Слободан Владушић: Епстин, епилог

www.globallookpress.com © www.capitalpictures.com

Бавећи се великим српским писцима (Црњанским, Андрићем, Пекићем…) дешавало ми се да у некој књизи пронађем податак о њима који ми раније није био познат. Међутим, и поред тог открића, тај податак ме не би изненадио, јер се уклапао у личности писаца које су ми већ биле познате. На први поглед, исто ми се догодило и у сусрету са недавно објављеним делом документације о случају Епстин. Разговарао сам о тој теми са људима који су и раније слутили да се на том проклетом острву није ћаскало о уметности и животу, уз суве смокве и бобице грожђа. Па ипак, степен бестијалности и абнормалности Епстина и његове клике потпуно их је шокирао. Што се мене тиче, ја се више од деценије бавим темом Мегалополиса, односно начином на који су се хуманистички и хришћански темељи некадашњег Запада, преобразили у антихришћанску и антихуманистичку транснационалну државолику структуру. Дакле, био сам спреман на најодвратније грозоте и добио сам најодвратније грозоте.

Међутим, и поред те спремности, ипак сам остао запањен не само судбином те несрећне деце, већ и чињеницом да је цела прича о Епстину била испричана још пре него што се и догодила. Било је довољно само прочитати & повезати различите текстове који јој претходе, и оне који су весело најављивали време у коме ће Епстин и његова делатност бити нешто нормално, и оне који су упозоравали на ту опасност.

Дакле, када прича о Епстину и уништавању деце почиње? Један мој фб пријатељ повезао је, с правом, случај Епстина са картагинским поштовањем бога Ваала, коме су Картагињани жртвовали животе (нечије) деце. (Занимљиво је како један тип вештачке интелигенције који сам консултовао на тему бога Ваала, упорно релативизује ову чињеницу). Мислим да то није лоше знати, јер многи људи не знају шта значи то да је хришћанство религија љубави – а значи управо то да Бог од нас не тражи туђе животе, већ врлину у нама. Као што показује пример Картагине, религија уопште не мора да буде религија љубави, а посебно не мора то да буде у богатим и модерно уређеним цивилизацијама каква је била картагинска.

Оно што је важно разумети у случају Епстин јесте то да су тај човек и његово друштво себе сматрали вишим бићима која наспрам себе имају нижа бића. Та нижа бића су била деца коју су у свом пацовском царству сексуално мучили и злостављали, а понеко и убили, али и сви они људи – „губитници“, „лузери“ – који по мишљену Епстина & другара нису били достојни да им се придруже. Иако се идеја о аријевцима обично пројектује на Трећи Рајх, чињеница је да расизам није почео са Хитлером, па се зато није ни могао завршити поразом нацизма (што је Пекић одлично приказао у роману Како упокојити вампира).

У правој демократији, али и у просвећеном апсолутизму (који се зато се и зове „просвећени“) не постоји разлика између оних који владају и оних над којима се влада. У демократији исти владају истима, а један просвећени апсолутиста, какав је био Фридрих II Велики (1712 – 1786), могао је себе назвати првим слугом државе, чиме је желео да каже да је његова апсолутна моћ усмерена ка општој, а не личној користи.

Међутим, када Фуко у свом предавању од 17. марта 1976. године, почне да говори о биополитици односно о био-властима и био-маси (тј. обичним људима) онда се ту човек већ јако тешко може отети утиску да био-власт нема никакве обавезе према био-маси нити да влада у њену корист. То постаје још јасније када Фуко био-властима дарује могућност да, примера ради, регулишу густину популације на некој територији или у идеалном случају, планети. Пример такве био-власти (пример који је наравно, мој, а не Фукоов) било би усташко регулисање густине српске популације (биомасе) у НДХ, из чега наравно, произилази да су усташе себе сматрали (над)људима у односу на Србе које нису сматрали чак ни људима.

Оно што је занимљиво, јесте да Фуко о биополитици не говори као о нечему што је прошло, већ као о нечему што постоји и што ће још дуго постојати. Самим тим, он у пола гласа објављује да они који владају и они којима се влада, више нису исти. Не постоји више никаква заједничка нит која их повезује – постоји само провалија која власт лагано води ка статусу „богова“, а оне којима се влада, ка статусу „животиња“.

Међукорак ка том „циљу“, представљају Хантингтонова размишљања о ерозији америчког идентитета. Хантингтон запажа да се хомогени амерички melting pot идентитет крајем 20. века распао на транснационалну елиту и још увек релативно националну оријентисану јавност, што у преводу значи да та елита своје некадашње сународнике, са којима је делила заједнички амерички идентитет, сада почиње да види као странце. (Зато тој елити није никакав проблем да отвори границе за емигранте – ти емигранти су јој подједнако страни као и некадашњи сународници). Јасно, све већа разлика између елите која влада и народа над којим се влада, доводи до тога да се она разлика полако претвара у разлику између „вредних“ и „безвредних“.

