др Владимир Димитријевић: БЕРЂАЈЕВ О МЕТАФИЗИЦИ РАТА

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Опет се воде крвави ратови. По свему судећи, досадашњи рат Русије и Украјине, коју НАТО користи против руске државе и народа, однео је, укупно, два и по милиона људи, која су, најчешће, исте крви и исте вере. Сада букти рат на Блиском Истоку. Све је то огроман крвави ужас, коме се не види краја.

Па ипак, суочавање са ратом мора бити трезвено – хришћанско. Рат није узрок зла, него је симптом дубоких рана које човечанство наноси самом себи. И велики руски философ Николај Берђајев то је знао и о томе је писао – баш у доба Првог светског рата, када је Европа букнула у страшном пламену који је заувек изменио лице Старог континента. Њему би сада било претешко да гледа рат Москве и Кијева, јер је Берђајев био управо руски аристократа рођен на Украјини; уосталом, и његов омиљени писац, Достојевски, био је пореклом са Украјине – негда Мале Русије.

Али, крв тече. И очито ће тећи. Пречесто је то крв невиних.  Историја је, како рече песник Брана Петровић, „болна, страшна и предуга“.

Берђајевљев текст и сада звучи аутентично и истинито. Зато се вреди сетити.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ

МИСЛИ О ПРИРОДИ РАТА

I

Не желим да говорим о садашњем рату, него о сваком рату. Шта рат представља? Како философски осмислити рат? При површном погледу рат је померање и судар материјалних маса, физичко насиље, убиство, сакаћење, деловање чудовишних механичких оруђа. Чини се да је рат искључиво урањање у материју и да нема никакве везе са духом. Људи духа понекад се лако одвраћају од рата као од нечег спољашње-материјалног, као од туђинског зла, насилно наметнутог, од којег се може и треба склонити у више сфере духовног живота.

Неки одбацују рат са дуалистичког становишта, по којем постоји потпуно самостална материјална сфера, спољашња, насилна, одвојена и супротстављена духовном, унутрашњем и слободном. Али све материјално је само символ и знак духовне стварности, све спољашње је само манифестација унутрашњег, све што принуђује и врши насиље јесте погрешно усмерена слобода. Унутрашње осмислити рат могуће је само са монистичког, а не дуалистичког становишта, тј. сагледавши у њему символику онога што се догађа у духовној стварности. Може се рећи да се рат одвија на небесима, у другим равнима постојања, у дубинама духа, а на материјалној равни видљиви су само спољашњи знаци онога што се збива у дубини. Физичко насиље, које се завршава убиством, није нешто што само по себи постоји као самостална реалност – оно је знак духовног насиља, извршеног у духовној стварности зла. Природа рата као материјалног насиља је чисто рефлексивна, знаковна, симптоматска, несамостална. Рат није извор зла, него само рефлекс зла, знак постојања унутрашњег зла и болести. Природа рата је символична. Таква је природа сваког материјалног насиља – оно је увек секундарно, а не примарно.

Одређено стање духовне стварности у којем пребива човечанство нужно се мора служити материјалним знацима као оруђима, без којих духовни живот не може да се оствари. Да би изразио свој духовни живот, човек мора покретати руке, ноге, језик, тј. прибегавати материјалним знацима, без којих није могуће изразити љубав или мржњу, нити остварити вољне тежње. И рат је сложен комплекс материјалног покретања ногу и руку, разних оруђа која се покрећу људском вољом. У принципу је могућа духовна живот без материјалних знакова и оруђа, али то претпоставља други ниво духовне стварности, који човечанство и свет још нису достигли.

Постоје болести које прати осип по лицу. Тај осип је само знак унутрашње болести. Спољашње уклањање осипа само потискује болест унутра. Од тога се болест може чак и погоршати. Потребно је лечити саму унутрашњу болест. Зло рата је знак унутрашње болести човечанства. Материјална насиља и ужаси рата су само осип на телу човечанства, од којег се не може ослободити спољашње и механички. Сви смо криви за болест човечанства која избија ратом. Када се отвори гнојни чир, не може се зло видети у самом пуцању чира. Понекад је потребно извршити насилно сечење гнојног места ради спасења живота.

У дубини духовне стварности одавно је започео светски рат, светска мржња, непријатељство и међусобно истребљење. И онај рат који је започео крајем јула 1914. године само је материјални знак онога што се у дубини духовно догађа – духовног рата и тешке духовне болести човечанства. У тој духовној болести и духовном рату постоји узајамна одговорност свих, и нико не може од себе одбити последице унутрашњег зла, унутрашњег убиства у којем смо сви живели. Рат није створио зло, он је само открио зло. Целокупно савремено човечанство живело је у мржњи и непријатељству. Унутрашњи рат био је прикривен само површним покровом мирног буржоаског живота, и лаж тог буржоаског света, који се многима чинио вечним, морала је бити разобличена. Истребљење људског живота које се врши у мирном буржоаском животу није ништа мање страшно од онога што се врши у рату.

