Миломир Степић: Трамп, други “Трампови” и “Српски Трамп”

Зар не би неки будући „српски Трамп“ могао – на трамповски начин – без комплекса, експлицитно, са прилично универзалних аргумената, а посебно „са српског становишта“, да подастре идеје/захтеве о територијалном преуређењу постјугословенског простора?

У актуелним међународним односима и глобалном геополитичком „борилишту“ нема више никаквих пардона и правила. Нема судије ни унутар „ринга“, нити оних ван „конопаца“, скинуте су рукавице, обрачун траје голим песницама, удара се испод појаса, противник се гази ногама и када падне на под.

А све је почело – подсетимо се – 1990-их растурањем југословенске државе на бахат, бескрупулозан, пристрасан, изразито антисрпски начин, кршењем међународног права и свих дотадашњих принципа, повеља, уговора. Нарочито када је у питању тзв. косовски преседан. А онда је „мечка заиграла и пред њиховим вратима“. Зато нема места вајкању и чуђењу.

ТРАМП – СИМБОЛ „АПЕТИТА“ ГЕОПОЛИТИЧКОГ ЛЕВИЈАТАНА

Американци и њихови европски „савезници“ (читај: вазали) су током читавог „униполарног тренутка“ вршили привикавање читавог света на своју свемоћ и ексклузивност, те да им је на основу тога све дозвољено. Трамп је то само јавно, грубо „треснуо у лице“. У међувремену су Кина, Русија и неке регионалне силе „показали зубе“ и отпочели глобалну геополитичку реконфигурацију. И САД су морале, хтеле-не-хтеле, да се прилагоде процесу мултиполаризације, односно примат осигурају првенствено у својој пан-области.

Да ли су чак и они најмаштовитији до пре само 2-3 године могли да претпоставе да ће доћи до пуцања (пост)хладноратовског монолита и до поделе, односно деколективизације „колективног Запада“? Да ће САД „откачити“ ЕУ и да ће Белој кући до НАТО-а постати стало „к’о до лањског снега“? А тек да ће отворено испољити власничке амбиције према једној од кључних тачака света – Панамском каналу – те анексионе намере према Канади, другој по површини држави света и већој од самих САД, и Гренланду, највећем острву на свету у власништву „европског савезника“ Данске?

Шта је следеће „на менију“ САД, пита се забринуто човечанство? Оближњи Исланд, помоћу кога би могао да се блокира излаз Русији (и кинеском „Арктичком путу свиле“) из Северног леденог океана у Атлантик? Можда Куба, вишедеценијски „трн у оку“ америчке доминације у „карипском предсобљу“? Или Иран, који је „дрско направио државу усред америчких војних база“, како је трагикомично приказано на једној карикатури?

ТРАМПОВА „НОВА НОРМАЛНОСТ“

„Нову нормалност“ Трамп је крунисао операцијом киднаповања председника Венецуеле Мадура. Могло му се! И није ни тренутак то паковао у украсни папир са машницом бриге за демократију, људска права или безбедност Планете због наводног нуклеарног и хемијско-биолошког програма те латиноамеричке државе. Него је без пренемагања рекао да су разлог њена „минерална богатства“, тј. највеће светске резерве нафте које САД не смеју препустити неком другом.

И свет је мало-по-мало почео све то да прима не само послушно, него и као логично. Побогу, па наравно да је Американцима за поморску везу Атлантика и Пацифика од „виталне важности“ Панамски канал! Зашто да постоји Канада као држава када се она тако неопрезно нашла баш између „торзоа“ САД и њене савезне државе Аљаске? Гренланд је посед Данске и зашто онда не би прешао у посед САД, будући да за „арктичку будућност“ и безбедност водеће светске силе има ванредан значај. Ионако припада Северној Америци као континенту, а не Европи, зар не? А и та Венецуела – зар није природно да буде у интересној сфери САД, а не предалеких Кине и/или Русије?

Неомонроизам – који многи већ називају донроизам – јесте на делу. Када би се Трампу оствариле само до сада обзнањене аспирације – САД+Канада+Гренланд – Вашингтон би непосредно контролисао или располагао територијом пребогатом водом, енергентима и стратешким сировинама, површине 22 милиона квадратних километара. Пространијом од било које савремене државе света – знатно већом од Русије, односно као некадашњи Совјетски Савез.

ДОЗВОЉЕНО ЈЕ ЈУПИТЕРУ, АЛИ…?

Шта би било да се лидери и осталих водећих светских сила послуже Трамповим маниром?

