БЕКСТВО ИЗ КАЛЕНДАРА: НАСТАСИЈЕВИЋЕВА ПРИЧА „ГОДИНА“ ИЗ „ХРОНИКЕ МОЈЕ ВАРОШИ“

ТРИЈУМФ ТЕХНИКЕ

Човек – разломак, крхотина XX века, нашао се у положају који je пo први пут био такав у свеукупној историји човечанства: пошавши путем самоослобађања, он je поверовао да je самоослобађање могуће захваљујући техници. Техника га je, међутим, учинила робом, начинивши од њега биће које дрхти пред делима својих руку. To се одразило и на свакодневни живот. У „Неколико рефлексија из уметности” Настасијевић запажа да je, окружен суморном стварношћу, данашњи човек весео више телесно но духовно, a дајући интервју о свом будућем, никад ненаписаном роману о Београду, он увиђа да je српска престоница све сличнија америчким градовима „чије би се локалности теже обележиле”. По Настасијевићу, све се ово одражава и на стваралаштву  – савременици су ка Лепом кренули пречицом формула и апстракција, пa завршили у „немелодичној мелодичности, тоналној атоналности, ритмичкој аритмичности“. У свом последњем огледу о „религиозном осмишљењу уметности” песник уочава да je сумња нагризла скоро сваку душу, претворивши je у робињу апстракције, логике лишене Логоса. Кренуло се у рушење са вером да je то пут ка ослобођењу за ново грађење; уместо натчовека, који je требало да се појави после „смрти Бога”, указао нам се човечуљак, лишен оријентира, ни Божје ни своје створење. Култура je изгубила везу са култом, уметност се отпадила од културе, a затим je наступила атомизација саме уметности. Благослов стваралачког рада претворио се у проклетство разорилачке производње. Машинска репродукција уметничких дела je оно чега се Настасијевић свим својим бићем гнушао. Веровао je да долази доба када ће човечанству мелодије бити наметане из неколико „емисионих врела”, чиме ће се угасити пoj душе као њена главна онтичка и етичка неопходност („Ko пева, зло не мисли“). Распашће се и народи (Настасијевић je појам народа изједначавао с појмом хора). Зато je указао на судбину уметника као повлачење у кулу од слоноваче, то јест у сопствено унутрашње језгро које не може бити освојено од стране машинизоване цивилизације.

 

ПОВРАТАК МИТУ

Због чега се Настасијевић окреће миту? Управо зато да би за себе, и оно мало ближњих што су на путу могли да га прате, нашао начина да изађе из безизлаза у који je запао свет. Човек, пo речима грчког философа Христа Јанараса, има потребу да формулише искуство умних и апсолутних стварности зато што му je такво формулисање неопходно за живот. Јер живот се друштвено остварује само ако се исти „обједињује заједничким позивањем на непроменљиву и непреносиву осовину умног”. И ту je неопходан мит.

Чујмо Јанараса: „Митски израз, обично, персонификује умне или апсолутне стварности. Ово због тога што се искуство живота и, релативна или апсолутна, могућност постојања непосредније одсликава кад je утеловљена у једном егзистенциојалном носиоцу. Односи које устројавају живот и егзистенцијалне могућности су, у миту, односи личности. „Круг” живота, рецимо, – сејање, рашћење, плодоношење, смрт у миту може да буде један андрогини плодотворни однос или један именовани матерински однос који се непрестано врти у круг. Манифестација мудрости може да буде парадоксално деторођење из главе, из средишта ума. Како глава која рађа, тако и мудрост која се рађа, у миту су именоване особе. Али однос je уман, означава непроменљиву и непропадљиву стварност начина живота. Због тога и лица које га отеловљују јесу апсолутне егзистенције, слободне од времена и смрти. Мит je најподеснији приступ у космичку мудрост. To je приступ доживљајни, претпоставка доживљајне усклађености, прилагођености људског ума умној („логосној”) стварности живота: односно, исправног разумевања живота.“

Мит је, по Јанарасу, семантика доживљајног разумевања. Баш због тога, у „Хроници моје вароши“, Настасијевић гради митолошке ликове мале вароши преко којих преноси основне истине света и човека.