II
У Јеванђељу је речено да се треба више бојати оних који убијају душу, него оних који убијају тело. Физичка смрт није мање страшна него смрт духовна. А пре рата, у мирном животу, убијале су се људске душе, гасио се људски дух, и то је било толико уобичајено да су престали чак и да примећују ужас тог убиства. У рату руше физичку љуштуру човека, али језгро човека, душа његова, може остати не само неразорена, него се може чак и препородити. Веома је карактеристично да се рата и убиства у рату највише боје позитивисти, за које је најважније да се човеку добро живи на земљи и за које се живот исцрпљује емпиријском датошћу. Оне који верују у бесконачни духовни живот и у вредности које превазилазе сва земаљска добра, ужаси рата, физичка смрт, не плаше толико. Тиме се објашњава то што се начелни пацифисти чешће срећу међу хуманистима-позитивистима него међу хришћанима. Религиозни поглед на живот дубље види трагедију смрти него поглед позитивистичко -површни. Рат је страшно зло и дубока трагедија, али зло и трагедија нису у споља узетом факту физичког насиља и истребљења, него много дубље. И у тој дубини зло и трагедија су увек дати већ пре рата и пре његових насиља.

Рат само испољава зло, он га избацује напоље. Спољашњи фактор физичког насиља и физичког убиства не може се посматрати као самостално зло, као извор зла. Дубље леже духовно насиље и духовно убиство. А начини духовног насиља веома су суптилни и тешко ухватљиви. Поједини душевни покрети и токови, поједине речи, поједина осећања и делања, која немају обележја физичког насиља, убојитија су и смртоноснија од грубог физичког насиља и разарања.

Одговорност човека мора бити проширена и продубљена. И заиста, човек је чешће насилник и убица него што сам то слути и него што то други о њему слуте. Не може се само у рату видети насиље и убиство. Сав наш мирни живот почива на насиљу и убиству. И пре почетка садашњег светског рата ми смо вршили насиље и убијали у најдубљој утроби живота не мање него за време рата. Рат је само открио и пројектовао на материјалном плану наша стара насиља и убиства, нашу мржњу и непријатељство. У дубинама живота постоји таман, ирационалан извор. Из њега се рађају најдубље трагичне противречности. И човечанство које није просветлило у себи божанском светлошћу ту тамну древну стихију, неизбежно пролази кроз распеће, ужас и смрт рата. У рату постоји иманентно искупљење древне кривице. Није дато човечанству да, остајући у старом злу и древној тами, избегне иманентне последице у виду ужаса рата. У апстрактним жељама пацифизма да се избегне рат, а да се  човечанство остави у затеченом стању, има нечег рђавог. То је жеља да се са себе збаци одговорност. Рат је иманентна казна и иманентно искупљење. У рату се мржња претапа у љубав, а љубав у мржњу. У рату се дотичу крајње крајности и ђавоља тама се преплиће са божанском светлошћу. Рат је материјално испољавање исконских противречности постојања, откривање ирационалности живота. Пацифизам је рационалистичко порицање ирационално-тамног у животу. И немогуће је веровати у вечни рационални свет. Није случајно што Апокалипса пророкује о ратовима. И хришћанство не предвиђа миран и безболан завршетак светске историје. Доле се одражава исто што и горе; на земљи је исто што и на небу. А горе, на небу, анђели Божји боре се са анђелима сатане. У свим сферама космоса бесни огњена и јаросна стихија и води се рат. И на земљу Христос није донео мир, него мач. У томе је дубока антиномија хришћанства: хришћанство не може одговарати на зло злом, не може се противити злу насиљем, а хришћанство јесте рат, раздвајање света, иживљавање до краја крсног искупљења – у тами и злу.

Хришћанство је непрекидно противречје. И хришћански однос према рату судбински је противречан. Хришћански рат је немогућ, као што је немогућа хришћанска држава, хришћанско насиље и убиство. Али сав ужас живота хришћанство иживљава као крст и искупљење кривице. Рат је кривица, али је он уједно и искупљење кривице. У њему се неправедан, грешан, зли живот узноси на крст.

