КЊИЖЕВНОСТ СВЕДОЧЕЊА ВАРЛАМА ШАЛАМОВА – О КЊИЗИ ДУШАНА ОПАЧИЋА
Варлам Шаламов је, поред Александра Солжењицина, најпознатији и најзначајнији књижевни сведок искуства совјетског Гулага. Ни један од њих, разуме се, нису само то – сведоци, чије писање има пре свега документарни значај, него озбиљни писци, чија дела имају неспоран уметнички домет. Док је Солжењицин баштиник руског књижевног реализма и онога што је у Совјетском Савезу називано „сеоском прозом“, сведенијим и непосреднијим типом реализма, који се бавио пре „малим“ људским причама и „живим животом“ него великим наративима и идеолошким пројекцијама, Шаламов је писац који се са мало ким може повезати, мада се са многима може упоредити, посебно имајући у виду његову развијену књижевну свест и познавање руске. и не само руске, књижевне традиције. Оно што стоји је неспорно значајан и иновативан прилог овог писца традицији „књижевности сведочења“, односно документарној или нефикционалној уметнишкој прози.
Такво поређење, који Душан Опачић у књизи Варлам Шаламов – песник истине и врши, пишући о везама или о односу овог писца са и према Цветајевој, Ахматовој, Мандељштаму, Јесењину, Мајаковском и другима, додатно истиче Шаламовљеву особеност, која није произилазила из некаквог априорног књижевног пројекта или замисли, већ из живог искуства, уз покушај да се оно што верније и што истинитије представи на књижевни начин.
То је повезано и са мањом политичком „употребљивошћу“ Шаламова у односу на Солжењицинову, па самим тим и његовом мањом популарности и атрактивности код шире публике, пошто он своје страдање у много мањој мери контекстуализује, идејно посредује и осмишљава унутар одређених политичких, идеолошких, историјских, философских или религијских категорија. Он избегава сваки књижевни украс, свако оправдавање патње, зла и злочина, мада и сваки облик деструктивног нихилизма. Он не улепшава ни човека ни свет, али не прави од њих ни демоне или пакао. Он слика оно што је видео и доживео и на основи тога, покушавајући да не лаже најпре себе, а онда ни друге. Цео његов „књижевни прокјекат“, „стил“ и „сензибилитет“ су у томе.
Његово писање је писање и разореном свету и човеку, остављенима без илузија, али и без утехе чак и у самоуништењу и самопрезиру. јер – он зна то и искусио је – човек упркос свему жели да живи, мора да живи, за њега живот има вредност по себи, ван и изван свих речи, категорија, слика. па чак и ван сваке свесне представе о вредностима. Он слика тај пре „голи“ него „живи“ живот, где нема чак ни еросног виталима природе као код многих познијих реалиста, па чак и Солжењицина, нема утешних и добростивих народских типова попут Солжењицинове Матрјоне. Он жели да пише не служећи се триковима, штакама и олакшицама било које врсте, заобилазећи сваку подразумевајућу симболичку и идејну контекстализацију, али тиме парадоксално дотичући митско, као мало који писац двадесетог века уопште.
Ако је на Адорново питање да ли је могуће певати после Аушвица Петер Хандке одговорио да се баш тада и мора певати, Шаламовљев одговор би свакако био ближи Хандкеовом, што је доказао самим својим писањем, али уз опредељење за писање које не нуди утеху и катарзу, за писање које као да се самопоништава, бар са становишта оних који верују да књижевност мора да постоји само због утехе и катарзе, односно – због смисла. Али Шаламов очито то не мисли – за њега књижевност постоји због истине, каква год да је, не због тога да се она лакше поднесе, него да се са њом суочи, па шта буде. Управо у том „шта буде“, у тој граничности и бескомпромисности и лежи највећа могућност и домет Шаламовљевог писања, којим он – упркос свом одрицању од опробаних путева, а можда баш због тог одрицања – дотиче митско, па чак и трансцендентно, али не као исказ него као искуство понуђено сваком читаоцу, његовој способности, склоности, вољи и – храбрости.
Ово је све још видљивије у Шаламовљевим стиховима него у његовој далеко познатијој прози, а којима Душан Опачић и посвећује своју књигу. У њој он доноси читљиво, јасно и прецизно писане текстове о великом писцу, без претензије на научни допринос тумачењу његовог дела, нити откривање нових и до сада непознатих чињеница из његовог живота, као и своје преводе одабраних Шаламовљевих стихова, поново без претензије да понуди њихове „канонске преводе“.
Ова Опачићева непретенциозност није избор произашао из несугурности и немоћи, него из љубави и посвећености према свом предмету, и из опредељења према етичности, која је и самом Шаламову била основни мотив његовог писања, нераздвојан од оног естетског. Он не истиче себе, него великог писца и његове песме преводи савесно, јасно и „тврдо“, убедљиво преносећи њихов тон у српски језик.
Ово је невелика, али лепа и потребна књига, о писцу који је премало познат у наши средини да би било који напор у његовом представљању био потцењен. А Опачићев труд свакако није мали, и његова последица је ретко лепа и елегантна књига, али са егзистенцијалном тежином и уметничком изазовношћу који значајно премашују њен физички обим.