Ана кадија је у причама непоткупљива правда; „оклепана вешт” из „Записа на вратима” је смрт; Тута је земља, која je и извор рађања и јама гроба; Ћир Заха је умирање живота у цицијашлуку; Опаки је оклеветано добро… Чика Виде je бели Виде прасловенске религије, бог светлости и дана. A OHO, неодређено и страшно, стално ће ударати пo Марку, Марцану, који ћe, одолевајући, постати „у Бога дреновак”. To су симболи егзистенцијалних архитипова, до којих треба продрети кроз гвоздена врата машинизоване савремености.

 

ДЕЛОВАЊЕ СИМБОЛА

Шта је симбол? Христо Јанарас каже: „Символ je слика (фигура или представа) чулног искуства која свој смисао не исцрпљује у самој себи: он претпоставља превазилажење пуког констатовања предмета који се осликава, или фигуре, као и узношење ума у један смисао или чин свеобухватног искуства”.

Мит и симбол су оруђа егзистенцијалног сусрета са Неизрецивим Смислом. Симбол исказује неисказиво – гранична искуства живота. Радост, бол, љубав и смрт, преливени у симбол, траже одговоре на крајња питања.

Руски философ Алексеј Лосев у својој „Философији мита” указује на то како обично, свагдашње тело може имати митске димензије и како се у миту одражава стварност личности (он вели да je мит „символички дата интелигенција живота”): „Личност човека je, на пример, незамислива без његовог тела – наравно, осмишљеног тела, интелигентног тела на коме се види душа. Наравно да нешто значи да je један московски научник потпуно налик на сову, други на веверицу, трећи на мишића, четврти на свињу, пети на магарца, шести на мајмуна. Један, премда се уздигне до професора, целог живота личи на калфу. Други je, ма како се правио важан, свеједно – пљунути берберин.(…) Тело није прост изум, није случајна појава, није само илузија, није ситница. Оно je увек показивање душе – према томе, у неком смислу сама душа”.

Управо ово уочавамо код Настасијевића: сетимо се „Записа на вратима”: „Кривоноги Ђане показа нешто гумено, a изнутра цедио се смрад”. Наравно да Ђане није случајно кривоног, као што ни Пулу није случајно „измаглица у очима“; зато je Рашо, из приче „Рашо злато“, „певчић”, који једва уме да себи заради „лепца и ракије”; зато се у „Казивањима о земљиној кћери” Ана кадија надвија над Марцаном као „вешала”, итд.

 

МИТСКИ ИЗРАЗ НАШЕГ ПОСТОЈАЊА

Мит je, пo Лосеву, у највећој могућој мери израз нашег постојања: „Тврдим да су боје, које увек примамо митски, на нужан начин чулне, без обзира што могу бити снабдевене својствима која им нису сасвим приписива. Тако je свако потпуно реално прихватио, на пример, топле боје, хладне боје, грубе боје. To значи да се у датом опажању (морамо га назвати митским) топлота и хладноћа опажају, гледањем оне су видљиве”. A и бол се митски доживљава, и то онај физички: „Ja, пa и сваки други, разликујем тупи бол од оштрог, резак од пробадајућег, жигање од убода. (…) Ви ћете вероватно рећи да душа не може да сиђе у пете. Што се мене тиче, то je, авај, моја душа исувише пута стварно силазила у пете да бих ja то узимао за метафору или за лаж. Убијте ме, осећам понакад душу управо у петама. Чак знам којим се путевима у организму она устремљује у пете”.

Чак и време има личносно постојање, о коме Лосев каже: „Ако желите да истински говорите о реалном времену, оно je, наравно, увек нехомогено, може се скупљати и продуживати, потпуно je релативно и условно. Па ко није три секунде доживљавао као читаву годину a годину као три секунде? Чак мислим да се од 1914. време некако згуснуло и почело тећи брже. (…) Време, као и простор, има прегибе и пробоје. He једном сам у животу доживео неке рупе и расцепе у времену. Гледаш, време као да се завршило, a онда, пази молим те, зафијукало je и усковитлало се као огроман вихор.”

