Владимир Димитријевић: ЕГЗИПЕРИ ПИШЕ НАМА, ТАОЦИМА

УМЕСТО УВОДА

Егзиперијев „Мали принц“ настао је у Другом светском рату, и посвећен је његовом пријатељу Леону Верту – кад је био дете. Верт, писац и ликовни уметник, француски Јеврејин, био је гладан и било му је хладно, вели Егзипери у посвети. Једна од најлепших књига човечанства настала је да растајни тајну пријатељства, тог „вечитог припитомљавања“. А „Писмо таоцу“ упућено је управо пријатељу, Верту. Док сам га приређивао, уживао сам у тако чистој, непатвореној лепоти Егзиперијеве мисли и стила, па сам се уплашио сентиментализма, и онда ми је пао на памет Стеван Раичковић, који, на Ногово сведочење да са старењем постаје све сентименталнији, каже:“Ћути, ја плачем и на рекламе!“

Ипак, пред оваквим текстом одбијам да будем и ироничан и аутоироничан. Нису те околности. Егзиперијево писмо је упућено свима нама, у најтежем часу. Како рече Рилке, „иронија никад не силази у дубине“. А ово писмо је дубина.

Неколико речи о „географији“ Егзиперијевог текста. Ради читања са упаљеном светиљком срца. Јер, „човек само срцем…“

Егзипери одлази из поражене Француске, коју су окупирали Немци. Преко Португалије са запутио у Сједињене Државе. У Лисабону, дивна изложба португалске културе. Покушавају, каже писац, да умоле Европу, полуделу од рата, да их не нападне – ми смо мирни, мирољубиви, културни. Зар ће бомбардери на Лисабон? Зар ће нас да убијају? Коме смо криви?

Привиди се множе. Многи емигранти у Лисабону мисле да се стари живот наставља, да су њихову банковни рачуни сигурни, да су њихови фракови и вечерње тоалете жена исто што су били у отаџбини. Али, Егзипери зна да је привид нешто што се лако може развејати. И да се несрећа неће избећи.

На броду којим плови ка Америци, сви су емигранти. Они из послуге гледају их са висине, јер, иако путници имају новца да плате прекоокеанску карту, немају више отаџбину. Несигурни, и даље играју старе улоге. Али то је само позориште сенки, призориште очаја. Тихог, али постојаног очаја.

Да би човек био путник, а не емигрант, потребно му је пријатељство.

Егзипери призива пријатељство.

Три године је био у тајанственој Сахари, која је људскошћу била испуњена више од модерних градова. Гласови, звуци, боје, мириси, тајне – и стална потреба за људима који ти могу помоћи и којима ти можеш помоћи. То је изоштравало метафички хуманизам Егзиперијев, и говорило му: лакше је имати пријатеља који ће ти помоћи него пријатеља који ти у било који час може покуцати на врата, и тражити да му помогнеш.

Француска је, за Егзиперија, отаџбина утолико уколико је премрежена ближњима, јер, како рече Тин Ујевић, „ја безимено устрајем  у браћи“. Она је отаџбина уколико је, опет по Ујевићу, „побратимство лица у свемиру“. А Леон Верт, Француз и Јеврејин, ближњи је. Окупатор га може  наћи и убити.

Химна коју је Егзипери испевао пријатељству налази се на малом простору једног тренутка заједништва у градићу у француској провинцији, на обали реке, када су се он и Верт нашли на пићу, и позвали за сто двојицу непознатих морнара, једног Холанђанина и једног Немца, да са њима поделе радост чашице у пределу уроњеном у сунчану светлост као у густи мед. Прислуживала им је, као у храму, једна конобарица, и изгледало је да су се хиљаде година историје слиле у један час човештва, у златни путир узајамности коју никаква туђина не може раздвојити.

Овај тренутак повукао је Егзиперијево сећање у Шпанију, где су га, неспоразумом, заробили анархисти. Мало је фалило да га стрељају, а онда је, иако се нису разумели, проговорило оно што нам је свима заједничко, и сванула је зора тренутног разумевања. Као некад у пустињи, кад су га спасавали, и када је спасавао, Егзипери је осетио да, чак ни у грађанском рату, кад ти је стрељање ближе од буђења, има наде.

Највећа радост европске културе у ономе у чему ја она најбоља је узајамност човештва. Егзипери је јасан:“Наше материјалне потребе могла би да намири и тоталитарна тиранија. Али ми нисмо стока коју треба товити.“

Нисмо стока, људи смо.

И то нас држи.

Нацисти, који, по Егзиперију, воле само себе, желе да нестане мноштвеност човечанства, и да завлада доба „надљуди“, који су, у ствари, пуки роботи. На то се не пристаје. И зато Егзипери креће у борбу. Одлази у Америку, да тражи оружје. Да поново полети да ослобађа Француску, земљу ближњих. И да, наравно, као један од последњих витезова Европе, погине.

У свом писму Верту, велики Пилот Човештва војничку дужност у ослобађању отаџбине ставља испод врлине смерног ношења патње у поробљеној отаџбини. Војници су слуге једне борбе, а таоци су свеци.

