Владимир Умељић: БЕСМРТНИ ДАНИЛО КИШ, ГРОБНИЦА – ЗА КОГ ДАВИДОВИЧА?

Владимир Умељић

Ретке су грандиозне књижевне рефлексије тоталитарних система, какве је оставио безвремени Данило Киш, тематизујући лењинистичко-стаљинистичко первертрирање основне идеје о једнакости и братству свих људи, о слободи и недељивим људским правима.
Но његово просвећујуће увођење читаоца у историјска збивања не исцрпљује се епохом комунизма, он анализира узрочно-последични ланац на књижевни, лако пријемчиви начин, без дакле да се у напетој радњи укотвљена анализа заиста препозна као таква.
И – он је и даље, диахроно актуелан.

Киш врло отворено и недвосмислено представља овај својствени приступ већ на почетку свог ремек-дела „Гробница за Бориса Давидовича“, посвећеног личним трагедијама идеалиста, осуђених да потврде правило: „Револуција ждере своју децу“, и тиме одмах гради спајајући мост између себе и читалаца.
Јер највећи број људи је много пријемчивији за лепу реч, него за сувопарну науку. Он каже:
„Можда би било паметније да сам се определио за неки други облик саопштавања, есеј или студију, где бих сва ова документа могао да употребим на уобичајени начин. Али две ме ствари спречавају у томе: непогодност да се жива, усмена сведочења поузданих људи наводе као документација; а као друго: нисам могао да се лишим задовољства приповедања које даје писцу варљиву идеју да ствара свет и, дакле, како се то вели, да га мења,“

Није наравно нимало погрешно, напротив, писати есеј или студију нпр. о томе како и колико много је Ватикан од Велике шизме 1054. чинио да се јаз између Истока и Запада што чвршће зацементира, користити при томе строго научну методологију, бројне фусноте, упутнице на историјске изворе и научну литературу.
Но прилично сам сигуран да Кишов начин наилази на много већу акцептанцију:
„Славни Кијев, мајка руских градова, имаће почетком једанаестог века четири стотине цркава и, по казивању Дјетмара од Мерзебурга, биће „ривалом Константинопоља и најлепшим бисером Византије“.

Приволевши се тако византијском царству и вери, Русија ће кроз православље приступити једној древној и рафинованој цивилизацији, али ће због своје шизме и одрицања од римске власти бити остављена на милост и немилост монголских освајача и неће моћи да рачуна на заштиту Европе. Ова шизма довешће пак до изолације руског православља од Запада (…)
Све је то мање-више исписано на зидинама и фрескама Кијево-Софијског сабора. Остало су само историјске датости од мањег значаја: основао га је Јарослав Силни (1037.), у вечни спомен дана када је однео победу над паганским Печењезима.
А да мајка свих руских градова, Кијев, не би имао шта да завиди Константинопољу, он нареди да се уз портал цркве саграде велелпна Златна Врата (…)“
Можда за препоручити свима онима, који у служби Володимира Зеленског (односно Запада) данас полемишу и грме о само украјинској специфичној историји, вери, аутохтоној традицији?
Јер Руси су у Украјини били исто толико туђинци и насилни дођоши, „окупатори“ и „страно тело“, као што су то били Срби у некадашњој аустријској Војној Крајини, данас Хрватској.
И једни други су искусили убијања и протеривања, поништавања идентитета, затирање културног наслеђа од Украјине односно Хрватске.
Што се Кишовог социјално-критичког бележења комунистичких девијација и понора тиче, он је ту по мени раван Александру Солжењицину, који је тој тематици посветио хиљаде и хиљаде страница.

Солжењицин је за то добио Нобелову награду, што је барем делом било и политички мотивисано, као уосталом и у случају Бориса Пастернака („Доктор Живаго“), но то није нити увећало нити умањило огромну вредност њихових књижевних опуса.
Они су у својим делима критички рефлектовали тадашње стање у Русији, али то од њих није направило не-Русе односно анти-Русе. То није успела да учини ни Нобелова награда.
Високо мишљење о Данилу Кишу потврдили су и много компетентнији од мене. „Гробница за Бориса Давидовича“ је добила и следеће оцене:
„Радо бих дао хиљаде страница сведочења о стварности Гулага за ових седам кратких поглавља где се историја одвија попут неке монструозне приче. Велика уметност, стављена у службу строге речитости“ (Le Soir).

„Мерено било којим стандардима, ова је књига ремек-дело.“ (World literature today)
„Један од највећих писаца нашег доба.“ (Les Nouvelles literaires)
Наслов овог кратког прилога указује на Кишову безвременост, јер његов Борис Давидович је прототип вечитог идеалисте, осуђеног (од себе и других) да потврди суморну тачност изреке: „Револуција ждере своју децу“, да заврши или на ломачи или у огромном казану, пуном усијане шљаке, као у овом конкретном случају. Другим речима, Кишова гробница је за сваког Давидовича у историји.

Колико су ти људи унесрећени, Киш показује када Борис Давидович одједном открива најлепше у животу, наиме љубав, овде према једној жени и пише јој:
„Тек што сам сео на универзитетску клупу, доспео сам у затвор. Хапшен сам равно тринаест пута (…) Током мојих кратких часова „слободе“, гледао сам као у кинематографу како промичу тужна руска села, градови, људи и догађаји (…) Упознао сам ужас руске стварности у дугим и мучним зимским вечерима (…) Једина моја страст беше тај мучни, заносни и мистериозни занат револуционара… Опростите ми, Зина, и носите ме у свом срцу; то ће бити болно као носити камен у бубрегу.“
Један од мотива овог кратког прилога је, закључно, форсирање сазнања да је за културу памћења и профилаксу понављања страхота прошлости свакако неопходно систематско научно истраживање и заступање историјске истине, али да је изузетно важна и улога књижевника, критичких хроничара свог и прошлог времена, јер они ословљавају и емоционалну интелигенцију људи, буде саосећање па и савест, помажу при доношењу животних одлука, дакле при формирању индивидуалне и социјалне свести.
Њима припада у првим редовима и бесмртни Данило Киш.