Са таквим погледом на свет наступа Настасијевић.

Треба се ослободити тоталитаризма технике и вратити се миту и симболу.

 

ХРОНИКА И ХРОНОС

„Хроника моје вароши” je летопис као што je то и Исидорина „Кроника паланачког гробља” (која исто почиње са гробља да би дошла до обасјаја овдашњег живота). A шта je битно у хроници? Свакако време, тај страшни, свепрождирући Хронос, кога треба укротити ако се хоће избећи” ништавило. Приповедање Настасијевићево усмерено je ка кроћењу времена. Није он случајно, у запису „За помози Боже”, истакао да je приповедачев покушај да се досегне неисказива тајна човековог постојања, и да je његова туга „туга за неказаним”. Сваки људски ход je путовање „за свеистим, до угаснућа”, јер Тајна je, на крају крајева, непојамна. Туга краја се преплиће са радошћу почетка, a пошто писац није могао да се „разабере у плетиву” потраге за неизрецивим, он je своја „казивања” (обратимо пажњу на његово настојавање на усмености) „окрстио хроником”. Али, камо среће да je то хроника, него није…

Шта би било хроника? Какви би били њени исходи, које би приповедач желео?

Ево идеалних исхода хронике: „Из догађаја Догађање да je; из опречности токова, хуке њине, тишина Тока да избије; из безизлазног тек прави излаз; одиграће се једном и ова драма, престаће време”. Зашто je циљ хронике престанак времена? У времену je смрт, a у смрт човек бива потопљен не пo свом избору и слободи, него пo вољи кобног удеса, који je човека „загнао за врата чудествах” да „сам собом чудо сочињава” (Његош).

Но, још на самом почетку свог сведочења, Настасијевићев приповедач je свестан да не може постићи циљ: трагајући кроз туђе животе, пишући летопис, он je највише трагао за собом и својим чворовима се везивао, пa то у причама нису „његови земљаци”, него „он сам”… Себе зна као неког ко се „наопаким родио” међу варошанима, пa je, слушајући њихова ћутања још дубље тонуо у своја, схватајући да овде, на земљи, нема лека болу бивања човеком. Али, то значи да „чему нема лека, све ми се каже, за даље некуд лек”. To јест, ако и разрешење тајне времена није овде, оно je свакако тамо („на звезди”, како вели песник у стиховима „Госпе”).

 

 

СЛОВЕНСКИ КАЛЕНДАР

Шта je митска основа „Хронике моје вароши”, најбоље видимо из последње приче „Година”, која у ствари оживљава ратарски календар и његово кружење пo „светим међашима”. Народни календар je био веома сложена творевина, „историјски формиран систем дељења, бројења и уређивања годишњег времена, на основу кога су организовани обредни циклуси (календарски обреди), производна и свакодневна пракса, у значајној мери веровања, као и фолклор” (С. М. Толстојева).

Ритуални календар je био повезан с хришћанским празницима, али je у себи садржао и трагове словенске митологије. Целовитост овог календара одражавала се захваљујући многим чиниоцима: постојању симетричних, парних празника у току године (зимски Свети Никола и пролећни Млади Никола, Ђурђевдан и Ђурђиц, итд), празницима „рођацима” (пo народном веровању, Огњена Марија, Свети Илија и Блага Марија су две сестре и брат), терминолошким зближавањем (Бела Недеља може бити на Покладе, Ускрс, после Тројица), поштовањем појединих дана, какав je петак, итд.

