Митра Рељић: Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина (2025) – друго, допуњено издање
У издању Косовскометохијског одбора Матице српске, Архива Косова и Метохије и Дома културе Грачаница објављена је монографија Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина, ауторке проф. др Митре Рељић, друго, проширено издање.
Књига Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина, резултат је вишегодишњег рада аутора на идентификацији и прикупљању споменичких натписа са срушених (често здробљених или допола утонулих у тле) надгробника, као и на свеобухватној анализи прикупљених података. Првенствени циљ овог посла био је да се укаже на неповратно изгубљено језичко и ономастичко богатство које је, уз старост и симболику надгробника, њихово садржајно и ликовно обликовање, сведочило о животу и погледу на свет српског становништва на Косову и Метохији у временском распону од двеста последњих година.
Друго издање књиге (прво је штампано 2020. године) иницирано је не само заинтересованошћу читалаца за њено прво издање него, и пре свега, насушном потребом да се књига допуни подацима са гробаља која, услед свакојаких препрека, нису уврштена у прво издање (с обзиром на размере страдања српских гробаља, и са овом допуном, књигом је обухваћен само део уништеног сепулкрaлног наслеђа). Нови увиди стицани у наставку теренског рада и уврштавање у књигу додатне грађе изискивали су и потребу допуне појединих одељака у првом делу књиге (посебно одељака „Језик споменичких натписа” и „Антропонимија на срушеним надгробницима”), као и корекцију статистичких података. Учињена је и техничка измена у другом поглављу књиге, па је, уместо по областима, грађа разврстана по општинама. Обиласком појединих старих гробаља, цркава и црквишта – оних до којих Срби одавно не стижу, али и понеких гробљанских локација које, што због атака албанских екстремиста што због нашег немара, страдају пред нашим очима, спонтано се јавила и потреба да се у посебном поглављу (Додатку) у најкраћем опише тренутно стање невеликог броја старих гробаља и цркава до којих је ауторка у међувремену успела да стигне.
У првом делу књиге насловљеном „Сакрални и национално-културни значај гробаља, надгробних споменика и споменичких натписа“ скреће се пажња на хришћанску, свесловенску и, посебно, православну – руску и српску традицију подизања надгробних споменика и исписивања епитафа. У другом делу, који чини емпиријску подлогу анализе дате у првом делу књиге, у мноштву пострадалих српских споменика (њихов број се, оквирно, примиче стотини хиљада), ауторка је, с посебним осећањем дуга, забележила и невелик број (многе је, нажлост, „прогутала“ земља) споменика руске браће и сестара те њихових потомака (из породица Кравченко, Гончаров, Фёдоров, Успенский, Дворников, Денисенко), оних „птица“ – писао је Алексеј Толстој – „растераних из родних гнезда“ током страшног Октобра 1917. који су заспали далеко од Отаџбине, немали број њих и на косовскометохијској земљи.
Професорка Рељић је обишла и пописала уништене споменике и споменичке натписи на гробљима у: Општини Вучитрн (Виљанце (Виланце), Врница, Вучитрн; Општини Глоговац (Доњи Забел); Општина Гњилане (Гњилане, Горњи Ливоч, Жегра); Општини Дечани (Дечани); Општини Ђаковица (Ђаковица); Општини Исток (Ђураковац, Исток, Старо источко гробље, Ново источко гробље, Љубожда, Србобран, Суви Лукавац); Општини Косово Поље (Косово Поље); Општини Косовска Митровица (Косовска Митровица (Градско гробље у Косовској Митровици, Католичка парцела на градском гробљу у Косовској Митровици и Старо гробље у порти Храма Светог Саве); Општини Обилић (Милошево); Општини Ораховац (Ораховац); Општини Пећ (Бело Поље, Брестовик, Витомирица, Враговац, Љевоша, Пећ, Сига); Општини Призрен (Призрен); Општини Приштина (Приштина, Градско православно гробље у Приштини, Парцела посмртно унижених страдалника на градском православном гробљу, Старо гробље уз Цркву Светог Николе); Општини Урошевац (Горње Неродимље, Српски Бабуш); Монашка гробља (Монашко гробље у Зочишту и Монашко гробље у Девичу). Обрађена су стара и најстарија српска гробља (са споменицима без натписа) у местима: Бућане (Бучане), Валач, Гулије, Косовска Митровица, Мали Звечан, Пиштане и Рудник.
Рецензенти књиге су: академик Предраг Пипер, проф. др Марта Вукотић, проф. др Софија Милорадовић, мр Живојин Ракочевић. Стручни сараɡник издања је др Александра Новаков, лектор Татјана Пивнички Дринић, коректор Владимир Николић. Резиме на енглески језик превела је Љиљана Тубић, на руски језик др Анжела Прохорова и на немачки језик Cristine Annemarie Ilić. Технички је књигу уреɡила Вукица Туцаков а прелом Владимир Ватић. Књигу је одштампала штампарија Интерклима-графика, Врњци.
Професорка Рељић у виду посвете је написала: „С молитвеним сећањем на посмртно убијане, и без гробосклона остале бебе из колевке, ɡевојчице и ɡечаке, млаɡиће, ɡевојке, старце. На ɡавно и неɡавно уснуле наше очеве и мајке, браћу и сестре, кћери, синове, пријатеље, на оне, само Вишњем познате, који леже поɡ безименим хумкама и које нема ко ɡа помене. На за Отаџбину пале војнике, жанɡаре, пилоте, свештенике, стуɡенте, ђаке, учитеље, лекаре, песнике, болничарке, зиɡаре, ɡомаћице, шумаре, тежаке, руɡаре… На све Раɡмиле и Раɡомире, Миланке и Миловане, Добрије и Добринке, Стојане и Стојанке, Марне, Срмене, Јаблане и Ковиљке, Јеремије, Јефимије, Пантелије, Ристосије.. ”
Матица српска се најискреније захваљује професорки Митри Рељић на херојском подвижништву и труду за све што је учинила да се овако важна књига напише и илуструје.