Читајмо Егзиперија. Биће нам, поново, јасније какву борбу водимо. И запамтимо Рилкеа:“Ко говори о победи? Издржати све је“.

Антоан де Сент-Егзипери

ПИСМО ТАОЦУ

I

У децембру 1940. године, на путу за Америку, пролазио сам кроз Португалију, и Лисабон ми се учинио као неки светли и тужни рај. У то време тамо се много говорило о неизбежној инвазији, и Португалија се грчевито држала свог привидног блаженства. У Лисабону је приређена величанствена, невиђене лепоте изложба, а престоница се осмехивала на силу – као што се мајка осмехује када нема вести од сина који је на ратишту, настојећи да га својом вером спасе: „Мој син је жив, јер се осмехујем…“ Тако и престоница Португалије као да je говорила: „Гледајте, ја сам тако безбрижна, тако мирна и светла…“ Цео континент надвијао се над Португалијом као суморна гора у којој лутају хорде грабљиваца, а свечана престоница бацала је Европи изазов: „Како ме можете напасти, кад се толико трудим да се не сакривам! Па ја сам тако беспомоћна!..“

У мојој отаџбини градови су ноћу били сиви као пепео. Одвикао сам се тамо од светлости, и када сам угледао Лисабон који сија од светла, у души ме обузе немир и смутња. Када је предграђе обавијено мраком, дијаманти у сувише јарко осветљеном излогу привлаче пљачкаше. Осећаш како се приближавају. Осећао сам – над Лисабоном се надвила ноћ Европе, и у тој ноћи круже јата бомбардера, као да су издалека осетили драгоцен плен.

Али Португалија се напрезала да не примети грамзиво чудовиште. Није хтела да верује злослутним знацима. Предала се самообмани очајања и говорила само о уметности. Зар би се усудили да је прегазе – њу, слушкињу уметности? Изнела је на светлост дана сва своја чуда – зар би се усудили да је прегазе међу таквим чудесима? Изложила је своје велике људе. Нека нема војску, нема топове – од гвожђа и челика освајача заклонила се стражарима од камена: својим песницима, својим истраживачима и морепловцима. Нека нема војску, нема топове – освајачу ће пут преградити њена прошлост. Зар би се усудили да је прегазе – њу, наследницу тако славне прошлости?

Свако вече сам у тужном размишљању лутао том дивном изложбом; то беше пример најсуптилнијег укуса, све је било на граници савршенства, чак и музика – ненаметљива, одабрана с таквим тактом, текла је кроз вртове меко, скромно, као проста песма извора. Зар ће уништити то чудесно осећање хармоније?

И тај Лисабон, који се на силу осмехивао, чинио ми се још тужнијим од мојих угашених градова.

Знао сам  – можда сте и ви знали – помало чудне породице где се за трпезом чува место умрлом. Тамо не прихватају оно што је непоправљиво. Али чини ми се да тај изазов судбини не доноси утеху. Треба признати да су мртви – мртви. И тада поново, мада на други начин, осетимо њихово присуство. А у таквим породицама онима који су отишли не дају да се врате. Од умрлих се праве вечити прогнаници, гости који су заувек закаснили на вечеру. Жалост је тамо замењена бесмисленим ишчекивањем. Чинило ми се да су такви домови заражени неизлечивом болешћу која гуши јаче од саме туге. О, Господе, ја сам се покорио и обукао црнину када сам изгубио Гијомеа, свог последњег пријатеља (срушио се са својим поштанским авионом). Гијоме се више неће променити. Никад ме више неће посетити, али ме никада неће ни напустити. Одрекао сам се бескорисне замке – његовог прибора за мојим столом – и у покојнику сам поново нашао правог пријатеља.

А Португалија је покушавала да верује у срећу, чувала је њен прибор на столу, њене свечане лампионе, њену музику. Лисабон се претварао да је срећан у нади да ће и сам Бог поверовати у ту срећу.

Сам ваздух Лисабона био је тежак и због других избеглица. Не говорим о прогнаницима који су овде тражили уточиште. Не о досељеницима који су тражили земљу коју би могли обрађивати својим рукама. Говорим о онима који су напустили отаџбину, оставили сународнике у невољи само да би спасли свој новчаник.

Нисам могао да се настаним у самом Лисабону, па сам живео у Ешторилу, поред казина. Дошао сам овамо право из пакла: девет месеци заредом моја ваздухопловна јединица непрестано је летела изнад Немачке и само током немачког наступа изгубила три четвртине посаде. Потом сам се вратио у отаџбину, осетио суморну тежину ропства и претњу глади. Осетио сам непробојну ноћ која је притисла наше градове. А сада, на корак од мене, казино Ешторила сваке вечери пунила су привиђења. Нечујни „кадилаци“, претварајући се да журе, клизили су по најситнијем песку и избацивали их пред улазом. Привиђења су се шепурила у вечерњим тоалетама, као некад. Поносно су носили круте оковратнике или бисере. Позивали су једни друге на ручкове и вечере, али то беше гозба статиста: нису имали о чему да говоре.