 

 

СЛОВЕНСКО КРУЖНО ВРЕМЕ

Година je код свих Словена била дељена на лето и зиму, a пролеће и јесен су међупериоди који се у календарској свести јављају касније. Границе зиме и лета су Благовести, кад летње сунце долази, и јесењи Крстовдан, кад летње сунце одлази; код Срба, границе су још и Ђурђевдан и Митровдан. Средину лета и средину зиме повезује Ивањдан и Божић. И дан и ноћ су повезани са годишњим кружењем времена: у поларитету дан-ноћ, дан одговара лету, a ноћ зими, подне Пвањдану, поноћ Божићу, a некрштени дани године имају своју паралелу у тзв. „глувом” добу ноћи, од поноћи до првих петлова.

Обредна структура календара je следећа: постоји седам главних циклуса: божићни, покладни, ранопролећни (Велики пост, Младенци, Благовести); средњопролећни (Васкрс, Ђурђевдан, итд); каснопролећни (од Тројица до Ивањдана); летњи (жетвени обреди, Илиндан, Велика Госпојина, Усековање); јесењи (Мала Госпојина, Крстовдан, Света Петка, Покровица, итд); зимски (Андријевдан, Лучиндан, Никољдан, итд).

Границе појединих делова календарског ритуала често се обликују као сусрет и испраћај разних доба године. Сусрет подразумева дозивање, гошћење, припрему и уношење ритуалног предмета, a испраћај удаљавање, истеривање и уништавање истог. Симболи који означавају границе појединих годишњих периода су растиње, ритуално дрво, страшило, јело, ватре, маскирање учесника.

 

 

ОСНОВА ОБРЕДА

Основа календарских обреда je представа о неопходности ритуалног оенаживања и стимулисања космичког поретка (наступање пролећне топлине, бујање вегетације, чување плодности земље пo убирању летине, пa чак и самог течења времена). Такође, веома je битно одржати добре односе са светом мртвих и виших сила, односе који омогућују да овај свет функционише правилно. Одатле потиче значење задушних ритуала, када, no народном веровањима, душе предака бораве на земљи.

Стихија времена у традиционалној култури биле je кроћена разним ритуалним радњама и забранама. С. М. Толстојева о томе каже: „Обредно време ce схвата као пробијање уобичајеног, земаљског времена и продор у сакрално (свето), вечно време. По карактеру временске одређености, разликују ce обреди календарског циклуса, животног циклуса и оказионални, то јест обреди који ce обављају у одређеним случајевима (помора, болести, суше, итд.). Обредно време такође одређује временске границе, доследност и ритам обављања ритуала. (… ) Строго су временски утврђени не само обредна пракса, него и свакодневна животна и привредна делатност у традиционалном друштву. (…) Календар народни je непрекидном цикличном природном времену давао карактер ритуалног система (строги редослед празничних и радних дана, периода поста и месојеђа, добрих и злих дана, итд.)”.

У том ритуализму, верује Настасијевић, могућ је излаз.

У повратку миту је, да поновимо, излаз.

 

 

РАТАРСКА РЕЛИГИЈА

Који je основни мит постао темељ Настасијевићевог начина мишљења и погледа на свет? У многим регионима света уочени су елементи мита, који су антрополози назвали првобитном „ратарском религијом”. Ово су главни састојци тог система митског мишљења, онако како их излаже Игор Шафаревич:

„1. Идеја „пада у грех” из неког првобитног идеалног стања у садашње стање. Kao последица тога у живот улазе смрт, убиство и полно размножавање. Али сам акт „греха”, који производи овај преокрет, већ се састоји у једном од ових дела: убиству или полној вези.

2. Концепција жртве. Жртва je обично натприродно биће – девојка или младић. Ово чаробно биће никад се не супроставља убиству, често зна за њега и чак наговара људе да га почине, тако да се ради о добровољној жртви божанског бића. У свим варијантама je присутна основна идеја – да живот може нићи само из живота. Само као резултат жртвовања божанског бића настаје квалитативно нови живот. У културном кругу који je обухваћен горе описаним митом, ради се о новом начину живота, заснованом на сеоској привреди: земљорадњи (примитивној, базираној на раду мотиком a не плугом, с одгајањем кртоластих, a не зрнастих биљака), и држању домаћих животиња (углавном најстарије – свиње).
3. Ритуално периодично враћање на првобитни митски догађај. Мит, који се поново усваја ритуалом, производи доживљај који се делимично може упоредити с нашим „схватањем” света: Космос задобија смисао. Централни део ритуала чини сједињење с божанским бићем помоћу једења жртве која га у том моменту оваплоћује. Исте ове радње обезбеђују човеку живот после смрти. Жртва je или животиња или човек.”

