МОРА ПОСТОЈАТИ ИЗЛАЗ У ДРУГЕ СВЈЕТОВЕ…

Према свједочењу Сергеја С. Бочарова, Михаил Бахтин је у приватним разговорима с горчином говорио да је чак и његова изузетно успјешна књига, „Проблеми поетике Достојевског“, мањкава – прије свега зато што је у њој било немогуће говорити о Христу код Достојевског, а без тога је потпуно разумијевање његовог дјела немогуће:

„Све што је створено током ових пола вијека на овом неплодном тлу под овим неслободним небом, све је то, у једној или другој мјери, грешно.“

„Михаиле Михајловичу, али шта је грешно у вашој књизи о Достојевском?“

„Ја сам тамо одвојио форму од главне ствари. Нисам могао директно да говорим о главним питањима.“

„О којим главним питањима, Михаиле Михајловичу?“

„О филозофским, о ономе што је мучило Достојевског цијелог живота – о постојању Бога. Морао сам стално да се вртим напријед-назад. Морао сам да обуздавам руку. Чим би мисао почела да тече, морао сам да је зауставим. Тамо и назад (М.М. је ово поновио неколико пута у разговору). Чак сам и цркву оговарао. (М.М. је овдје мислио на одломак у првом поглављу свог „Достојевског“, гдје је полемисао са Б. М. Енгелхартом, у чланку „Идеолошки роман Достојевског“, који је пишчев свијет тумачио на хегелијански начин као дијалектичко формирање духа. Али „јединствен, еволуирајући дух, чак и као слика, органски је стран Достојевском“, тврди Бахтин.

Ако желимо да тражимо слику свијета Достојевског у духу његовог погледа на свијет, наставља Бахтин, онда би то била „црква као заједница несливених душа… или, можда, слика Дантеовог свијета…“ У тексту књиге, заиста, слиједи нека врста одрицања: „Али слика цркве остаје само слика, не објашњавајући ништа у самој структури романа… Конкретне умјетничке везе романескних планова, њихово спајање у јединство дјела, морају се показати и објаснити користећи материјал самог романа, а `хегелијански дух` и `црква` подједнако одводе од овог директног задатка.“

Приговорио сам. Рекао сам: то је био само пропуст, и ко има уши, нека чује. А зар није он својом књигом рекао нову ријеч о Достојевском? И што је најважније: вјеровао сам (и још увијек вјерујем) да је заокрет од филозофске критике с почетка вијека ка структурно-еидетском испитивању Достојевског, које је Бахтин спровео у својој књизи, био дубоко плодоносан и да је омогућио да се каже „нова ријеч“.

„У првом поглављу“, рекао сам, „ви сте се бавили филозофском критиком и показали њену неспособност да објасни главну ствар код Достојевског, показали сте да филозофирање са Достојевским, или боље речено са његовим јунацима, на теме да ли је све дозвољено ако… и тако даље, није исто што и дубоко читање Достојевског.“

„Да, можда“, одговорио је Бахтин, „али то је све књижевна критика (опет са благом гримасом). Све је то у оквиру иманентног круга књижевне критике, али мора постојати излаз у друге свјетове.“

(Бочаров С.Г. Об одном разговоре и вокруг него // Новое литературное обозрение, 1993. №2; превео Ж. Никчевић).