Михаило Кљајевић: КО НАМ ТУМАЧИ СТВАРНОСТ?
Савремена друштва карактерише парадоксална појава: упркос постојању обиља јавно доступних информација, лакоће утврђивања како њихових извора, тако и временског оквира у коме настају и у коме се шире – долазак до консензуса по питањима од јавног значаја је све ређЕ. Подаци циркулишу историјски невиђеном брзином, број супростављених гласова унутар стручних кругова је довољно обиман да није наивно запитати се шта уопште сачињава дату струку, а темељна објашњења актуелних дешавања често пристижу прекасно за усмерење колективног одговора. Производ тога није само збуњеност, већ структурална потешкоћа координисаног делања у условима трајне несигурности.
Наведена потешкоћа је често формулисана коришћењем вредносно обојених термина – лаж, неодговорност, манипулација – или термина политичке природе, као што су поларизација и мањак институционалног поверења. Иако они наводе на опипљив феномен, те могу засебно бити од користи, свођење потешкоће координисаног делања искључиво на њих поједностављује комплексну, корениту друштвену промену. Срж проблематике поузданог знања лежи у начину на који се тумачење производи, валидира, и синхронизује када традиционални епистемички (episteme, старогрчки – оправдано истинито веровање) ауторитети изгубе могућност диктирања наратива.
У релативно стабилним условима, већина интерпретативног рада је делегирана – од појединца се не очекује да свет тумачи сам и он има право на образовање и информисање, на шта је подстакнут у већини земаља. Научне институције, регулаторна тела, образовни системи и медијске организације смањују несигурност нуђењем заједничких експланаторних оквира. Поверење се, у овом контексту, преноси процедурално: појединци се ослањају на легитимитет процеса стицања знања, без потребе за самосталном емпиријском провером. Кризна времена нарушавају овакву поставку. Уколико институционални одговор касни због брзе промене околности, уколико се стручњаци јавно не слажу по фундаменталним питањима, или медијски наративи бивају фрагментисани под притиском компетиције – процедурално поверење слаби. Са њим слаби и друштвена координација, а криза се продубљује. Централну улогу питања „Шта је истинито?“ замењује питање „Ко то каже?“
У оваквим условима, само тумачење постаје организациона сила друштва. Оно не служи само за пуко описивање онога што је реално – тумачење структуише очекивања, филтрира релевантност, омогућава промишљену акцију. У условима несигурности, капацитет тумачења догађаја на начин који омогућава благовремену координацију постаје друштвено пресудан. Знање и интелигенција могу да буду присутни у стању пасивности, а морални консензус не мора да доживи институционалну интеграцију. Разлика се огледа у могућности колективног тумачења да спроведе мисао у акцију под временским притиском.
Један од кључних узрока фрагментисаности друштвених наратива су дезинформације. Дезинформације, у овом смислу, не треба разумети искључиво као неистине или пропаганду. Оне такође попримају облик презасићености сигналима у медијском простору: информације циркулишу брже него што могу бити верификоване, процедурална темељност престаје да буде основа ауторитета извора, а поверење гравитира изворима који потврђују већ постојећа уверења индивидуе. Пристрасност потврде веровања (confirmation bias), односно њена растућа заступљеност, није искључиво психолошки дефект. Уколико се информисање преко интернета узме за пример, увиђа се да је пристрасност структурално подстакнута у виду алгоритамске персонализације – конзумирање садржаја једног типа доводи до препоруке садржаја сличног типа. Навигација информационим пределима постаје захтеван изазов који све више и више подсећа на неплаћени рад.
Последица свега наведеног је притисак селекције. Појединци који препознају постојање епистемичке кризе, који поседују време и алате за независну анализу, као и способност интеграције информација широм техничких, политичких, економских и симболичких домена у једну кохерентну слику – поседују предност ефикасне оријентације свог друштвеног живота. Појединци којима мањкају поменути капацитети и ресурси постају све више зависни од нестабилних наратива, поједностављених објашњења и спољашњих навођења. Ова зависност не мора бити последица мањка интелигенције или добре воље; она је често последица неједнаке расподеле доступног времена, когнитивног оптерећења и самих средстава. Кроз време, овакав вид диференцијације почиње да подсећа на друштвено раслојавање.
Подразумевајући дозу резерве и условно коришћење, појам епистемичке класе може да се користи како би се описала последица поменутог раслојавања. Он не замењује улогу појма економске класе, иако се последице едукованог оријентисања свакако одражавају на економски статус индивидуе, нити се односи на колоквијално схваћену интелектуалну елиту. Економска неједнакост, политичка моћ и институционална позиција примарно обликују прилике и ограничења са којима се појединац сусреће. Међутим, 21. век доноси промену по питању доступности развоја епистемичких капацитета – наслеђен приступ информацијама престаје да буде пресудан фактор. Дигиталне инфраструктуре смањују историјске баријере приступа подацима и алатима њихове анализе, такође повећавајући доступност неформалне едукације. Епистемички домет се не огледа у броју информација које неко поседује, већ могућности да се оне интегришу у поуздан модел и преточе у оправдана веровања – методично, релативно трајно – упркос условима неизвесности.