Затим би играли рулет или бакару, како ко има новца. Понекад сам свраћао да их погледам. Гледао сам их без гнева и подсмеха, али са нејасном стрепњом. Тако је узнемирaвајуће гледати у зоолошком врту последње потомке неке изумрле врсте. Распоређивали су се око столова. Тискали се ближе хладном крупијеу и из свих снага настојали да осете наду и очај, страх, завист и занос. Као да су живи. Кладили су се на богатства која су у том часу, можда, већ била безвредна. Плаћали су новцем који је, можда, већ обесцењен. Акције затворене у њиховим сефовима подупирале су фабрике које су можда већ запленили окупатори или ће их у прах разнети бомбе. Ти људи издавали су менице на Сиријус. Држали су се прошлости као да се последњих месеци ништа у свету није срушило и покушавали да верују да имају право на игру, да су им чекови осигурани и уговори вечни. Било је то као у сну. Као у позоришту лутака. И било је тужно.

Наравно, ништа више нису могли да осете. Одлазио сам од њих. Ишао на обалу да удахнем свеж ваздух. И чинило ми се да и море Ешторила, бањско, припитомљено море, учествује у њиховој игри. Вукло је по заливу један једини млитав талас, и тај талас сијао је под месецом као вео балске хаљине, сасвим неумесан и ван времена.

На броду сам их поново срео, те избеглице. И сам брод је изазивао нејасну стрепњу. Превозио их је – биљке без корена – с једног континента на други. Говорио сам себи: „Хоћу да будем путник, нећу да будем емигрант. У отаџбини сам научио много тога што ће у туђини бити бескорисно.“ Али ево, моји емигранти ваде из џепова бележнице – последње трагове некадашње повезаности са стварним светом. Још се претварају да су живи. По сваку цену настоје да себи дају неку тежину.

– Знате, ја сам тај и тај – кажу они. – Из тог и тог града… пријатељ онога… познајете ли онога?

И причају о неком пријатељу, о неким својим обавезама, или некој грешци – о било чему, само да би тиме успоставили какву-такву везу. Али све везе с прошлошћу су се распале, јер су ти људи напустили отаџбину. Прошлост још зрачи топлином, још је тако свежа, тако жива – као сећање на љубав у почетку. Скупљаш писма пуна нежности. Придружујеш им драге успомене. Пажљиво све то повежеш. И у првим данима та светиња одише тужним чаром. А онда прође поред тебе плавокоса девојка с плавим очима – и светиња умире. Јер и стари пријатељ, и старе обавезе, и родни град, и успомена на дом – све избледи ако више ничему не служи.

И емигранти су то осећали. Као што се Лисабон претварао да је безбрижан, тако су се и они претварали да верују у скори повратак. Колико је безазлено бекство блудног сина! То бекство је привидно, јер иза њега остаје очев дом. Без разлике је ли отишао у другу собу или на другу страну планете – разлика није велика. Присуство пријатеља који је далеко понекад је осетније него када је телесно ту. Такво осећање рађа молитва. Никада нисам тако волео свој дом као онда кад сам се нашао у Сахари. Никада ниједан младожења није био ближи својој заручници него бретонски морнари из XVI века који су обилазили рт Хорн и своју младост предавали борби с ветровима. Једва би испловили, а за њих је већ почињао повратак. Огрубелим рукама дижући једра, припремали су своје враћање. Најкраћи пут од бретонске луке до дома невесте водио је око рта Хорн. А емигранти су ми изгледали као бретонски морнари којима су одузели заручнице остављене у Бретањи. Вољена им више неће упалити своју светиљку у прозору. Они уопште нису блудни синови. Ти изгубљени синови немају дом коме би се вратили. Ту почиње право лутање – лутање ван сопствене душе.

Како створити себе поново? Како размрсити тешко клупко успомена? Тај привидни брод, као неки чистилишни простор, носио је на себи терет душа које још нису рођене. Живи и истински, толико истински да си пожелео да их додирнеш, били су само они који су били нераздвојни од брода, обузети стварним делом – они што су доносили послужавнике с храном, полирали месинг, чистили обућу и с благим презиром служили мртваце. Посада је на емигранте гледала помало с висине не зато што су они били сиромашни. Њима није недостајало новца, већ тежине. Емигрант више није био члан неке породице, пријатељ некога, човек с обавезама. Сваки је још глумио своју улогу, али све је то било лажно. Никоме више нису били потребни, нико није очекивао њихову помоћ. Какво чудо – телеграм који ће те узнемирити, подићи из кревета у дубокој ноћи, натерати те да потрчиш на станицу: „Дођи! Потребан си ми!“ Пријатеље спремне да нам помогну лако је наћи. Много је теже заслужити пријатеље који очекују помоћ од нас. Да, наравно, ти призори нису изазивали ничију мржњу ни завист, нико им није досађивао. Али их нико није ни волео истински. Говорио сам себи: чим сиђу на обалу, из саосећања ће их засипати позивима на коктеле, на свечане вечере. Али ко ће закуцати на њихова врата и затражити: „Отвори! То сам ја!“ Дуго треба хранити млеком новорођенче док не почне само да тажи дојку. Дуго треба неговати пријатељство док пријатељ не стекне право да на тебе полаже право. Поколење за поколењем мора се упропастити одржавајући трошни замак који се сваког часа може срушити – тек тада ћеш научити да га волиш.

