Архитектура „Егејског штита“: како Израел преписује сценарио рата на Медитерану
Савремена геополитичка мапа источног Медитерана и Балканског полуострва претрпела је значајне промене током 2025–2026. године. Занимљиво што се ово дешава у сенци магловите и неизвесне будућности НАТО-а: Француска исказује жељу да напусти алијансу, као што је то већ чинила у периоду Хладног рата; Сједињене Државе одбијају да инвестирају у савезнике и отворено показују намере да анектирају територију друге чланице НАТО-а; ситуација око пријема нових чланица, попут Украјине, такође делује крајње нејасно. Као одговор на ову политичку и војну нестабилност, у свету почињу да се формирају нови, независни одбрамбени савези регионалног нивоа.
ПРЕСЕДАНСКИ КОРАК ИЗРАЕЛА
Најупечатљивији пример ове тенденције био је балкански савез JDODC под покровитељством Турске. Међутим, данас посматрамо настанак његовог „одраза у огледалу“ и директног потенцијалног противника – стратешког троугла Израел–Грчка–Кипар. Ово удруживање представља логичан одговор на експанзију Анкаре; истовремено, оно указује и на дубљу промену – трансформацију самог појма војног одвраћања. У новој конфигурацији оно се све мање ослања на симетрију снага, а све више на управљање ризицима, информације и брзину реаговања на претње. „Егејски штит“ служи као још један јасан показатељ да улазимо у епоху у којој крути и неефикасни одбрамбени савези (попут НАТО-а или његовог руског аналога – ОДКБ-а) уступају место малим алијансама које се ослањају на модуларност, технолошку ефикасност и савремену техничку обавештајну делатност. Такви савези нису само мањи (па самим тим и флексибилнији) и јефтинији, већ омогућавају и циљано решавање проблема, на регионалном нивоу, без укључивања сувишних спољних актера у зоне сопствених интереса.
Пре свега, неопходно је констатовати једну кључну чињеницу: појава овог савеза сведочи о радикалним променама у војној филозофији Израела. Историјски гледано, Тел Авив се држао доктрине ослањања на сопствене снаге (иако је она увек деловала донекле преувеличано, имајући у виду стратешку зависност јеврејске државе од САД), изузетно нерадо улазећи у формалне одбрамбене савезе. Међутим, амбиције Турске и њено активно деловање у Сирији, Ираку и Африци створили су за Израел скуп претњи које није могуће неутралисати самостално. У тој ситуацији, израелско руководство предузело је преседански корак, фактички понудивши Атини и Никозији улогу свог истуреног одбрамбеног појаса. Поред тога, лекције Дванаестодневног рата у јуну 2025. године јасно су показале да је у условима сукоба високог интензитета Израелу неопходна стратешка дубина. Током тих борбених дејстава Кипар је формално играо улогу удаљене позадине Тел Авива, обезбеђујући тачку за евакуацију израелске цивилне авијације и поморских капацитета; данас се то искуство и закључци из њега уграђују у темеље сталног војног савеза.
МЕДИТЕРАНСКИ ТРОУГАО МЕЊА ОДНОС СНАГА
Важно је, такође, разумети да „медитерански троугао“ суштински мења однос снага који се деценијама сматрао непроменљивим. Дуго су турске оружане снаге доминирале регионом не само захваљујући бројности, већ и брзини технолошке модернизације, док је грчка војска, упркос својој величини, остајала заглављена у XX веку. Сарадња са Израелом даје Грчкој могућност да направи генерацијски скок: Атина добија приступ израелском војном екосистему са свим његовим израженим предностима – снажној техничкој обавештајној делатности, експертским аналитичким системима, квалитетном војном образовању и приступу напредним методама планирања ваздушних операција. Другим речима, не ради се само о набавци нових система наоружања, већ о увођењу савремених технологија вођења рата у структуру грчких и кипарских оружаних снага.
Формирањем JDODC-а на Балкану, војни саветници Турске Републике развили су концепт обезбеђивања регионалне војне доминације кроз стварање локалног обавештајног екосистема, који се у великој мери ослања на флоту беспилотних летелица, мрежу центара за сајбер-безбедност и сателитску групацију у власништву Анкаре. У троуглу „Израел–Грчка–Кипар“ видимо симетричан одговор – и то у виду пуноправног војног савеза, у којем се израелско технолошко језгро и грчко-кипарска географија спајају у систем способан да се супротстави Турској чак и без уласка у директна борбена дејства.