Ова промена може бити илустрована једноставним примерима. Појединац без формалне едукације из економије, користећи доступне алате, може да састави релативно репрезентативан модел инфлације праћењем тржишних података, изјава централних банака и осталих јавно доступних средстава. Слично томе, може да моделује штету по природну околину упоређивањем сателитских слика, регулаторних извештаја и локалних опзервација. У оба случаја, оријентација која произилази из дуготрајног интерпретативног труда може компензовати мањак стручне спреме. Подразумева се да је самоедукацијом јако тешко доћи до стручности.
„Чланство“ у оквиру епистемичке класе није ни временски стабилно, нити формално препознато. Оно је контекстуално условљено и релационо, што су карактеристике које дели са економском класом, али је по својој природи такође реактивно. Појава епистемичке класе је последица немогућности институционалних оквира да понуде благовремено усмеравање друштва у стању епистемичке кризе. Основна карактеристика индивидуа које је сачињавају је епистемичка аутономија: могућност конструкције, тестирања и ревизије интерпретативних модела реалности независно од постојећих ауторитета. Епистемичка аутономија захтева помно праћење актуелних догађаја и друштвених трендова, когнитивну флексибилност и толеранцију несигурности – као и свест о мањку гаранције исправности. Независно креирање модела који адекватно описују реалност је само по себи тешко, модела који производе адекватна предвиђања још теже. Оно што поменуту аутономију карактерише никако није непогрешивост, већ њена друштвена функција.
У случају политичке моћи, иако је тешко квантификовати неформалан утицај, она је везана за политичку функцију. У случају економске класе, успешно се може квантификовати барем аспект материјалних могућности. Међутим, чак и да се дефиниција класе схвати крајње апстрактно – као структурална позиција у друштву – намеће се питање: како индивидуе могу да формирају колектив без заједнчког идентитета, заједничких подстицаја, или заједничке организације. Одговор лежи у разлици између класификације као последице могућности и појаве друштвене координације. Класно слагање, барем по питању заједничког гледишта на свет, се односи на пристанак по питању тога у шта се верује, шта се цени, шта се подстиче. Координација се односи на оријентацију у друштвеном простору условљену пре свега заједничким методом – како се ограничења идентификују, како се моделују ризици, како се поклапају тајминзи акције. Појединци који оперишу сличном методологијом анализе друштвене реалности ће, у већем броју случајева, слично описивати ситуације које се одвијају у реалном времену – чак и када се не слажу политички или нормативно.
Овакав сусрет не захтева консензус. Он се појављује пробабилистички и под притиском. Када више актера независно идентификују слична ограничења, предвиђају упоредиве друштвене ризике, и делају унутар истог временског периода, њихова делања се поклапају без претходног договора. Резултирајући колектив је фрагилан и условљен. Он постоји не кроз експлицитну афилијацију, већ кроз синхронизовану интерпретацију и акцију. Координација претходи препознавању – заједнички модели производе класни ефекат по друштво пре формације класне свести.
Епистемичка координација може да има и политичке последице. Интерпретативно поклапање уз координацију групе индивидуа може да обликује очекивања јавности, утиче на или редефинише терен на коме се доносе политичке одлуке. Овај утицај се структурално разликује од утицаја технократије. Његов легитимитет је неинституционалан и спољно валидиран. Он настаје post hoc из практичне адекватности заједничких интерпретативних модела, независно од економске класе индивидуа које их креирају. Технократски утицај на друштвену свест се најчешће показује као условљен интересом и идеологијом.
Политички и материјални успон припадника епистемичке класе могу бити пратећa последица њихове интерпретативне позиције. Такође може деловати на њихову методолошку и идеолошку оријентацију увођењем нових подстицаја, ограничења и интереса, чиме се припадност њој доводи у питање. Ипак, политички положај или материјални статус не представљају основу координације у сржи овог феномена. Она опстаје као последица заједничког метода. Управо зато је припадност епистемичкој класи флуидна и подложна променама током живота појединца. Ова флуидност, уосталом, није у потпуности страна ни економској класи, барем у случају многих савремених теорија.
Епистемичку класу треба схватити као структуралну друштвену позицију а не трајну групу. Њен карактерни механизам опстаје, и ако појединачна припадност варира релативно често у поређењу са економском класом. Притисак методолошке селекције опстаје упркос успонима и падовима њених припадника на економској и политичкој лествици. Репродукција самог феномена се огледа у методу обликовања друштвене свести, не кроз наследство. Метод примарно зависи од интерпретативних алата, неформалног менторства, и излагања кризним условима који подстичу епистемичку аутономију.
Историјски примери епистемичких групација постоје – свештенички слојеви, бирократске елите, технократски кадрови – али се савремени контекст разликује по ограничењима припадности. Независно моделовање је данас широко доступно, док институционална координација све више и више заостаје у односу на темпо одвијања догађаја од друштвеног значаја. Приступачност не гарантује мањак епистемичке поларизације, али је она све мање и мање зависна од економског и политичког статуса.
Описати овај шаблон као епистемичку класу није чин промоције или осуде. То је покушај именовања структуралног својства савременог друштвеног живота, својства које је често препознато искључиво као морални или идеолошки неуспех. Да ли се ова форма друштвеног раслојавања стабилизује кроз време, разлаже, или огледа кроз институционални утицај остаје отворено питање. Оно што је евидентно је следеће – сама интерпретација друштвене реалности је постала оса диференцијације која обликује како колектив реагује на несигурност, поготово у условима када епистемичке монополе више није могуће узети здраво за готово.
(Михаило Кљајевић је апсолвент на одељењу за филозофију Филозофског факултета Универзитета у Београду.)