II

И говорио сам себи: „Главно је да негде остане сачувано све чиме си живео раније. И обичаји. И породичне свечаности. И дом пун успомена. Главно је живети ради повратка…“ Осећао сам: сама суштина моја је у опасности, јер су тако крхки далеки магнетни полови без којих сам ништа. Претила ми је опасност да упознам истинску пустињу, и почео сам да схватам тајну која ме је одавно заокупљала.

Некада сам живео три године у Сахари. И ја, као и многи други, покушавао сам да схватим чиме она опчињава и покорава. Рекло би се, тамо има само самоће и оскудице – али свако ко се нашао у пустињи чезне за тим временом као за најсрећнијим раздобљем живота. „Чежња за бескрајним песком, чежња за самоћом, чежња за простором“ – све су то само речи, књижевни шаблони, и ништа не објашњавају. А овде, на броду препуном путника, чини ми се да сам разумео шта је то пустиња.

Да, наравно, у Сахари, докле поглед сеже, видиш исто – песак, или боље речено, временом углачано камење (јер пешчане дине су ретке). Тамо си вечно уроњен у непромењиву досаду једноличности. Ипак, невидљива божанства стварају око тебе мрежу привлачности, путева и знакова – тајну живу мускулатуру. И више нема једноличности. Јасно се издвајају знаци и међе. И чак је тишина сваки пут другачија.

Бива тишина мирна, када престане племенска свађа и вече донесе свежину, и чини ти се – зауставио си се у мирној луци и спустио једра. Бива подневна тишина, када под притиском сунца нема ни мисли ни покрета. Бива варљива тишина, када утихне северни ветар, а лептири и вилини коњици – као цветна прашина подигнута из дубоких оаза – најављују пешчану олују с истока. И злокобна тишина, када дознаш да се у шаторима далеког племена рађа заверa. И загонетна тишина, када се међу Арапима воде тајни преговори. И напета тишина, када чекаш гласника, а он се не враћа. И свепрожимајућа ноћна тишина, у коју ослушкујеш задржавајући дах. И тишина пуна туге, када се присећаш оних које волиш.

Све тежи ка својим половима. Свака звезда показује прави пут. Све су то звезде мудраца. Свака служи свом богу. Она тамо показује пут ка далеком, готово недостижном извору. А даљина која те одваја од тог извора притиска као бедем. Она друга показује на извор који је одавно пресахнуо. И сама та звезда делује исцрпљено. А у простору који те дели од пресушеног извора пута више нема. Она трећа водила би ка непознатој оази коју су хвалили номади, али пут је забрањен: преграђују га непокорна племена. И пешчани простори између тебе и те оазе – као зачарана ливада из бајке. Још једна звезда води на југ, у бели град, као у слатки плод који те мами да га окусиш. А она последња води ка мору.

И најзад, магнетно поље пустиње стварају неизмерно далеки, готово невероватни полови: дом твог детињства, који и данас живи у сећању; пријатељ за кога само знаш да постоји.

И осећаш се у пољу сила: постоје силе које прожимају, оживљавају, привлаче те или одбијају, приањају уз тебе или ти се супротстављају. И стојиш на земљи чврсто, поуздано и сигурно, у самом средишту најважнијих путева и праваца.

Пустиња не дарује опипљива блага, тамо се ништа не види нити чује, а ипак унутрашњи живот не слаби, напротив – постаје још пунији, и хтео не хтео увериш се да човеком управљају пре свега побуде које се не могу видети очима. Човека води дух. У пустињи постојим онолико колико постоје моја божанства.

Тако, ако сам на броду тог тужног путовања осећао да сам богат и да још нисам изгубио животворне везе, да моја планета још није угасла – било је то само зато што су далеко иза мене, изгубљени у ноћи која је прекрила Француску, остали моји пријатељи, и почео сам да схватам: без њих ја не постојим.

Наравно, Француска за мене није била бестелесно божанство ни историјски појам, већ живо тело и мој ослонац, мрежа веза које су усмеравале мој живот, систем магнетних полова којима је тежило моје срце. Морао сам осећати да су они заштићенији и трајнији од мене – они који су ми били потребни као путоказне звезде, да се не изгубим с пута. Да знам куда да се вратим. Да не нестанем.

У тим људима била је сва моја отаџбина, кроз њих је она живела у мени. Као што је за морепловца копно сажето у светлу неколико светионика. По светлу се не мери растојање. Његова светлост једноставно стоји пред очима. И у тој путоказној звезди – сва чудеса далеког копна.

И ево данас, када се Француска, сада потпуно окупирана, изгубила у тишини са свим својим теретом, као брод на коме су угашена сва светла и не зна се хоће ли преживети обузет буром, – данас ме судбина оних које волим мучи много више него било која болест која ме савладава. Испоставља се да је само моје биће у опасности зато што су моји најдражи тако беспомоћни.

