Игор Ивановић: Урсула, руско питање и вечни рат

фото: European Union

Председника Европске комиисије Урсула фон дер Лајен одржала је један неинспиративан и блед говор, пун економских фраза које користе људи који економију суштински не разумеју. Био је то говор без емоција, осим кад је у питању једна тема: Русија

Постоји један велики рат који траје скоро хиљаду година. Сви остали ратови на западном цивилизацијском простору су били притоке, рукавци и меандри ове миленијумске струје борбене повести. Сви мировни споразуми, сва примирја и све капитулације су били само историјске празнине и предаси у овом „вечном рату“. Сви дворови, све курије и свака управа сневали су коначну победу након хиљаду година.

Свака фабрика и свака економија, све трговине и све иновације, били су само припрема за овај армагедон који се чека од 1054. године, када је римски папа нарушио начело саборности јединствене цркве и затражио да његова власт буде призната као врховна у читавом хришћанском свету. И од тада, од када је раскинута литургијска заједница унутар хришћанске цркве, од тада се води овај мучни и подмукли рат римокатоличког запада против православног истока.

Од када је историјску позорницу напустило „Источно римско царство“ (касније названо Византија) као центар источног православља, тежиште овог вечног рата се пребацило на рат против православне Русије. Да ли се данас, када нам преостаје мање од три деценије до миленијумског јубилеја великог раскола, назире крај овог вечног рата капитулацојим једне од две стране? Или нас Божја промисао води према есхатолошком исходу краја света?

Четворогодишњи рат у Украјини (или СВО како се назива у Русији) потпуно је оголио и сваки каменчић на политичкој фасади Колективног запада. На том зиду постоји само једна парола: коначно сломити кичму православне Русије. Написана је на свим западним језицима и писмима као ратни поклич, као заклетва стара хиљаду година. Сви крсташки ратови и ватиканске пљачке; сва крв ритерских, хусарских и тевтонских витезова; сви неостварени снови шљахти и бајораса; сви залеђени лешеви на освајачким походима Наполеона и Хитлера; све ово било би узалудно – и читав миленијум би био бачен у бесмисао – ако се пропусти последња историјска прилика за истребљење сибирског медведа.

Ова генерација бриселских послушника и давоских полазника осећа да су баш они генерација са ратничком мисијом, али и покољење коме незадрживо цури време на које се чекало још од Велике шизме. Зато им се толико жури и зато се спремају да изврше свету дужност у новом великом рату са Русијом, упркос сусрету са орешником, буревесником, сарматом и посејдоном. Мржња према свему руском затровала им је све изворе разума.

Урсулин говор

Случајно је ситуација могла бити обрнута: рецимо, Европљани су могли први произвести оружје судњег дана, а Русија је могла бити незаштићена од њега. Шта би се онда десило? Да ли ико историјски писмен верује да би евро-атлантисти били уздржани, односно да не би употребили ово оружје на руском тлу? Да ли ико верује да атомска печурка изнад Хирошиме и Нагасакија није била порука Совјетима да се и они спреме за сличан сценарио?

Зашто је Стаљин одмах након тога прокоментарисао у свом ужем кругу „видите ли шта су нам урадили у Јапану“? Коначно, зашто су бачене те две атомске бомбе када се Јапан практично већ предао? Чак ни данас када је јасно да би употреба нуклеарног оружја против Русије значила и крај света за свакога, нису мале шансе да се нека усијана западна глава одважи на такав самоубилачки корак. Није мали број оних евро-атлантиста којима је мржња према Русији замрачила све прозоре будућности.

Са Андрићевог венца говор Урсуле фон дер Лајен проглашен је „истакнутим“, „изазовним“ и „изузетним“

Чини се да што је виши степеник на европској пирамиди моћи, има све мање разума. А на њеном мордорском врху столује Урсула фон дер Лајен, која је недавно у обредном паганском светилишту у Давосу одржала говор. Тај говор је на највишој адреси у Србији произвео велико поштовање и отворено дивљење; та иста адреса са Андрићевог венца прогласила је овај говор „истакнутим“, „изазовним“ и „изузетним“. Тако је Урсулин говор добио историјски сјај у српском јавном простору. Шта је било толико инспиративно у овом говору?