Жртвовање обнавља свет, враћајући га прапочетку.

 

 

ВРЕМЕ НЕ СТАЈЕ У ЧАСОВНИК

Управо то ритуализовање природног времена, карактеристично за традиционалну културу Срба (и не само Срба, него и свих који су ce ослањали на ритмове „ратарске религије”), Настасијевићу изгледа као спасоносно средство да ce утекне из света у коме je време исто што и смрт, из опасне субјективности модерног човека у сигурност родине и матерњег. Ритуално време je свети ток, у коменема потребе за грађанским календаром (којега, због пометње што je изазива, треба спалити). Jep дане броји „ко у току ce не осетио”.

Година није у календару, нити време стаје у часовник. Рационално-механички приступ времену (карактеристичан за индустријску цивилизацију) само затвара душу. Тек ако ce уђе у свету реку времена, у којој „нема преграде између сна и јаве, створа и твари”, и у којој смрт није власна да било коме пресече „тајну кружења”, можемо ce надати коначном успокојењу.

 

 

ОД ПРОЛЕЋА КА ЛЕТУ

Година почиње описом родног краја у пролеће око Благовести, када чистота и лепота обузму човека, и кад „осмесима будили би ce људи у децу”. Тих дана „умине из утроба, и сви су добри”, пa чак и потенцијалне убице кажњавају само себе. Нестаје и пожуде, пa ce „не заметну ни законити, камоли ванбрачни плод”. To окриљује становнике приповедачевог краја, којима ce суседи ругају као фантазерима и зазјавалима у облаке. Суседи не виде даље од лонца, и нису у стању да поздраве Благовести, jep су слични „товној у Бога марви”.

Затим ce у појављују беси, који лудују док одлази зима: јављају ce маглуштине, муње гађају „кочоперна срца” злодуха. После дажда, оног пролећног, јављају ce даждевњаци („аждајице” са жутим мрљама, које деца скупљају).

Оживотворена Мајка Земља пројављује ce међу брдима родног краја („у обла брда као трима дојкама набубрила je мати земља”). Она својом „грбином” брани варош од „зле устоке” и „горег севера”. У њеном окриљу je топло, и осим изрода (који мајку „за сису уједају”, то јест вређају до непраштања) и божјака (који ce не дају наситити овдашњицом, обележени Богом) нико не одлази из завичаја. Чак и ко оде, за њим тугује.

 

 

ОД ЛЕТА КА ЗИМИ

Затим долази „бабје лето”, када плодови дозревају, и све просто „боли” од рода и плода. И покојници који одлазе, нису у земљи, осим телом: на лицима живих они ce гласе „сетом вечности”. Jep још од мајчине утробе човеков плод се „злати од умирања”, пa старице, којима су деца умирала, за спомен на покојне сачувају „авајлику или жуту дуњу”.

Постепено почиње да наилази зима (приповедач je персонификује у демонско биће, које зове „Зла”). Она осваја један no један предео: прво Рујне стене, онда Сухобор, пa област у којој живе Равничани. Све je љућа и оштрија, саму себе једе. Смири се тек кад све заледи (оно што je „жуборило и роморило”), и „у белој тишини постави себи престо негде на вису изнад свих борова и јела”. Ужива да сатире слабачко: од биљке у саксији до незаштићеног детета.