Ономе на кога се ноћас с болом присећам педесет је година. Болестан је. И он је Јеврејин. Хоће ли преживети у ужасима немачке окупације? Да бих могао замислити да он још дише, морам веровати: окупатори не сумњају у његово постојање, сакрио га је поуздан замак – ћутање сељака у селу које га је примило. Тек тада верујем – он је још жив. Тек тада, као далека луталица у безграничним пространствима његовог пријатељства, могу да се осетим не као емигрант, него као путник. Јер пустиња није тамо где се чини да јесте. У Сахари има несравњиво више живота него у престоници, и град пун људи и ужурбаности – иста је она пустиња ако су изгубљени магнетни полови живота.

Как ствара живот то силно поље којим смо живи? Откуд та сила привлачења која ме везује за дом пријатеља? У који је то пресудан тренутак он постао један од полова без којих себе не могу да замислим? Од каквих се неухватљивих догађаја сплићу везе тако непоновљиве нежности и кроз њу – љубав према родној земљи?
Не, истинска чуда нису бучна. И најважнији догађаји врло су једноставни. Случај о ком желим да говорим толико је неприметан да га морам поново проживети у машти, морам да разговарам с тобом, пријатељу мој.

Оног дана, уочи рата, провели смо време на обали Соне, близу Турњија ( у Бургундији, нап.прир. ). Одлучили смо да ручамо у малом ресторанчићу, чија се дрвена веранда пружала над реком. Сели смо за прост сто од дрвета, изгребан ножевима посетилаца, и наручили два перноа. Лекар ти је забранио алкохол, али си у посебним приликама варао. А ово је, наравно, била посебна прилика. Ни сами нисмо знали зашто, али тако је било. Радовали смо се нечему исто толико неухватљивом као што је материја од које је саздан светлосни зрак. И ти си решио да попијеш свечану чашицу перноа. А на неколико корака од нас два морнара су растоваривала барку, па смо их позвали да попију с нама. Довикнули смо им одозго, с веранде. И они су дошли. Просто су дошли. Тако је природно било позвати их – ваљда баш зато што је у нама, не зна се зашто, био празник. Наравно да нису могли да се не одазову. И тако, куцнули смо се!

Грејало је сунце. Топлим медом обливало је тополе на супротној обали и равницу све до самог неба. Бивало нам је све радосније, а зашто – Бог зна. Али сунце је сијало тако поуздано, без обмане, и река је текла, и наша трпеза била је права трпеза, и морнари су дошли на позив, и конобарица нам је доносила јела тако весело, срдачно, као да предводи славље коме неће бити краја. Ништа није нарушавало наш мир, од хаоса и пометње штитили су нас чврсти стубови цивилизације. Окусили смо извесно блаженство, чинило се – све се жеље испуниле и није остало више ничега што бисмо један другом поверили. Осећали смо се чисто, простодушно, мудро и снисходљиво. Не бисмо умели да објаснимо каква нам се то истина указивала у својој очигледности. Али нас је обузела необична увереност. Увереност скоро поносита.

Тако је сама Васиона кроз нас показивала своју добру вољу. Згуснуле су се звездане маглине, очврсле планете, зачеле се прве амебе, титански труд живота водио је од амебе до човека – и све се тако срећно слило да се кроз нас испуни овом чудесном радошћу. Заиста, права срећа.

Тако смо уживали – без речи смо се разумевали, и наш пир личио је на верски обред. Конобарица је, као свештеница, клизила тамо-амо, њени покрети су нас успављивали, куцали смо се с морнарима као да исповедамо исту веру, мада је не бисмо умели именовати. Један морнар био је Холанђанин. Други – Немац. Некада је побегао од нацизма, у Немачкој су га прогањали што је био комуниста, а можда троцкиста, или католик, или Јеврејин (више се не сећам који је натпис постао повод за хајку). Али у тај час морнара није одређивао никакав натпис. Битна је била суштина. Тесто од кога је човек замешен. Он је једноставно био пријатељ. И све нас повезао је пријатељски склад. Ти си био у складу са свима нама. И ја такође. И морнари, и конобарица. О чему смо мислили тако сагласно? О чаши перноа? О смислу живота? О томе какав је леп дан освануо? Не бисмо ни то умели исказати. Али наш склад био је тако потпун, тако чврст и дубок, почивао је на законима тако очигледним у својој суштини, мада невидљивим за речи, да бисмо били спремни да овај дрвени дом претворимо у тврђаву, да у њој издржимо опсаду и да погинемо за митраљезом само да спасемо ту суштину.

Коју суштину?…

Е, то је управо тешко објаснити! Страхујем да ћу ухватити не споредно, већ само одсјаје. Често су речи немоћне и можда ће им истина измаћи. Не знам да ли ће ме разумети, казаћу само: радо бисмо пошли у бој само да спасемо нешто у осмесима морнара, и твом, и мом, и у осмеху конобарице, да спасемо чудо које је створило сунце што је милионима година непрестано радило – а победни завршетак тог труда био је овај наш сасвим посебан осмех.

