ПОНОВО ГРОМКО ОДЈЕКУЈЕ СУВОРОВЉЕВ МОТО: „МИ СМО РУСИ, С НАМА ЈЕ БОГ“
Пише: архиепископ Зеленоградски Савва
Прошле су четири године откако смо ми – Русија, руски народ – поново ушли у један од најтежих ратова савременог доба.
У рат који је почео… да, заправо, који већ траје много векова: од самог тренутка кад је Запад открио да је на Истоку израсла држава, да се формирао народ који је сачувао истинско Хришћанство – Православље, и стога с правом претендује да је прави наследник Римског царства, истинске хришћанске Европе. Откривајући човеку неискривљено Хришћанство.
То нам нису могли опростити. Као што нам нису могли опростити ни што смо узели најбоље од европске уметности и филозофије, растворили га у најбољем од нашег и преобразили га светлошћу Православља и нашег креативног северног духа, прожетог Православљем. Створили смо јединствени руски свет и руску културу. Нису могли да опросте чињеницу да је руска православна култура постала тачка привлачења, а затим колевка и ослонац за раст многих етничких група које су се придружиле руској нацији. Баш као што не могу да опросте ни данас што смо ми, како-тако, и не без потешкоћа, чувари најбољег од хришћанске Европе. А Запад није.
Наставак вековног рата био је неизбежан. Јер се ђаволска тама мржње и зависти према руском православном свету уселила у срца оних који су доносили одлуке на другој страни. И посебно нам је било болно што је та тама успела да зарази оне који су били део руског народа, оне који су били Малоруси и који су претворени у „Украјинце“.
Али и ми смо балансирали на граници. Тек недавно нас је обузело страхопоштовање према Западу (и то не први пут пре великог рата – сетите се високосветске Русије пре 1812. године). Још недавно је православље изазивало снисходљив осмех „креативног естаблишмента“ (каква реч, али не може се назвати елитом; елита је друга ствар). За већину људи, то је било повезано готово искључиво са годишњим благосиљањем ускршњих колача. И чак, још приземније, донедавно су речи „смањење увоза“ изазивала ироничан осмех – шта ће нам то? Јер, наводно, ми ништа добро не можемо да произведемо.
Реч „руски“ је почела да се појављује као висибаба са Руским пролећем; ипак – и то је симптоматично – тврдоглаво су покушавали да ограниче географију и национално уздижућу суштину овог пролећа на име „Кримско“ (мада су се сами Кримљани, повративши своју рускост, са тим тешко могли сложити). И још нешто не мање важно: живели смо „у расејању“, зачаурени у сопственим каријерама и невољама, бригама и успесима, иако руског човека карактерише невероватна комбинација саборности и независности (али не ни индивидуализам ни колективизам.
А онда је, 21. и 24. фебруара 2022. године, шеф руске државе подсетио: Русија није рођена 1991. или 1917. године. Русија је империјаса древним традицијама и древном снагом. Нећемо толерисати русофобију – модерну верзију нацизма. Декомунизоваћемо свако нарушавање нашег јединства. Сачуваћемо православље и вредности–идеале које је оно изнедрило, а које су постале вредности многих народа.
И ушли смо у рат који је обновљен још 2014. године. Да бисмо заштитили руски народ. Да бисмо заштитили Свету Русију и Руски свет. Да бисмо бранили наше право на веру и независност. Да бисмо сачували наш идентитет и начин живота. Да бисмо се одупрли цивилизацији Антихриста.
Неки то нису разумели. Неки нису прихватили. Неки су издали. Неки су отворено бежали попут демона од молитве и знака крста Христовог. Неки су се притајили са ножем у недрима.
А већина… већина се осврнула око себе, погледала на себе, на нашу Богом сачувану Отаџбину. И људи су пожелели да се промене. Окренули су се вери. Желели су да сазнају више о нашој Отаџбини, њеној историји и наслеђу. Постали су нетрпељивији према лажима рефлекторски осветљених, похотних наслага културе. Протерали су левичарско-либералне брбљивце. Тежили слободи говора, за добробит Отаџбине и наших суседа; слободи стварања, за добробит Отаџбине и наших суседа; слободи делања, за добробит Отаџбине и наших суседа. Питали смо се: ко смо ми? Чак је и сада већ познати израз „вишенационална земља“ захтевао смислен садржај – и налазио га је у јединству многих народа и етничких група око руског народа-етноса. И тако је Суворовљева парола „Ми смо Руси, с нама је Бог“ поново почела да звучи громко и достојанствено.
Слика овог националног духовног препорода постало је јединство војника на фронту. Слика овог националног духовног препорода постала је Свемосковска крсна литија 7. септембра 2025. године, уједињујући младе и старе, свештенство, војнике и лаике, дубоко религиозне, па чак и оне који још нису крштени.
Да ли је све у реду? Не, није све. Видимо непријатељску жељу да се на неким местима распламса етнички центрифугализам; видимо покушаје тих истих скривених сила да зауставе време и поново у наше животе и у нашу уметност врате вулгарност, сервилност и комерцијалу; чак видимо и веома чудне покушаје одбацивања рускости кроз измишљено ординско порекло Русије. Али све је то прах, који ће се распршити огњем наше вере и верности, ако их сачувамо.
Да, нисмо очекивали да ће се садашња фаза овог вековног рата толико отегнути. Али пронашли смо и настављамо да проналазимо саборну независност, братство и узајамну помоћ. Храбри ратник је постао херој. А поред њега, молитвени свештеник; несебични лекар и медицинска сестра; трудбеник и добровољац у позадини. Јер, цела Русија је једна огромна прифронтовска територија. Поново се учимо пожртвовању и саборности. Учимо да стремимо увис, а не да се ваљамо по земљи. Нека те вештине остану с нама у временима мира. Да Русија буде верујућа, уједињена, јака, и стога – да процвета.