Без икакве намере да будемо малициозни, одговор је: ништа. Класичан и добро формулиан бирократски говор, али без великих историјских порука. Писмен говор, али стерилан, састављен од речи које не отварају врата епохе. Напротив, говор је у основи комеморативан, као констатација очигледне смрти једне колективне политике. Говор је много више досадан него инспиративан.

Једина емоција у говору је негативна, приликом неизоставног помињања Русије. Дакле, Русија се по хиљадити пут помиње у лошем контексту. Током говора председница Урсула је користила фразе попут „структурни императив“ или „мобилизација ресурса“ како би Европљане убедила у нужност нове европске независности.

Али овај њен усиљени оптимизам долази након што је Европа, попут баба-девојке, одбачана од хегемона са супротне стране Атлантика. Говор је у основи економски, са малим примесама геополитике, и без значајног идеолошко-програмског садржаја.

Председница Урсула игра изнуђене потезе у политичком цајтноту, покушавајући да одговори увек на туђе потезе. У бриселској курији секуларног свештенства деценијама нема говора о офанзиваним отварањима нити циљним гамбитима, само пасивна игра црним фигурама у покушају да се ремизира. Данас, када им САД окрећу леђа не желећи више да им гарантују безбедност, одједном се Урсула у европско име сетила да размишља о „европској независности“ или „осећају хитности“. Али ову независност Урсула види првенствено као економску категорију, а хитност као свеопшту милитаризацију због руске опасности.

Приоритети Уније

Понављамо, говор је у основи економски, али препун фраза и бројки које на ову тематику по правилу употребљавају особе које нису ни економисти, ни пословни људи, ни теоретичари. Пошто њима лично импонују сви ови нумерички подаци и новоговорни термини, остају у уверењу да ће сличну задивљеност произвести и код просечног слушаоца.

Председница Урсула столује у бриселском замку у епохи када се над човечанством надвија злокобна сенка судњег рата, када се уз страшну тутњаву померају тектонске плоче светске моћи, када се најављују нови крсташки походи на планети. Ипак, она у центар свога пропагандног оптимизма у говору поставља питање трговинског уговора са „Меркосуром“, економске споразуме са Мексиком и Индонезијом, као и слободно-трговинске преговоре са Аустралијом.

Такође говори о стварању „европске корпоративне структуре“, тој дигиталној принови „са једним јединственим и једноставним сетом правила које ће важити широм Уније“. Као одговор на питања опстанка Европе и кретања на свим глобалним раскрсницама, председница Урсула нуди „Унију штедње и инвестиција“.

И све кроз употребу апстрактног и магловитог фразеолошког речника. Стиче се комични утисак како би председница Урсула – да ситуација у свету није запаљива попут бурета барута – сигурно завршила свој говор попут мисица које свима нама желе „мир у свету и дечије осмехе“. Можда би и било тако да као највећи проблем не види вечито заумну и злу Русију, због које се европска деца више не смеју пуним осмехом.

Посебно је занимљив „трећи приоритет“ из говора председнице Урсуле који се тиче питања „енергетске уније“, односно некаквог Акционог плана за приступачну енергију. И онда набрајање читавог низа испразних и слабосадржајних појмова попут „обновљиви извори“, „смањење зависности“, „окончање ценовне нестабилности“ или „јасан енергетски план“.

Ниједном речју Немица Урсула фон дер Лајен не помиње питање „Северног тока“, које се све више поставља у њеној отаџбини. Ниједном речју не објашњава „суву“ идеолошку одлуку да Унија забрани приступ рускога гаса на европском тлу, иако је много јефтинији, квалитетнији и поузданији од америчког. Како је могуће да у овом случају који је од виталне важности за опстанак и развој европске производње не важе прагматична правила слободног тржишта?