Најважније је најчешће бестежинско. Овде је, чини се, све најважније било у осмеху. Често је осмех управо оно главно. Осмехом се захваљује. Осмехом се награђује. Осмехом ти дарују живот. И има осмеха ради кога пођеш у смрт. Тај посебни осмех ослобађао је од притиска тмине наших дана, даривао увереност, наду и мир – зато, да бих поузданије изразио мисао, не могу а да не испричам још о једном осмеху.

IV

То се догодило у Шпанији, тамо сам био дописник у дане грађанског рата. Око три сата ноћу непромишљено сам се, без икаквог овлашћења, појавио на теретној станици да видим како тајно товаре оружје. У полумраку, у пометњи утовара, моја дрскост, можда, не би била примећена. Али сам изазвао подозрење код борбених анархиста.

Све је испало врло једноставно. Нисам ни чуо како су, меко, без шума, пришли и већ ме опколили тако да су ме стегли као опрезна шака. Цев карабина нежно ми се наслонила на стомак, а тишина ми се учини свечаном. Најзад сам се досетио да подигнем руке.

Приметио сам да не гледају у лице, већ у моју кравату (мода анархистичког предграђа није одобравала такве украсе). И нехотице сам се стресао. Чекао сам пуцањ – у то доба суд је био хитар. Али пуцња није било. Неколико тренутака савршене празнине, све је занемело, само су се утоваривачи кретали као у некаквом невероватном плесу, негде у другом свету… а затим су ми климнули да идем напред, и ми смо полагано закорачили преко шина станице. Заробили су ме у потпуном муку, без иједног сувишног покрета. Тако делују становници морских дубина.

Ускоро сам се нашао у подруму где је сада била стражарска постаја. Уз бедно светло сироте петролејке седели су још неки борци и дремали, стегнувши карабине међу коленима. Равнодушно, шапатом, разменили су неколико речи с мојим пратиоцима. Један ме је претресао.

Говорим шпански, али каталонски не знам. Ипак сам разумео да траже документа. А ја сам их заборавио у хотелу. Одговорио сам: „Хотел… Новинар…“, али уопште нисам био сигуран да ме разумеју. Из руке у руку прелазио је доказ – мој фотоапарат. Понеко од бораца, који су мало пре зевали, клонули на расклиматаним столицама, сад се с досадом придигао и наслонио на зид.

Да, овде се најјасније осећала досада. Досада и дремеж. Као да овим људима више није остало снаге да и на шта обрате пажњу. Боље да су ме гледали непријатељски – и то би био неки облик људског односа. Али ме нису удостојавали ни најмањег знака гнева или бар неодобравања. Неколико пута сам на шпанском покушао да протестујем. Сви протести пали су у празнину. Моје речи нису изазивале никакав одјек, гледали су ме као рибицу иза стакла акваријума.

Они су чекали. Шта су чекали? Повратак некога од својих? Свитање? Говорио сам себи: „Можда чекају док им се приједе…“

И још сам говорио себи: „Каква ће то бити глупост! Просто небулоза!..“ Много јаче од стрепње у мени је било друго осећање – гађење према тој бесмислици. Говорио сам себи: „Сад ће се тргнути, пожелети да делују, и стрељаће ме!“

Да ли ми је заиста претила опасност? Да ли они још увек не схватају да нисам диверзант ни шпијун, већ новинар? Да су ми документи остали у хотелу? Јесу ли већ одлучили шта ће са мном? Шта су одлучили? Знао сам о њима само једно: сумњиве прилслањају уза зид без нарочите гриже савести. Стрељачки водови свих преврата, којој год странци припадали, не прогоне људе (човек сам по себи у њиховим очима не значи баш ништа) – они траже симптоме. Истина која се не слаже с њиховом изгледа им као заразна болест. Уочивши сумњив симптом, носиоца заразе шаљу у карантин. На гробље. Отуд ми је и био тако злослутан тај испит – опет и опет су ми добацивали једносложне, неразумљиве речи, а ја нисам знао о чему је реч. Играло се на слепо, а улог је била моја кожа. И баш зато ме је неодољиво распињала воља да им докажем да сам жив, стваран, да им викнем нешто о себи, да потврдим истинитост своје судбине неким  знаком који има тежину. Бар – колико ми је година. Године нису шала! У њима је живот твој целокупни. Зрелост се досеже тако споро, постепено. Док до ње доспеш, мораш савладати толико препрека, излечити се од толиких болести, толико претрпети жалости, толико победити очајања, избећи толике опасности – а лавовски део њих ниси ни приметио. Зрелост се рађа из толиких жеља и нада, из толиких жаљења, заборава и љубави. Твоје године – какав је то товар искуства и успомена! Насупрот свим препонама, рупама и колотечинама, сад боље, сад горе, напола у греху, гураш напред као поуздана кола. И ево, захваљујући стицају многих срећних случајности, нешто си постигао. Имаш већ тридесет седам. И даће Бог, та поуздана кола повући ће товар успомена још даље. Дакле, говорио сам себи: „Ето до чега сам стигао. Имам тридесет седам година.“ Хтео сам да оптеретим своје судије тако тешким признањем… али ме више ни о чему нису питали.

