(ИНТЕРВЈУ) Јован Маркуш за Борбу: Право на језик је елементарно право – положај српског језика у Уставу знак непоштовања према историји Црне Горе!

Право на језик је елементарно право а положај српског језика у Уставу Црне Горе не само да је знак непоштовања према историји, већ се на овај начин грађанима ускраћују њихова основна права.

То је у интервјуу за Борбу казао историчар Јован Маркуш. Историчар са Цетиња је говорио о обесправљености српског језика у Уставу Црне Горе, као и о његовој историјској постојаности на тлу Црне Горе.

Маркуш је истакао да је то што српски језик није службени знак непоштовања према историјском наслеђу земље, али и украћивање елементарних људских права. Он је навео примјер Финске као државе која је шведски језик прогласила службеним и нагласио бенефите тога.

БОРБА: Да ли сматрате да је одузимање положаја српском језику у Уставу Црне Горе знак непоштовања црногорске историје и њеног културног наслеђа?

Маркуш: Апсолутно. Не само да је знак непоштовања према историји, већ се на овај начин грађанима ускраћују њихова основна права. Било да се неко изјашњава као Србин, било као Црногорац или Муслиман, право на језик је елементарно људско право и оно мора бити заштићено. Оваквим положајем у Уставу Црне Горе, не само да се показује једно непоштовање према историји, већ се забрањује нешто што је свуда у свијету потпуно нормално.

Ево, можемо се осврнути на примјер Финске у којој живи пет до шест одсто Швеђана и, између осталог, шведски  језик је службени. Овај поступак државе Финске сматрам изузетним политичким потезом. Финском држављанину којем је шведски матерњи језик много доприноси то што је његов језик службени. Он има, примјера ради, право да му сви службени документи буду на шведском, а у бројним ситуацијама држава је обавезна да му обезбиједи и преводиоце.

БОРБА: Како коментаришете наводе појединих сепаратистичких историчара и активиста да се српство и постојање српског језика у Црној Гори прије средине 19. вијека не могу доказати?

Маркуш: То су небулозе. Сви Петровићи, и владика Данило, и владика Василије, и ови каснији, апсолутно сви говорили су српским језиком. У „Историји“ Петра Првога, наводи се да житељи Црне Горе и Херцеговине говоре истим језиком, српским. Чак и у ранијој прошлости, у нашем средњовјековљу, у календару Црнојевића из 1494. може се јасно виђети који су се свеци прослављали, попут Светог Симеона и Светога Саве. Ти светитељи говорили су српским језиком. У том периоду почела је да ради и Црнојевића штампарија. То је била једна од првих државних штампарија на свијету коју је основао Ђурађ Црнојевић, најприје смјештена на Ободу, а кад се изградио Цетињски манастир, пребачена је на Цетиње.

БОРБА: Које историјске и културне документе писане на српском језику бисте издвојили као свједочанство постојања српске лингвистичке групације на овим просторима?

Маркуш: Прво бих истакао, наравно, Мирослављево јеванђеље. У поменутој Штампарији Црнојевића, све књиге су писане и штампане на српској редакцији. Онда, ту су и књиге нашег првог штампара Божидара Вуковића Подгоричанина. И у Књажевини Црној Гори, а касније и Краљевини, званични језик био је српски. Потом, у Краљевини Југославији, све до 1942. године службени је био српско-хрватски-словеначки. И тада је српски, као најбројнији, био први у називу. То што је навикнуто да се све фалсификује, то је друга ствар. Примјера ради, свуда гђе је Његош писао „Бог, Срби и српски“, некадашњи предсједник Матице црногорске покојни Бранко Бањевић је то брисао и стављао три тачке.

интервју урадила: Василиса Илинчић