 

 

КАДА СЕ БОГ „ГАСИ“

У зими уживају само људи огрезли у салу и себичности („слатко им претоплити се кад je свему зима”). Они немају сажаљења за ближње, и угодно им je кад покрај њих, ушушканих у крзно, промину сиромаси у подеротинама. Ko се наслађује зимом изопачен je, јер такав нема Бога у срцу да би се сажалио на људе без огњишта и животиње без кутка. У таквим данима Бог као да je „изумро” и „угасио се”. (Пантеистичко-анимистичко повезивање Бога с природом овде се снажно осећа).

Зима, Зла, je „крезуба старица” чији су вештичји зуби „свећице леда што висе са стреје”. Кад се она помиње, бабе хучу и бацају, против зле силе, „жишку у снег”. Снежна смрт je представљена као прерушена зима која изгледа као „добра друга”: убија тамо где три дана није имао ко да заложи ватру. Тако je једном скочањила мајку петоро деце, којима се у помоћи нашла, док нису дошли добри људи, једна жена у црнини („анђеоска мајка”, којој су деца умрла као мала и међу анђеле узета, пa се она брине о туђој).

 

 

СРЕДИШТЕ СРЕТЕЊА

Ha Сретење се, у складу са српским обичајним календаром, срећу лето и зима, који се хватају у коштац на планини Рујну. Вештица бива побеђена, али смогне снаге да се врати бар још једном, у марту, и да завеје понеку „излапелу бабу” с јарићима у планини (прича о Баба Марти). Ипак, то више не вреди, јер се природа ослобађа, и са свих страна ромори.

Тада долази аветињска Бела недеља, последња седмица пред Часни пост, кад, пo народном веровању, још увек трају кретања зимских ноћних демона. Она je таква јер je бела боја некада била знак жалости за умрлима. Te седмице су се кретале поворке нагарављених младића, прерушених у женска одела, који су ишли пo кућама и збијали шале. Веровало се да те седмице Земља спава, и да се тада ништа не ради у пољу. Она je повезана и са покојницима (код Руса, те недеље живи су се од покојника опраштали). Од ње се, каже приповедач, „oceha задах на рухо неких покојника”…

 

 

ПОКЛАДНЕ ПОВОРКЕ

Машкаре су, вели наратор „Хронике”, имитирање Беле недеље да би се избегао штетан уплив мртвих на свет живих, јер тада они који иду у покладним поворкама „прње неке из подрума, с тавана, што у њима венула уседелица, наопако на себе натакаре (…). И нема ни заборава ни кута (a све их куће имају) да се загробно отуд не повлачи трагом њине галаме”. Бела недеља, као последња седмица зиме, румених јагодица и бледа као смрт, доноси назебе и болести од којих се умире. Зато се тешки болесници те седмице нарочито веселе и лудују, да би je од себе одагнали, да би показали како се не плаше.

После тога долази слава пијаницама, који се такмиче у томе ко ћe више попити: „свако и за своје ђуроваче приковао, чкиљи му из очију човек”. Док остали посте, пијанице се ни од чега не уздржавају, јер je њима „ракија Бог”.

 

РАНО ПРОЛЕЋЕ

Када се, док земља пишти од влаге, појаве први каћунци, деца навале да их сурово гњече. Приповедач им то не замера, као што ни одраслима не замера „стопут горе”. Јер, ако се „дивља жилица” те лепоте у макар једном човеку за десет поколења „у дивни неки немир распреде”, „довољно je за све казне и награде”.

Приповедач пева химну пролећу, али не оном пуновласном, кад „ори од прижељкивања лугом”, него оном раном, кад се пале стрњике и кад се „замирише буновна иза сна земља”. „Буди се мајка, на каћунке и висибабе и јагорчевине избија зимски сан”. Љубичице су, пак, први млазеви Земљиног млека, који доноси радост смерним девојкама и бледим младићима зато што ћe пo мирисима љубичице и њиховом „драго дознати тајну”.

„Бог настаје” (поново се рађа) кад и убоги могу да беру „чедну” (прву, још недовољну ужарену) коприву и нађу пужеве за јело. Тада долази и Врбица, претпоследња субота Великог поста. Људи се играју с малом јагњади, и не мисле да их кољу пре Ђурђевдана („заносило би укусом на њихову рођену децу” – древно повезивање жртвеног јагњета и детета присутно je у овом исказу).