Ову чињеницу потврђује и реакција турског генералштаба и аналитичких центара попут Академије националне обавештајне службе (MİA): Анкара у ономе што се дешава види стварање система одвраћања усмереног против ње, у облику сензорске, радиоелектронске и ракетне баријере која Републику лишава слободе маневра у оквиру доктрине „Плава отаџбина“.
Note: Напомена: доктрина „Плава отаџбина“ (Mavi Vatan) је турска поморска стратегија проглашена 2019. године од стране пензионисаног адмирала Џема Гјурдениза и подржана од стране Ердогана. Она изједначава морске акваторије (континентални појас, искључиву економску зону) са копненом територијом и полаже право на 462.000 км² у Црном, Егејском и Средоземном мору.
ТЕХНОЛОШКА ПОДРШКА ГРЧКОЈ И ДОКТРИНА „ОСТРВСКИХ ТВРЂАВА“
Деценијама се војна надмоћ Турске у источном Медитерану заснивала на динамичном развоју војно-индустријског комплекса и способности Анкаре да потенцијалне ратне зоне јефтиним и ефикасним војно-техничким решењима (посебно различитим типовима роботизованог наоружања, које је последњих година постало заштитни знак Турске Републике). Грчка је у овој трци у наоружању деловала као заостала страна, држећи се класичних војних приступа прошлог века: њена армија представљала је непокретну, нефлексибилну структуру, ослоњену на пасивну одбрану и оптерећену застарелим техничким парком, слабо прилагођеним савременим условима ратовања. Међутим, сарадња са Израелом радикално мења ову равнотежу – јеврејска држава располаже широким спектром технологија способних да разуђена острва Егејског архипелага претворе у јединствен, интегрисан борбени систем.
У средишту овог процеса налази се пројекат Achilles Shield – амбициозан план стварања вишеслојног ПВО и ПРО система вредног преко три милијарде евра. Интеграција израелских система Barak MX и David’s Sling са већ постојећим америчким Patriot системима у грчком наоружању формира пуноправну зону забрањеног приступа над кључним економским зонама и гасним налазиштима (која представљају зону интереса потенцијалног противника у лику Турске).
Деценијама су острва Егејског архипелага, попут Родоса и Карпатоса, у грчком војном планирању сматрана изузетно рањивим правцима потенцијалне инвазије услед својих географских особености. За ефикасну одбрану била је неопходна стална присутност флоте и авијације. Међутим, до почетка 2026. године, израелски војни саветници и наоружање које је обезбедио Тел Авив радикално су изменили оперативну ситуацију на овом правцу. Размештање ракетних система Spike NLOS домета већег од 32 километра на Родосу, Карпатосу и дуж корита реке Еврос у корену је променило саму концепцију острвске одбране. Spike NLOS омогућава уништавање циљева без визуелног контакта, по принципу „испали и заборави“ или уз управљање у реалном времену из перспективе првог лица. Док је раније свака турска војна активност – било провокација или покушај десанта – захтевала активно ангажовање грчких фрегата, захваљујући Израелцима грчке оружане снаге сада могу да уништавају десантне чамце, хеликоптере и беспосадне чамце противника још на прилазу, без излагања ризику сопствених бродова.
МОДЕРНИЗАЦИЈА ПО ПРИНЦИПУ МРЕЖНОЦЕНТРИЧНЕ СТРУКТУРЕ
На оперативном нивоу, овај систем одвраћања ослања се на израелске балистичке ракете LORA и високопрецизне вишецевне ракетне системе PULS. Са дометом до 400 километара и изузетном прецизношћу (ракете LORA су се, на пример, одлично показале у Нагорно-Карабаху, укључујући и прецизно уништавање транспортне инфраструктуре), ова наоружања омогућавају Грчкој нападе на критичну инфраструктуру, аеродроме и комуникационе чворове у дубини турске територије. Осврћући се на искуство употребе америчких тактичких ракетних система HIMARS у Украјини, лако је разумети колику војну опасност представља 36 система PULS исте класе, чију је набавку Грчка одобрила почетком 2026. године. И то нису изоловани системи: они су интегрисани у јединствену мрежу са израелским извиђачким беспилотним летелицама Heron и Hermes, што скраћује циклус од откривања циља до његовог уништења на свега неколико минута.