И тада се догодило чудо. Било је то врло скромно чудо. Нисам понео цигарете. И кад је један од мојих стражара запалио, ја сам се, не знам ни сам зашто, благо насмешио и покретом затражио од њега цигарету. Он се најпре пружио, полако превукао руком преко чела, подигао поглед, више није гледао моју кравату него мене у лице – и, на моје немало изненађење, такође се лако насмешио. То је било као први зрак свитања.

То чудо није постало расплет драме, већ ју је једноставно разагнало – као што светлост растерује таму. И драме као да није ни било. Споља се ништа није изменило. Бедна петролејка, папири разбацани по столу, људи наслоњени уза зид, боје, мириси – све је остало исто. Ипак, све се преобразило у самој суштини. Тај осмех ми је даровао слободу. То је био знак исто толико несумњив, исто толико јасно је наговештавао низ догађаја и био је исто толико неповратан као излазак сунца. Отварао је нову еру. Све је остало по старом – и све је постало друкчије. Сто са хаотично разбацаним папирима оживео је. Оживела је петролејка. Оживели су зидови. Као да је нека чаролија развејала досаду коју је у тој подземној просторији излучивала свака ситница. Као да је поново потекла невидљива крв жилама, повезујући све ту у једно и свему враћајући смисао.

И они што су били у соби не померише се, али још тренутак раније чинили су ми се недокучиво далеки, као препотопска чудовишта, а гле сад – препорађали су се у живот близак и разумљив. С необичном оштрином осетих: сви смо ми људи! Сви смо живи! И сродан сам им.
Младић који ми се осмехнуо малочас беше тек извршилац, оруђе, делић неког чудовишног мравињака – а ето, испостави се да је помало неспретан, готово стидљив, и та стидљивост је пуна чари. Тешко да је тај терориста био мање груб од било ког другог. Али се у њему пробудио човек – и одмах се видело да је негде у души беспомоћно мек! Ми, људи, тако често на себе навлачимо непоколебиву суровост, али тајно је свако искусио и колебања, и сумње, и жалост…
Још ништа није било изговорено. Ипак, све је било решено. Анархиста ми пружи цигарету, а ја му захвално ставих руку на раме. И сада, кад је лед пукао, и други борци су опет постали људи, и ушао сам у круг њихових осмеха, као у земљу пространу што се одједном отворила преда мном.
Потапао сам се у њихове осмехе, као некада – у осмехе наших спасилаца у Сахари. Другови су нас тражили неколико дана и најзад нас нашли, слетели што је могуће ближе, ишли према нама крупним кораком и размахивали рукама да бисмо издалека видели: носе нам мехове с водом. Осмех спасилаца кад сам ја доживео хаварију, осмех настрадалих које сам ја спасавао, и данас ми се враћа као отаџбина у којој сам био неизмерно срећан. Истинска радост је радост која је подељена. И спасавајући људе, налазиш ту радост. Вода добија чудотворну силу тек кад је дар срца.

Бриге којима окружују болесника, уточиште даровано изгнанику, чак и опроштај кривице – лепи су тек онда кад тај празник озари осмех. Осмех нас спаја насупрот разликама језика, каста и партија. Имам своје обичаје, други има своје, али исповедамо једну исту веру.

V

И зар та сасвим посебна радост није најдрагоценији плод наше културе? Наше материјалне потребе могла би да намири и тоталитарна тиранија. Али ми нисмо стока коју треба товити. Нећеш нас наситити благостањем и комфором. Васпитани у духу поштовања човека, изнад свега ценимо просте сусрете што се понекад претварају у чудесна празновања…

Поштовање човека! Поштовање човека!..

Ето пробног камена! Нациста поштује само себи сличне, дакле поштује само себе. Он одбацује противуречности – основу стваралаштва – и тиме руши сваку наду у кретање ка савршенству, те уместо човека на хиљаду година гради мравињак робота. Поредак ради поретка сакати човека, одузима му најважнији дар – да преображава и свет и самога себе. Поредак се ствара животом, али поредак не може да сазда живот.