Зашто се америчким корпорацијама плаћа вишеструко скупљи гас чија цена и ограничени капацитет озбиљно угрожавају егзистенцију просечних домаћинстава у Унији? Каква је веза председнице Урсуле са овим америчким корпорацијама, обзиром да је осумњичена за највећу корупционашку аферу у европској историји приликом набавке вакцина од америчке корпорације „Фајзер“, којој се управо суди у САД? Намеће се много логичних питања, али не стиже ниједан конкретан одговор у говору председнице Урсуле, који је код нас окарактерисан као „изузетан“ или „изазован“.

Шта ће бити са Гренладном?

„Нуклеарно“ питање Гренланда председница Урсула је покушала да охлади врло сумњивим појмом „безбедност Арктика“. Ова безлична кованица је у њеном говору третирана као истина вишег реда у односу на директни проблем очувања територије Краљевине Данске. Председница Урсула прецизно изражава солидарност са Краљевином Данском помињући њен територијални интегритет, али све подводи под важнију и акутнију чињеницу безбедности Арктика.

Да ли су САД агресор на Гренланду? Да ли ће Унија војно бранити територију Краљевине Данске?

Безбедност од кога? Ко угрожава Арктик: фоке, моржеви или бели медведи? Ко напада ово пространство вечног леда? Зашто је питање Гренланда одједном постало део „арктичке безбедности“ а не државног статуса ове територије? Као потенцијално решење статуса Гренланда председница Урсула види, поред стратегије шире арктичке безбедности, и талас масовних инвестиција на ово удаљено џиновско оствро, као и сарадњу са САД по овом питању.

Опет остајемо без кључних одговора: да ли су САД агресор на Гренланду? Да ли ће Унија војно бранити територију Краљевине Данске? Да ли ће Унија фактички препустити Гранланд великом хегемону у замену за формални статус при Данској? Да ли су тачни наводи председника Трампа и његове администрације да је Гренланд угрожен од стране Кине и Русије? Да ли је Краљевина Данска додатно угрожена пошто је под покровитељством Уније даривала Украјини скоро сво значајно наоружање и осетно умањила потенцијал сопствене одбране?

Међутим, није сваки сегмент у говору председнице Урсуле апстрактан и магловит. Сасвим је прецизно дефинисала своју мржњу према Русији када констатује да „Русија не показује знакове попуштања“, да „интензивира нападе“ или да „свакодневно убија цивиле“. Онда поново бирократски и неинвентивно понавља излизану фразу да „Украјина мора за преговарачки сто доћи из позиција снаге“. И као коначно решење свих проблема види зајам од 90 милијарди евра који је Унија обезбедила Украјини и замрзавање руске имовине, уз следећи додатак у говору: „са задржавањем права да је употребимо“.

Занимљиво је како у председници Урсули непогрешиво заигра дух њених крвних и идеолошких предака када треба напасти руског медведа. Било би упутно да је неко од колега из Уније подсети како су завршили ти исти њени преци када су кренули у крсташки поход на руске степе, преци који су имали много више богатсва и ресурса него данашњи ратници против Русије, као и када је тадашња Совјетија била много рањивија.

Што се тиче покушаја отимања замрзнуте руске имовине, има основа веровању да на овом клиском терену председница Урсула има значајано искуство и таленат. Њена сарадња са „Фајзер“ корпорацијом око набавке вакцина која је тренутно под истрагом, такође се базира на узимању туђег и такође се ради о огромној пљачки.

Ако волите Урсулу, волећете овај њен говор. Ако не волите Урсулу, немојте га ни читати, јер нећете ништа значајно пропустити. Ако сте индиферентни према Урсули и ако сте докони, прочитајте овај говор и сами закључите има ли у њему величине. У сваком случају мислите о „вечном рату“ који траје на Западу читав миленијум; мислите о патолошкој мржњи евро-атлантиста према Русији. Понекад се чини као да Руси нису свесни ове болне чињенице или још горе, као да неразумно осећају сопствену кривицу због тога…

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.