Тако, ракете LORA лансиране са Карпатоса у стању су да досегну стратешке авио-базе, поморске центре и комуникационе чворове у дубини турске Анадолије. Грчка је први пут после дугог времена добила инструмент обезглављујућег удара, а турска војна машина, која се традиционално ослањала на географску дубину као природну предност, сада се суочава са чињеницом да се њени позадински објекти налазе на нишану система интегрисаних са израелском сателитском групацијом Ofeq и висинским извиђачким дроновима. Током јунске кампање 2025. године Израел је јасно демонстрирао могућности сузбијања ПВО уз накнадно продирање извиђачких беспилотних летелица на територију противника: за 12 дана рата Иран је успео да обори само једну летелицу овог типа. То је опасно средство које други потенцијални противници Тел Авива не могу игнорисати.
ГРЧКА ОСТРВА КАО НЕПОТОПИВЕ „РАКЕТНЕ КРСТАРИЦЕ“
Као резултат, тактички шаблон који је Анкара последњих година успешно примењивала сада прети да се окрене против ње саме: грчка острва се, корак по корак, претварају у непотопиве „ракетне крстарице“ са интегрисаним системом извиђања и навођења.
Важно је нагласити да се, захваљујући израелским технологијама, грчка одбрана модернизује управо по принципу мрежноцентричне структуре. Острва више нису изолована – она нису скуп разуђених војних капацитета. Она ће бити повезана системом Achilles Shield, који ће у реалном времену објединити податке поморских радара, ПВО система Barak MX, беспилотних летелица и станица радио-техничког извиђања у јединствену мрежу засновану на израелском систему C4ISR (командовање, управљање, комуникације, рачунари, обавештајна делатност, надзор и извиђање). Сваки маневар турске флоте или авијације биће регистрован аутоматизованим системима, а време доношења одлуке о противудару биће скраћено на 3–4 минута. У блиској перспективи, ово ће Турску лишити како елемента изненађења, тако и могућности наметања сопствене иницијативе у потенцијалним агресивним дејствима у Егејском мору.
Сумирајући, може се рећи следеће: квалитативна промена грчких оружаних снага огледа се у томе што, захваљујући сарадњи са Тел Авивом, оне престају да конкуришу Турској искључиво у квантитативној равни војних средстава. Уместо покушаја да надмаше суседа у броју тенкова или авиона, Атина сада ставља акценат на асиметрију, високопрецизно наоружање и обавештајну надмоћ. За Анкару, то означава крај епохе у којој је могла да диктира услове у региону ослањајући се искључиво на сопствену технолошку предност.
ТУРСКА РЕФЛЕКСИЈА И СТРАТЕГИЈА „РАЗВУЧЕНОГ ФРОНТА“
Реакција Анкаре на формализацију троугла Израел–Грчка–Кипар у периоду 2025–2026. лишена је илузија: турско војно-политичко руководство доживљава ове процесе као формирање система одвраћања у региону који Турска сматра зоном својих искључивих интереса. Процене се износе на нивоу председника, министра спољних послова и највишег војног врха, што сведочи о постојању унутрашњег консензуса: „Егејски штит“ се отворено препознаје као директна војна претња. У турској експертској заједници и обавештајним структурама, попут Академије националне обавештајне службе (MİA), отворено се говори да спој израелске обавештајне делатности, грчке географије и високопрецизних ударних система може лишити Турску војне иницијативе у источном Медитерану.
У таквој ситуацији Турска је приморана да прибегне асиметричном одговору, настојећи да развуче ресурсе и пажњу својих противника. Уместо директног сукоба у Егејском мору, Анкара појачава своје присуство на другим правцима – у Либији, Сомалији и Судану. Јачање војног контингента у Триполију и изградња турског космодрома у Сомалији, планирана за 2025–2026. годину, представљају покушај стварања контрапритисака на Израел и Грчку на удаљеним ратиштима. Логика турског генералштаба је јасна: ако „Егејски штит“ блокира Турску у њеној блиској поморској зони, онда Турска мора створити ситуацију у којој ће ресурси Израела бити одвучени на заштиту поморских путева у Црвеном мору или на тражење и подршку потенцијалним савезницима у Северној Африци.