А нама, напротив, чини се да наше кретање ка савршенству још није свршено, да се сутрашња истина храни јучерашњим заблудама и да је превазилажење противуречја једина плодоносна земља на којој је наш раст могућ. Признајемо за своје и оне који нам нису налик. Али какво је то особито сродство! Његова основа није прошлост, него будућност. Не порекло, него циљ. Један другоме ми смо поклоници и дугим, различитим и тешким путевима стремимо месту сусрета.
А ево данас, поштовање човека – услов без кога за нас нема кретања напред – нашло се у опасности. Катастрофе што данас потресају свет гурнуле су нас у таму. Пред нама су запетљани задаци, а решења су им противречна. Јучерашња истина је мртва, истину сутрашњег дана тек ваља створити. Јединственог решења, свима прихватљивог, још нема на видику, у рукама свакога од нас тек је малени део истине. Политичка уверења, којима недостаје свима очигледна праведност да би се потврдила, прибегавају насиљу. Тако се разилазимо у избору средстава – и прети нам опасност да заборавимо како тежимо једној истој звезди.
Ако путник, пењући се уз гору, сувише заокупљен сваким кораком, заборави да се равна по путоказној звезди, ризикује да је изгуби и зађе с пута. Ако само пребацује ноге, само да се не укипи у месту, нигде неће стићи. Прислужница у храму, превише забринута око скупљања новца, ризикује да заборави да служи Богу. Тако и ја, занесен политичким размимоилажењима, ризикујем да заборавим да политика има смисла само ако помаже да се открије духовна суштина човека. У срећним часовима искусили смо чудо истински људских односа – и у њима је наша истина.
Ма колико нам нужним изгледале наше радње, немамо права да заборавимо у чије име делујемо, иначе ће нам дела остати бесплодна. Хоћемо да одбранимо поштовање човека. У једном смо строју – чему онда да мрзимо једни друге? Нико од нас нема право да сам себи припише чистоту побуда. У име пута који сам изабрао могу да одбацим пут који је изабрао други. Могу да оспоравам ток његове мисли. Ток мисли није увек исправан. Али ако човек стреми истој звезди, моја дужност је да га поштујем, јер смо браћа по Духу.
Поштовање Човека! Поштовање Човека!.. Ако је у срца људи положено поштовање човека, људи ће најзад створити такав друштвени, политички или економски поредак који ће то поштовање узнети изнад свега. Основа сваке културе пре свега је у самом човеку. Пре свега то је човеку својствена слепа, неодољива жудња за топлином. А затим, грешећи изнова и изнова, човек налази пут до огња.

VI

Зато ми је, пријатељу мој, тако потребно твоје пријатељство. Као гутљај воде ми је потребан друг који, уздижући се над распрама које потичу од разума, у мени поштује поклоника што иде ка том огњу. Тако ми је нужно да понекад унапред окусим обећану топлину, да се мало уздигнем над собом и одморим на висинама где ћемо се неминовно срести.

Тако сам уморан од речитих расправа, од нетрпељивости, од фанатизма! Ја теби могу доћи не облачећи никакав мундиp, не покоравајући се заповестима ма каквог „светог писма“, ни у чему се не одричући моје унутрашње отаџбине. Пред тобом немам потребе да се правда, браним, било шта доказујем; с тобом налазим душевни мир као онда у Турњију. Иза мојих неспретних речи, иза разматрања у којима могу и да се запетљам, ти у мени видиш просто Човека. У мени поштујеш изасланика оних веровања, навика и склоности које, можда, и не делиш. Ако се у нечем од тебе разликујем, тим те нимало не вређам, него ти, напротив, дарујем. Постављаш ми питања као путнику.
Као сваки човек, желим да ме разумеју, у теби се осећам чист – и идем ка теби. Вуче ме оно место на коме сам чист. Ти си ме познао таквог какав јесам, не по мојим разматрањима и поступцима. Не, ти ме прихваташ таквим какав јесам, и зато ћеш се, ако треба, помирити и са мојим ставовима и са мојим делима. Хвала ти што ме примаш баш таквог какв сам. Чему ми пријатељ који ми суди? Ако ме пријатељ посети и ако храмље, ја га ставим за сто, а не захтевам да заигра. Пријатељу мој, потребан си ми као планински врх на коме се слободно дише! Потребно ми је још једном да седнем крај тебе на отрцаној дрвеној веранди скромног гостионичара на обали Сoне, да позовемо за сто двојицу морнара и да се куцнемо с њима у мирној светлости осмеха, налик изласку сунца.
Ако још будем могао да се вратим у строј, борићу се и за тебе. Потребан си ми да бих чвршће веровао: још ће доћи тај час осмеха. Потребно ми је да ти помажем да живиш. Видим те – тако си слаб, прети ти толико опасности, није ти лако у педесетој, док дрхтиш од хладноће у изношеном капутићу, дуге сате стајати у реду крај неке јадне продавничице, само да се некако прегура још који дан. Ти си Француз до коштане сржи, и знам, смрт ти прети двоструко: зато што си Француз и зато што си Јеврејин. Знам цену заједништва које одбацује распре. Сви смо ми – Француска, ми смо гране једног дрвета, и служићу твојој истини као што би ти служио мојој. Ми, Французи који смо се обрели изван Француске, позвани смо у овом рату да ослободимо испод леденог наносa усеве што скамењени трну под бременом немачког надирања. Позвани смо да помогнемо вама који сте остали у Француској. Позвани смо да вам вратимо слободу на француској земљи, јер су ту ваши корени, и ваше је неотуђиво право – ту остати. Вас је четрдесет милиона, и сви сте ви – таоци. Нове истине увек сазревају под притиском, у мраку подземља: тамо, у Француској, у свести четрдесет милиона талаца рађа се сада нова истина. И ми се унапред покоравамо тој истини.
Јер ви ћете нам показати пут. Није на нама да носимо духовни пламен онима који се већ, као восак свеће, тим пламеном хране целим својим бићем. Можда нећете читати наше књиге. Можда нећете слушати наше говоре. Можда ћете одбацити наше мисли. Сада Француску не стварамо ми. Ми јој можемо само служити. Шта год да чинимо, немамо право да очекујемо захвалност. Не мери се једном мером слобода борбе и јарам у тами поробљености. Не мери се једном мером занат војника и занат таоца. Ви сте – свеци.