)