На пример, када би Путин пожелео да пазари Монголију јер је она унутар Heartland-а „стратешки значајна за безбедност Русије“, а природни ресурси Казахстана „витално важни“ за развој Русије, те да ће она тог свог суседа једноставно анектирати јер је ионако некада био саставни део Руске Империје?

Или, када би Си свету саопштио нешто слично – да неће питати за цену приликом куповине острва Јава које повезује Индо-пацифик и налази се на кључној тачки „Поморског Пута свиле за 21. век“, те да ће „преузети“ Аустралију чији су „минерали“ неопходни за даљи економски напредак Кине и њене будуће надметање за Антарктик?

А када би Моди, не желећи да заостане у глобалној отимачини и Индији наруши кредибилитет, почео да ређа своје захтеве – да због „животно важних“ интереса Индије поврати, преотме, купи, заузме и анектира Непал, Бутан, Бангладеш, Шри Ланку, Малдиве, Чагос, те у целини или делимично чак и Пакистан?

Искључено? Зашто, када је таква „правила игре“ увео Трамп? Не може се више радити о „посебном случају“, него о вишеструко употребљивим „преседанима“.

ЗАМИСЛИМО „СРПСКОГ ТРАМПА“

Замислимо да се такви примери пресликају на ниже нивое – рецимо на Балкан, односно простор бивше Југославије, где би се у некој прилици могао појавити „српски Трамп“. Зашто баш српски, а не хрватски, словеначки, македонски…? Зато што је – аналогно САД као водећој земљи света – Србија кључна ех-југословенска земља. Зар не би неки будући „српски Трамп“ могао – на трамповски начин – без комплекса, експлицитно, са прилично универзалних аргумената, а посебно „са српског становишта“, да подастре идеје/захтеве о територијалном преуређењу постјугословенског простора?

„Српски Трамп“ за почетак би изнео чињеницу да је СФРЈ расточена насилно, пристрасно, изразито антисрпски, у условима униполарне неравнотеже и дуж унутрашњих граница из периода титоистичке диктатуре, а супротно демократским принципима и без изјашњавања конститутивних народа. Зато – нагласио би он – Србија не признаје такву наметнуту поделу и неконсеквентне границе, те се залаже за формирање интегралне српске државе. Сходно новој геополитичкој реалности, а позивајући се на пример америчког председника, хипотетички „српски Трамп“ могао би да поручи, у првом реду суседима:

• Да је, најпре, територијална целовитост Србије неупитна и да ће кад-тад и на сваки начин Косово и Метохија бити ослобођени и враћени под њен суверенитет (у том контексту, приликом сусрета са лидерима земаља које су признале „лажну државу Косово“ већ у првој реченици „српски Трамп“ би од сваког и у свакој прилици захтевао отпризнавање).
• Да Босна и Херцеговина, „Светог Саве дедовина“, уз Србију централна и у целини историјска српска земља, треба да буде прикључена Србији, како би – парафразирајући „правог Трампа“ – захваљујући њеним „минералима“ Србија осигурала свој развој; припајање би се односило не само на Републику Српску, већ на основу изворно српског етничког порекла и на хрватске и муслиманске/бошњачке области.
• Да би територију рудиментарне Републике Српске Крајине – неоусташком војном агресијом запоседнуту и протеривањем обезљуђену – било неопходно укључити у целовиту српску државу из „безбедносних разлога“ и тако превентивно парирати хрватском експанзионизму (као што Трампове САД парирају Русији и Кини).
• Да би било природно и рационално присаједињење Црне Горе Србији, како из разлога историјске повезаности и националне истоветности, тако и из геополитичких и геоекономских интереса – првој, малој и тешко одрживој потребно је залеђе, док је другој потребан излаз на море да не би остала хендикепирана, тзв. landlocked country.
• Да данашња Северна Македонија – због контроле знатног дела моравско-вардарске „кичме Балкана“ и маритимног вектора према Егеју – за Србију, речено језиком „правог Трампа“, има стратешки значај, те да махом као историјско-географска Стара Србија и са већином становништва које је етно-инжењерингом ампутирано од српског корпуса, потпуно разумљиво треба да буде у саставу српске државе.

Сценарио би био комплетан када би све ово „српски Трамп“ наводио наступајући не са карактеристичним црвеним качкетом на коме пише „Учинимо Америку поново великом“, већ са шајкачом у црвено-плаво-белим бојама српске заставе на којој би било написано „Учинимо Србију коначно великом“.

Фантазирање? Немогуће? Гротескно?… Зашто би било? Зар неки будући лидер малене Србије „на европском путу“ не би требало да се угледа на председника најмоћније светске силе која је на челу „колективног Запада“ у чији загрљај толико хрлимо?