Такво вредновање се појављује код Јувала Ноа Харарија у његовој књизи Homo Deus. Харари овде прави разлику између „супер-људи“ (којима ће, нада се, у будућности бити доступна бесмртност) и тзв. обичних људи (којима неће бити доступно ништа, осим наркотика који би требало да их пацификују). Ево какав ће, по Хараријевим речима, бити однос између „супер-човека“ (односно киборга) и човека (односно људског створа): „Хтели бисте да знате како ће се суперинтелигентни киборзи понашати према обичним људским створовима од крви и меса? Најбоље да почнемо од тога што ћемо испитати како људска бића поступају према својим мање интелигентним животињским сродницима“. Након поменутог „испитивања“, Харари је дошао до закључка да је човек истребио добар део својих „животињских сродника“ чиме је прилично јасно казао да и човека чека слична судбина у односу на хомо деуса, односно човеко-бога: судбина која је, по Харарију, колико заслужена толико и добродошла.

Није тешко применити Хараријево разликовање на Епстина и другаре са једне стране и несретне жртве њихових оргијастичких култова са друге стране: јасно је ту ко је „човекобог“, а ко су „људски створови“ чији живот нема баш никакву вредност. И наравно, пошто Епстин & сарадници нису никакви маргиналци, него припадници владајуће олигархије (Мегалополиса), тако ни Харари није било ко, већ угледни „мислилац“ о чијим књигама одушевљене панагирике објављују, примера ради, Гардијан и Фајненшел тајмс (који су иначе, врло осетљиви на „људска права“ када треба наћи повод да се неко бомбардује, али знатно мање када некога треба спасити од Епстина и његових суперинтелигентних киборга).

Међутим, најбољи увид у стање свести епстиноваца налазимо у једном књижевном делу које није штампано за живота аутора: то је Андрићев роман Омерпаша Латас. Јунак овог романа требало је да буде Омерпаша Латас (1806 – 1871) који се родио под именом Михајло Латас у једном селу у Лици. Латас је напустио каријеру аустријског подофицира, пребегавши у Турску, где прелази у ислам и постаје Омер, а временом и један од највећих османских војсковођа. Као и сваког правог романописца, писца није занимала историја, већ шта се иза те историје наслућује. Зато Андрићев Омерпаша Латас није приказан као пуки конвертит који један национални идентитет замењује другим, већ као лик без идентитета. У језгру овог јунака налази се само лудачка воља за моћ, којој су други људи потребни тек у мери у којој могу да јој се диве. Да би ту вољу за моћ испунио, Омерпаша Латас користи фрагменте различитих идентитета – којима подједнако не припада – само зато да би помоћу њих привукао различите људе на своју страну. Рецимо, у сцени у којој покушава да смекша херцеговачког кнеза Богдана Зимоњића, Латас ће у једном тренутку да скине фес са главе и помоли се са три прста, говорећи кнезу „немој мислити да сам ја изнутра оно што изгледам споља“. Испрва изненађен, Зимоњић, међутим, успева да се прибере и не поверује перформансу који му се дешава пред очима. Херцеговачки кнез није једини који у Латасу види човека без идентитета. Слично њему, Латаса види и аустријски конзул Атанацковић кога љути „цео тај човек са његовим невиђеном, страховитом себичношћу и одсуством сваког обзира према другима“.

Недовршеност романа Омерпаша Латас сагласна је са чињеницом да Андрић у лику Омерпаше није видео историјску фигуру, већ фигуру будућности чије време тек долази. И заиста, лик Омерпаше Латаса као да се конкретизује у Епстину и његовим клијентима. Аналогије су бројне: и они, као и Латас, 1) припадају владајућој касти; 2) немају национални идентитет, већ само вољу за моћ; 3) подједнако су лишени сваког обзира према другима људима, и најзад, 4) и они су, као и Латас, сексуални манијаци. А то никако није случајно.

Ниче је у својим филозофско-песничким фантазијама сматрао да ће потпуни нихилизам одликовати нова и бујна стваралачка моћ надчовека, зато што његово стварање више неће ограничавати (хришћанска) етика. Међутим, ту стваралачку моћ не показују нити Омерпаша Латас нити епстиновци. Зашто? Пре свега зато што стваралаштво припада Богу и долази од Бога, кога човек у чину стваралаштва подражава, тежећи да створи нешто што траје (као Бог). Из тог разлога не стварамо сами од себе, већ увек у име неког другог, кога тим стварањем славимо, чак и онда када изгледа да му се супротстављамо.

Примера ради, Иван В. Лалић (1931-1996) је створио збирку Четири канона, пошто што је измолио од Бога још седам година живота, како би испевао каноне у његову славу, након што му се син Влајко утопио у мору у близини Венеције (1989). Канони су завршени у децембру 1995. године, а Лалић је умро следеће године у јулу, нешто мало пре рока од седам година. Поменути Пекић је опет, са своје стране, роман Како упокојити вампира (1977) посветио Данилу Кишу из пријатељских, али и полемичких разлога.

Ономе ко пред собом нема Бога или фигуру друге/драге особе, којој би посветио своје стварање, на располагању стоји само еротоманија, односно то да своју наводну свемоћ користи за задовољавање својих физиолошких побуда, које без љубави, милости и лепоте, губе своје људско обличје и постају еманација чистог зла. Ако екипа око Епстина репрезентује епоху у којој живимо, онда не треба да нас чуди што је у тој епоси тако мало врхунске уметности, али и љубави, емпатије, милосрђа, пријатељства и аутентичне лепоте личности, дакле свих оних вредности и појава којих су Епстин и његови саборци били лишени, просто зато, што су одбацили од себе обличје људи. Бес који је очигледан у њиховим поступцима, стога није израз њихове моћи, већ супротно, немоћне жеље да униште оно што људи имају, а они немају.

Нити ће икада имати.