 

 

ОД ВАСКРСА ДО ЂУРЂЕВДАНА

Од Рујна долази Благи (Христос), јашући на магарцу. Од Његових очију „пупи благост на врбе, и сва деца већ унапред имају пo рухо и звонце”. Ипак, иако су га чекали, Христос се није јавио свој деци, него само сиромашном Миланчету, чија мајка није имала да му купи ново, него му je прикрпила старо оделце. Миланчету je „светла туга ронила из очију”, и зато je био сродан Христу, „бледи бледом”. И кад порасте, кад буде космат и снажан, Миланче ће да се смеши, оставши дете, на „јагањце и децу”.

Око Ђурђевдана, Земља je пијана од Ероса. И ту налазимо кључну тајну „Године”: Земља je и Мајка и Невеста. Приповедач се тада осећа као „исполин у заносу” који „љуби невесту у мајци”. Он je пијан од чулног заноса који не могу задовољити девојке („слабачке осетив се за моју жудњу, бежећи ме звале”), пa, уместо женских бокова, милује стене. Овде je и утеха приповедачева: „Па и да застрани срце и прогнају ме људи, ти си ми прибежиште, мајко. Јер нема трулежи, да из ње не зачедиш мирисни цвет за нова пијанства”.

 

 

У ПОТОПУ ЧУЛНОСТИ

Тада буде време потопа чулности, кад више нема никаквих устава, и кад je родитељима кобно да скривају своје кћери „иза девет брава”, јер „свенуће без љубави младо”.

Ноћ je „питкија од вина и заводљивија од греха”, a звезде нису, као другде, „кандилца”, него „зенице страсне”. Месец „бубри”, „топао”, a нешто „мигољи и расте”, гонећи на „неупутност”. Тада и разумни људи („пореске главе”) полуде, пa преко туђег плота иду „у штету” (прељуба); троше што су им родитељи годинама штедели; пa и своју, муком зарађену, имовину ћердају… Девица се, после такве ноћи, кад се искраде из куће, врати као жена. Све je то само допола грех – за „све остало крива je ноћ”.

Чак и нељубљена бића излазе из гробова и траже љубави, пa због њих каткад у поноћ буде „глухо и спарно”. Она дођу „из неопојаних гробова” и „чедношћу оболелих срдаца”, што je исто. Тада и шушти од неке „заостале жеђи”.

Ни пити не вреди, јер je неутољива жеђ. И Цигане свираче походи сета („тешка циганска”), и њима „одвугне у срцу”, и душу не може да опије никакво вино. Гаја Циганин, коме „болује нека ватра из очију”, почиње да свира на „најтањем дамару из рођеног срца”, док слушаоци „од милине ли, од жалости, смеше се влажно, и капље суза у вино”. Тада и девојке зле среће сањају како играју на својој свадби. И кад умру, без љубави, иза њих остаје чулна глад, пa се „на њиховим даћама” (које су им уместо свадбе) људи „најбоље проводе”.

 

 

СТРАСНИЦИ И ПРИПОВЕДАЧ

У таквим данима „из сваког угла избије no рођени”. Људима je мало тела да би могли да утоле чулну жеђ – као рибе су на сувом. Све страсти човекове потичу из једног извора, из омамљености светом и његовим лепотама. Свеједно je да ли се неко „утапа у ракију” (пије тражећи) или у „недокучно” (попут приповедача) или ждере (и тако „мами тамну срж из мајке”). Сви страсници су приповедачеви „рођени”, јер напуштају дводимензионалну стварност дневног мишљења.

Приповедач упозорава „дневне људе”, људе навика, да се пазе, јер човек се из учмалости буди само на „завојици тајне”, пa целим собом уздрхти ако га je претходно „успавао ред”. „Од гладних je тако тајно на овом свету” – од гладних Недостижног и Непојмног, од гладних Тајне живота.