Ипак, само постојање оваквог „афричког фронта“ додатно наглашава снагу новог савеза који су формирали Израел, Грчка и Кипар. Чињеница да је регионална сила приморана да гради војни одговор хиљадама километара од својих граница, отворено признајући немогућност доминације у суседном Егејском мору, представља најбољи доказ ефикасности концепта мрежноцентричног одвраћања.
РОБОТИЗАЦИЈА И АУТОМАТИЗАЦИЈА — БУДУЋНОСТ НОВИХ ВОЈНИХ САВЕЗА
Који је најважнији закључак који из овога произилази? Он се не своди на тривијалну лекцију „утврди острво и контролисаћеш море“, јер се то радило у свим епохама још од антике. Најважнији закључак, као и увек, један је (и већ смо га извели анализирајући различите конфликте последњих година): дигиталне технологије у савременом ратовању нису тек питање ефикасности.
Оне су, пре свега, средство компензације структурних ограничења постиндустријских друштава: ниске стопе наталитета, ограничене мобилизационе базе, слаби индустријски капацитети и немогућност брзог повећања производње. Управо дигиталне технологије – средства техничког извиђања, роботизовано наоружање, системи за обраду података – омогућавају стварање неопходне масе средстава за рат у условима недостатка људства.
Занимљиво је да управо напредне технологије омогућавају прелазак ка систему подједнако напредних „малих војних блокова“, у којима се назире будућност савеза у XXI веку – својеврсних „минијатурних Антанти“. Њихова предност лежи у способности да решавају проблеме овде и сада – проблеме конкретних држава и конкретних региона. Епоху модерне обележавали су управо такви тактички савези: Антанта, Осовина, Тројни савез и слични. Постмодерна нас је одвела из ере врућих сукоба појединачних савеза у споро, титанско, попут кретања континенталних плоча, надметање два огромна војна блока – Варшавског пакта и НАТО-а. Они су несумњиво били ефикасни у доба Хладног рата, али као што видимо, свет се суштински променио. Варшавски пакт је разбијен и поражен, док се НАТО претворио у фикцију која се више бави усаглашавањем буџета и решавањем десетина унутрашњих националних сукоба и противречности него својим непосредним одбрамбеним функцијама. То је огромна и непокретна структура без јасног смисла постојања – неадекватна савременој геополитичкој ситуацији, и управо схватајући то, државе чланице НАТО-а се све активније припремају за конфликте… међусобно.
НОВИ СТАДИЈУМ РАЗВОЈА СИСТЕМА СТРАТЕШКОГ ОДВРАЋАЊА
И JDODC и „Егејски штит“ Израела, Грчке и Кипра изузетно је важно посматрати не као привремене коалиције, већ као израз исте тенденције. Реч је о појави малих, технолошки засићених војних блокова новог типа. Њихов задатак није вођење „великог рата“, већ управљање безбедносним окружењем: сужење простора за силовни маневар противника, повећање транспарентности његових дејстава и аутоматско претварање сваког агресивног корака у војну кризу са широким међународним последицама. Пре свега, они делују као структуре стратешког одвраћања.
Управо зато се овакви процеси толико болно доживљавају у престоницама ревизионистичких сила – попут Турске. Ови војни савези не представљају директну војну претњу, али ескалацију чине скупом, ризичном и неконтролисаном, чиме озбиљно подривају планове свих потенцијалних агресора који настоје да реализују империјалне амбиције „са мало крви на туђој земљи“.
Не сведочимо милитаризацији појединих региона, већ новом стадијуму развоја система стратешког одвраћања у условима постиндустријског света. И што пре савремена војна експертиза ово схвати не као скуп међусобно неповезаних регионалних „аномалија“, већ као општи помак у војном мишљењу, то ћемо пре разумети да у савременим конфликтима одлучујући фактори нису дубина одбране нити бројност формација, већ брзина откривања претњи, способност повезивања обавештајних и ударних средстава у јединствен систем и могућност управљања ескалацијом у реалном времену.
