Владимир Коларић: „Невидљиви владари” и моћ манипулације

фото: damianlopjus on Pixabay

„Наши невидљиви владаоци у многим случајевима не знају идентитет чланова званичне Владе, иако заједно са њима владају. Они вуку конце који контролишу јавно мњење”, каже Едвард Бернајс, додајући да је манипулација конститутивни елемент демократског система.

„Свесно и интелигентно манипулисање организованим навикама и мишљењима маса важан је елемент демократског друштва. Они који манипулишу овим невидљивим механизмом друштва чине невидљиву власт која је истинска владајућа снага нашег друштва.“

Не, ове речи није написао неки опскурни теоретичар завере или противник савременог облика западне демократије из редова левице или деснице, него Едвард Бернајс (1891–1995), творац савремене пропаганде, маркетинга и односа са јавношћу, у својој књизи Пропаганда, објављеној 1928. године у Њујорку.

Дакле, ради се о потпуно мејнстрим фигури, некоме ко је на основу сопствене праксе писао јасно, отворено, примењиво и прецизно, сматрајући себе поборником либералне демократије и њеним заступником и промотером. Његове књиге, текстови и пракса биле су велика, вероватно и кључна практична и прагматичка инспирација нацистичком пропагандисти Јозефу Гебелсу, али уједно представљају основ сваке пропагандне, маркетиншке и пиаровске праксе све до данас.

Шта даље каже овај занимљиви и утицајни човек: „Нама руководе, наше умове калупе, наше укусе формирају, наше идеје великим делом сугеришу људи за које никада нисмо ни чули. То је логични исход начина на који је наше демократско друштво организовано. Огроман број људских бића мора да сарађује на овај начин ако намеравају да живе заједно као заједница која глатко функционише“.

Још даље, и ту ћемо стати, јер је довољно: „Наши невидљиви владаоци у многим случајевима не знају идентитет чланова званичне Владе, иако заједно са њима владају. (…) Они вуку конце који контролишу јавно мњење, шибају друштвене снаге и изумљују нове начине да зауздају и воде свет“.

Нелегитимна контрола

Бернајс, дакле, отворено и већ на почетку своје књиге, говори о манипулацији свешћу, невидљивим механизмима који управљају друштвом од стране „невидљиве власти“, односно „невидљивих владалаца“, који при томе нису ни изабрани ни институционално уоквирени и легитимизовани, па самим тим никаквој „јавности“ или „бирачима“ не морају да подносе рачуне.

И, што је најважније, Бернајс све ово не види као деформацију, несавршеност или „нужно зло“ демократског система, него као његов конститутивни елемент, без којег тај систем у основи не може да постоји. Он то правда нужношћу управљања сложеношћу савременог друштва, односно, како сам каже, потребом за „организовањем хаоса“, које би у једном друштву широких законски гарантованих слобода, флексибилних економских односа и динамичне социјалне стратификације водио до потпуног расула.

Али оно што овде треба запазити јесте да, према Бернајсу, нису институције, закони или обичајне норме ти који регулишу потенцијални хаос, него мала група моћних људи, који нису изабрани и ником не одговарају и који обмањују и манипулишу у сврху циљева за које они сматрају да воде превладавању хаоса и стварању друштва у ком све „глатко функционише“.

Он у томе не види проблем, јер је према њему сваки ред бољи од хаоса, а посебно ред који ће наводно већем делу становништва донети само добро, нарочито када му се каже шта је то оно што је за њега добро. А то је наравно оно што је добро са становишта „невидљивих владалаца“, односно вера у одрживост и безалтернативност система који је заснован на потрошњи и стицању, који морају бити заштићени по сваку цену. И то вера која није наметнута силом, него „добровољно“, усрдно и захвално прихваћена од њених поданика, који при томе себе неће видети као поданике, већ као зреле и слободне личности које саме одлучују о својим изборима и вредностима.

Све би то опет и било у реду, јер све су се власти у историји користиле различитим манипулативним и пропагандним техникама, док се савремена либерална демократија ипак може сматрати системом који нуди више слобода и могућности, који бар делом манипулативне и пропагандне праксе чине разумљивима, па и оправданима. Апологете оваквог стања ствари би рекле да се мере само исходи, а исходи либералне демократије и земаља које је следе су, према њима, несумњиво и мерљиво позитивни и свакако надмашују домете било које од савремених алтернатива, које нису стекле универзалну верификацију ни приближно тог обима.

Забрањено знање

Ипак, треба бити прилично циничан, а да се не види несагласност оваквих начела са оним што се нама од осамдесетих година продавало као демократија, која је наводно почивала на аутономном појединцу који слободно и рационално одлучује о својим изборима и опредељењима, где су политичке снаге у равноправној тржишној утакмици, а да институције непристрасно гарантују одржање поретка и заштиту свачијих права и интереса.