 

 

ПЛОДНО ПОЗНО ЛЕТО

Плодно позно лето, кад долазе крушке медњаци и грожђе, хроничар доживљава као доба у коме се треба уздржати од препуштања телесном заносу. Иако он „погледом позна” девојку, тај поглед „заболи до у срж”, јер су „од једне утробе” (Мајке Земље), која се „сваки дан порађа”. Зато се уздржавати значи стицати снагу за нешто даље и више: „Јер нема слађег меда од недира у плод. Зри ова рука што пође у небрање, пуни се негде саће”.

Кад дође доба жетве, „ни сковали још српове, a клас већ пао пo мајци” (Земљи).

Онај коме у души проклија пшеница што није сазрела на њиви спреман je да се жртвује: „у жетвено злато излапи и та крв”…

Вештице чувају нарочито крупна зрна пшенице, која вреде као „грумичак злата”: од њих хлеб годину дана мирише „на сушту питомину и мајчино млеко”.

Када почињу комишања кукуруза, крв младића се разбесни, и од њених капљица девојкама би могли бити ђердани. Ништа, међутим, не вреди момцима до да бацају око на „увијуше у вајату”, јер остале девојке не могу да досегну.

 

 

БОЖЈАЦИ НА ГРОБЉУ

Дођу и јесење бербе. Божјаци и просјаци су нарочито алави: „Немир je оздо, онима под земљом није нешто потаман”. Зато се божјаку и даје, да ждеpe уместо мртвог: „заслузи ли му на уста глад, он je тај, онај прави”  – мртви у просјаку једе, неуморно и неумерено. Сетимо се скоро истоветних сцена у Станковићевим „Божјим људима“: „Оди, чедо, Оди овамо! (… ) Узми, узми, синко. Обиђи, кусни од овога. Највише ово узми. Добро je то. Слатко je. Покојно моје чедо највише ми je то волело да једе”.

Кад божјак дође на гробље, рушне жене га гледају док једе: „Ако му модро суче језик на уста, он je тај, отишло je коме наменише.” Божјак једе све, чак и земљу, док се покојникова мајка чуди како joj за живота дете беше „мрљиво”, a сад ни земљу не заобилази. Божјак je жудан и за мајчиним лелеком, a очи и уста су му као да je „прогледало и прозјало из гроба”. Он постаје епифанија покојника. Да не заборавимо: још у древној Месопотамији се веровало да погребни обреди нису довољни да смире покојника, него су потребни „комеморативни обитељски оброци” (Хулин), без којих се душа (етиму) враћа у свет живих, узнемирена и без покоја.

 

ЉУБАВ У ЈЕСЕН

Кад лето прелази у јесен, тада и љубав зри: младић je са девојчиних усана окусио трешње, a јабуке (груди) већ „бубре на увојке”, пa би он да се њима „поигра”. Њено тело je воћка, и њени сокови гусну у сласт. Тада je „слатка горчина” „једно друго испити до дна”.

Последња слика „Године” je митолошка: Небо (мушкарац) оплођава Земљу (жену): „живот мој врели топљаше пo теби”, то јест: „Узорала се њива за плод”…

Девојка, после стида, бере јабуку, у чијој семенци се већ заметнула будућа биљка, пa се „ђаволасто” из ње (жене) насмеши даље кружење тајне. Плодност се вечито обнавља, a с њом и човек.

„Хроника моје вароши” се завршава свечаним миром: „И тако заокружих годину”.

 

 

ИЗЛАЗ ИЗ КАЛЕНДАРА

Дакле, за приповедаче je излаз у кружењу Тајне, то јест у повратку „ратарској религији” и њеним сакралним циклусима рађања, зрења, плодоношења и умирања. Само тада постоји могућност да се укроти дивље време календара и часовника цивилизације која се отуђила од Мајке Земље. У древном свету мита, у коме су живи и мртви присно сједињени, налази се и кључ за одгонетку „Хронике”.