III
Сви смо криви за рат, сви смо одговорни за њега и не можемо побећи од узајамне, свеопште одговорности. Зло које живи у сваком од нас открива се у рату, и ни за кога од нас рат није нешто спољашње од чега се може окренути глава. Потребно је узети на себе одговорност до краја. А ми се стално варамо мислећи да са себе скидамо одговорност или да је уопште не прихватамо. Не сме се грубо, на спољашњи начин разумети учешће у рату и одговорност за њега. Сви ми на овај или онај начин учествујемо у рату. Већ тиме што прихватам државу, прихватам националност, осећам општенародну узајамну одговорност, желим победу Русима, ја учествујем у рату и носим за њега одговорност. Када желим победу руске војске, ја духовно усмрћујем ( противника, нап.прир.) и преузимам на себе одговорност за то усмрћење, прихватам кривицу. Ниско би било на друге свалити усмрћење које је „потребно“ и мени, и правити се пред самим собом да у том усмрћењу не учествујем. Они који једу месо учествују у убијању животиња и дужни су да буду свесни одговорности за то убиство. Лицемерно је правити се да ми сами никада не вршимо насиље и не убијамо и да нисмо способни да вршимо насиље и убијамо, да други за то сносе одговорност. Сваки од нас користи полицију, потребна му је, и лицемерно је правити се да полиција није за мене. Свако ко искрено жели да истисне Немце са територије Русије духовно убија не мање него војници који иду у јуриш на бајонете. Убиство није физичка, него морална појава, и оно се пре свега врши духовно. Војник који пуца и боде бајонетом мање је одговоран за убиство него онај у коме постоји руководна воља за победом над непријатељем, која непосредно не задаје физички ударац. Морално је прекорно желети бити потпуно чист и слободан од кривице насиља и убиства, а у исто време желети за себе, за своје ближње, за своју отаџбину оно што се купује насиљем и усмрћењем. Има искупљења у самом прихватању кривице на себе. Кривица може бити морално изнад чистоте. То је морални парадокс који треба дубоко промислити. Искључива тежња ка сопственој чистоти, ка чувању својих „белих одежди“, није највише морално стање. Морално је изнад тога узети на себе одговорност за ближње, прихвативши свеопшту кривицу. Мислим да у основи целокупне културе лежи иста кривица као и у основи рата, јер се сва она рађа и развија у насиљу. Али зло које твори култура, као и зло које твори рат, секундарно је, а не примарно; оно је одговор на изворно зло, на таму која обухвата праоснову живота.

IV
Рату се не може приступати доктринарно-рационалистички. Доктринарни апсолутизам у оцени живота увек је беживотан, насилан, увек је фарисејско уздизање суботе над човеком. Али човек је изнад суботе и субота не сме бити апсолутни принцип живота. Могућа је и пожељна само животно-пластична моралност, за коју је све у свету индивидуално-стваралачки задатак. На сферу релативног не може се примењивати апсолутно. У историјско-телесном свету нема ничег апсолутног. Могућ је апсолутни живот, али је немогуће применити апсолутно на релативни живот. Апсолутни живот је живот у љубави. У апсолутном животу не може бити рата, насиља и убиства. Убиство, насиље, рат јесу знак живота релативног, историјско-телесног, небожанског. У историјском телу, у материјалној ограничености, немогућ је апсолутни божански живот. Живимо у насиљу утолико што живимо у физичком телу. Закони материјалног света закони су насиља. Апсолутно порицање насиља и рата могуће је само као појава дубоко индивидуална, а не као норма и закон. То претпоставља одухотворење које побеђује „свет“ и његов родовски закон, просветљење људског тела неземаљском светлошћу. Али на живот у материји овога света не може се применити апсолутно као закон и норма. Јеванђеље није пуки „закон живота“. Апсолутно се не примењује, него се достиже. Апсолутни живот је благодатни живот, а не живот који испуњава закон и норму. Законичко примењивање апсолутног на релативно и јесте „суботарство“ које је Христос жигосао.

Апсолутна истина о непротивљењу злу насиљем није закон живота у овом хаотичном и тамном свету, потопљеном у материјалну релативност, унутарње прожетом раздвајањем и непријатељством. Нека овај свет пређе у апсолутни живот у љубави. Само то се може желети и само ка томе се може тежити. То се збива тајанствено и невидљиво, као што невидљиво долази Царство Божије. Али нема никаквог унутрашњег смисла желети спољашњи мир и одрицати свако спољашње насиље, остављајући унутра свет у истом хаосу, тами, злобі и непријатељству. То ништа не значи. Наметати апсолутни закон релативном животу јесте доктринарство лишено сваког унутрашњег смисла. Може се желети само унутрашње здравље, а не спољашњи изглед здравља при унутрашњој болести. Не може се довољно снажно нагласити да је апсолутна Христова љубав нови благодатни живот духа, а не закон за релативни материјални живот. Зато је бескрајно сложен проблем односа хришћанства према рату.

Рат се може примити само трагично-страдалнички. Однос према рату може бити само антиномичан. То је иживљавање унутрашње таме светског живота, унутрашњег зла, прихватање кривице и искупљења. Доброћудно, оптимистичко, еуфорично распложење кад је рат у питању недопустиво је и неморално. Ми и прихватамо рат и одбацујемо га. Ми прихватамо рат у име његовог одбацивања. Милитаризам и пацифизам подједнако су лажни. И тамо и овде влада спољашњи однос према животу. Прихватање рата јесте прихватање трагичног ужаса живота. И ако у рату има озверења и губитка људског лика, има у њему и велике љубави која светлуца у тами.