„Свесно и интелигентно манипулисање организованим навикама и мишљењима маса важан је елемент демократског друштва“, пише Бернајс

Да не говоримо да учинци овог система нипошто нису тако неупитни, како на унутрашњем тако ни на спољашњем, међународном плану, почев од економије, безбедности, па до културе.

Тиме нам постаје очигледније зашто ова, као ни једна друга Бернајсова књига, све до 2019. године – и то за малог издавача и у скромном тиражу – није преведена код нас, а да не говоримо о томе да није уврштена у наставне програме ни тамо где би то било логично, оправдано и пожељно. Они који су хтели да знају знали су, али очигледно је требало створити интелектуалну елиту која ће формирати јавни сферу која прокламоване идеале либералне демократије чини неупитним, а њихово оспоравање на само морално и интелектуално неприхватљивим, него и криминализаваним и остракизованим.

То је, моја генерација добро памти, деведесетих година прошлог века ишло дотле да је свако указивање на интересе страних сила и делатност страних обавештајних служби на нашем простору било представљано као лудачка и параноидна теорија завере, геополитичке анализе су гуране вам оквира „озбиљне“ науке, као и свака озбиљнија критика капитализма или колонијализма, па тако нису превођени ни цитирани ни толико познати аутори какав је недавно преминули Мајкл Паренти, на пример.

Свака критика капитализма и колонијализма је била проглашавана остатком самоуправљачке свести или подлегањем „режимској“ пропаганди Милошевићевог (и што је овде још важније – Мириног режима), а о начелној критици либералне демократије тек није било ни говора, без обзира на аргументе и доказе. Све то је постојало, али искључиво на дебелој маргини, бар када је у питању научна, академска и културна јавност.

Сагледавање света

Никад нећу заборавити жустро негодовање једне иначе паметне и добронамерне колегинице са студија на белгијски филм који је, тих деведесетих, приказивао људе који живе у приколицама, у великом и безнадном сиромаштву и запуштености сваке врсте.

То једноставно није смело да буде виђено, схватано је као размаженост и помодност западњачких аутора који не знају шта су прави проблеми, а они – јел’те – постоје само у Милошевићевој Србији, и наравно сличним „ауторитарним“, „недемократским“ земљама, читај „нецивилизованим“ или „цивилизацијски инфериорним“ земљама „Истока“ и „Југа“ које су саме криве за своје сиромаштво, упорне у својој лењости, навикама и подлегању манипулацији од стране сопствених „режима“.

Али како смо и ми осетили благодати демократије савременог типа, ствари су почеле помало да се мењају – заједно са глобалним трендом који је преиспитивао неприкосновеност идеје о либералном „крају историје“ – али су објашњаване прелазним периодом прилагођавања и опет нашом неспособношћу, инфериорношћу и заблудама. Од Запада какав нам је прокламован заиста је мало тога примењивано на нашој „периферији“, али манипулативне технике о којима говори Бернајс и те како јесу.

Оне су коришћене како би се прикрила истинска реалност „транзиције“, продаја ресурса и територија, или и нашминкало лице низа недостојних власти, каква је и она која и даље нажалост влада Србијом. Али пре свега како би се прикрило право лице капитализма, колонијализма, Запада и мора се рећи – либералне демократије.

Данас ипак живимо у тренутку када схватамо, или то макар схвата један број мислећих људи, колико год да их је – како не постоје апсолутно недодирљиве политичке вредности и системи, и како ни један од њих није безалтернативан, каквим год лепим фразама се представљао.

То не значи да треба ићи ка револуционарним променама или уништавању свега како би се ново градило из пепела, нити да је свака алтернатива нужно боља. Нити би требало да се ради о брисању озбиљног историјског искуства либералне демократије и разумевања њеног за многе привлачног лика. Значи само то да се не смеју имати идоли, да се мора гледати чистим погледом, да се мора сагледати реалност уместо фраза и утешних и омамљујућих слика.

Као и увек, промена мора бити у свести, а њу не смемо препуштати стручњацима за њено обликовање, под којим год идеолошким предзнаком наступали, већ повезивањем са нечим што сматрамо трајним, непролазним и истински вредним, а што се налази у равни духа. То, подразумева се, не значи „бекство од света“ него напротив, сагледавање света онаквог какав јесте, али из перспективе дубљих разлога за постојање нас као појединаца и заједница. И трагање за изводљивим и одрживим начинима да се таква перспектива на неки начин отелотвори у свету таквом какав је, уз делатну наду да ће најлошији исходи ипак бити избегнути.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.