Брисел честита Куртију, Срби нестају: Да ли је „реформски замах“ ново име за тихо етничко чишћење?

У Приштини је формирана нова влада привремених институција, а новом-старом премијеру Аљбину Куртију честитке су стигле брзином која не оставља простор за дилему – Брисел је задовољан.

Европска комесарка за проширење Марта Кос поручила је да се сада може прећи на реформе и коришћење бенефита Плана раста, уз најаву скоре посјете. Висока представница ЕУ Каја Калас оцијенила је формирање владе као охрабрујућу вијест и нови замах за дијалог Београда и Приштине, најављујући спремност да ускоро буде домаћин састанка на високом нивоу.

Извјестилац Европског парламента за Косово* Рихо Терас поздравио је окончање „политичке парализе“, истичући да је функционална влада предуслов за европски пут и откључавање финансијске подршке. Њемачко представништво у Приштини поручило је да Косово* у Берлину нема само пријатеља, већ снажног и поузданог партнера, уз подршку евроатлантским интеграцијама.

Ред честитки, ред подршке, ред обећања о новцу и реформама.

Али у тој слици европског одушевљења нешто упадљиво недостаје – Срби.

Куртијев експозе без Срба

У експозеу нове владе нема озбиљне ријечи о повратку протјераних, о безбједности преосталих Срба, о институционалним гаранцијама њихових права. Нема ни самокритике за потезе који су у претходном периоду додатно продубили неповјерење и страх.

А ти потези нијесу безначајни.

Од насилних хапшења и демонстрација силе на сјеверу, преко затварања српских институција, укидања динара као платног средства, до најаве спорних „закона о странцима“ и ограничења која директно погађају Србе који живе, раде или се школују на Косову и Метохији – политика актуелног премијера систематски је усмјерена ка демонтажи српског институционалног присуства.

Према процјенама, више хиљада Срба могло би бити директно погођено примјеном нових законских рјешења, која отежавају свакодневни живот и продубљују правну несигурност.

Ипак, у Бриселу се о томе говори шапатом – ако се уопште говори.

Двоструки аршини европске политике

Европска унија је већ дала зелено свјетло за примјену појединих спорних рјешења, а уочи избора укинуте су и казнене мјере према Приштини. Тај потез тешко се може тумачити другачије него као политички сигнал подршке.

У исто вријеме, Београд се непрестано позива на „конструктивност“, „уздржаност“ и „поштовање договора“, док се Приштини толеришу једнострани потези који суштински мијењају реалност на терену.

Поставља се питање: да ли је за Брисел важнија стабилност на папиру него права једног народа на терену?

Ако се систематско укидање институција, финансијско притискање, правно редефинисање статуса и константна безбједносна неизвјесност не називају прогоном, како их онда назвати?

Етничко чишћење више не мора да изгледа као деведесетих. Данас оно може да се спроводи кроз прописе, уредбе, административне мјере и економски притисак. Без испаљеног метка – али са истим ефектом: празним кућама и угашеним огњиштима.

Европа по мјери Куртија

Честитке које стижу из европских центара моћи шаљу јасну поруку – Курти је партнер по мјери Брисела. Док год говори језиком „реформи“, „европских вриједности“ и „функционалних институција“, изостаће озбиљнији притисак због положаја Срба.

Парадокс је очигледан: ЕУ, која се декларативно залаже за мањинска права и мултиетничност, подржава политичку праксу која тај мултиетнички карактер постепено празни од суштине.

Уколико се настави овај тренд, историја ће можда забиљежити да је у времену европских интеграција спроведено тихо, административно етничко чишћење – уз аплауз оних који су себе прогласили гарантима демократије.

Питање више није шта је Курти поручио у експозеу.

Питање је шта је Брисел спреман да прећути.