Никола Петровић: Демистификација Устава Републике Србије

Никола Петровић

Питање нефункционалности Републике Србије најчешће се поставља на погрешан начин. Јавна расправа се упорно задржава на члановима Устава, на надлежностима институција, на формалним правним решењима, као да је у питању технички квар који ће бити отклоњен једним добрим амандманом. Међутим, проблем није у томе шта у Уставу пише, већ у томе шта тај Устав јесте, какву представу о држави подразумева и чему она уопште служи.

Устав није метрички текст који сам по себи ствара функционалну државу. Он је тек одраз дубљих историјских, политичких и духовних претпоставки једног друштва. Када су те претпоставке погрешне или оличене правним празнинама, такав устав је дословно форма без садржаја, којим држава постаје механизам без циља.

Држава је израз историјских тежњи народа. Она је средство којим народ тежи остварењу свог националног циља. Ово је дефиниција којом нас учи историја.

Зато све што треба да знате о правницима и уопште Уставном праву јесте начин њиховог поимања државе.

Сама чињеница да правници не могу одступити од оне излизане дефиниције да је „држава добровољна организација људи који признају ауторитет државе“ јасан је индикатор одсуства сваког вида генијалности код њих те се стога на њих ни на који начин не може гледати као на какву снагу која може озбиљније користити и допринети стварању суверене српске државе. У том духу савремени професори Уставног права, уместо да служи истини, најчешће служи тачно одређеној сврси: одбрани постојећег државног механизма, ма какав он био.

Држава није добровољна организација појединаца који су се једног дана договорили да успоставе власт и да јој се повинују. Та представа о држави спада у ред најупорнијих и најштетнијих правних митова. Држава је, пре свега, историјски израз трајних тежњи једног народа. Она није сама себи сврха, већ средство којим народ настоји да оствари свој национални, политички и културни циљ.

Зато се конкретне историјске чињенице систематски избегавају, а расправа о држави замењује маглом апстрактних вредности, моралних дужности и етичких фраза. Држава се не посматра као средство народа, већ као надисторијска светиња, чије постојање само по себи захтева поштовање, без обзира на то да ли испуњава било коју разумну сврху.

Из таквог поимања државе произлази и други проблем: вера у право као самодовољан и надисторијски систем. Право, међутим, није мотор историје, већ њен касни и често неспретни одраз. У временима дубоких националних криза и преокрета, право постаје анахронизам – скуп правила неспособних да одговоре на стварне потребе народа.

Очекивати да правни поредак сам по себи артикулише национални интерес значи заменити живу политичку вољу мртвом нормом. Право може да уреди оно што је већ изборено, али не може да води народ, нити да замени историјску свест и одговорност. Када се право постави као врховни арбитар свих питања, оно постаје средство очувања постојећег стања, а не инструмент развоја.

Посебно деструктивна последица оваквог размишљања јесте псеће обожавање државног ауторитета. У тој представи, воља народа нема никакву суштинску улогу. Чињеница да држава постоји довољан је разлог да се она сматра светом и неприкосновеном. Свако преиспитивање њене сврхе доживљава се као напад на поредак, стабилност или „државност“.

Тако средство постаје крајња сврха. Држава више не постоји да би служила народу, већ људи постоје да би служили држави, тачније њеним функционерима, од врха до најситнијег чиновника. Критика се проглашава јересом, а послушност врлином. У таквом поретку не може постојати ни одговорна политика, ни стварна сувереност.

Из овога произлази кључна теза: проблем нефункционалности Републике Србије није у уставом прописаним надлежностима, већ у одсуству стварних механизама контроле политичке самовоље. Ниједна уставна норма не може заменити одговорност власти, нити спречити самодржавље ако је држава замишљена као апарат изнад народа, а не као његов израз. Одговорност политичке власти, па макар и декларативно споменута у неким члановима, није подржана стварним институционалним инструментима. Нема санкција, нема одговорности. И оно што би требало да буде казна постаје укор, препорука, апел. Све се завршава на „позиву да се поштује Устав“, што у преводу значи – ништа.

И зато је погрешно веровање да се диктатура може победити повратком у „уставне оквире“. Јер, ти оквири су већ подешени тако да диктатуру толеришу, па чак и легализују. Борба против политичке самовоље мора да крене из разобличавања управо те илузије – да је Устав савезник народа. Он то можда формално јесте, али суштински, у овом облику, он је оруђе система. Он није бункер народне воље, он је ударна песница режимске стабилности.

Вештим махинацијама уставних одредаба сналажљиви политичар је способан да изигра читав правни поредак Републике и механизам функционисања све три гране власти. А што се и догодило током друге деценије 21. века, наставивши тако у бескрај. Управо је Устав најбитнија карика овог система, која омогућава општу нефункционалност Републике, злоупотребу свих датих надлежности, а што следенствено узрокује прекомерну корупцију и крах читавог државног апарата и друштва. Устав Републике Србије не ограничава моћ, већ је омогућава. Није препрека злоупотреби, већ њен предуслов. Његова двосмисленост, селективна прецизност и потпуни изостанак механизама одговорности стварају правни амбијент идеалан за манипулацију.

Проблем није само у томе што је одговорност политичке власти тек успут споменута, ужас је што не постоји ниједан озбиљан институт који би ту одговорност претворио у реалну санкцију. Устав Србије не зна за опозив. Не зна за политичку кривицу у правном смислу. Не зна за казну. Када високи функционер прекрши Устав, не постоји аутоматски, ни институционални одговор. Све се своди на евентуалне медијске моралне осуде опозиције, а морал у систему без етике је валута без покрића.

Када не постоје реални облици политичке контроле, Устав постаје пука правничка флоскула. Он не ограничава власт, већ јој даје легитимитет. Формална подела надлежности прикрива суштинску концентрацију моћи, а институције постају извршиоци воље уског круга одлучивања. 

Најдубљи проблем Устава Републике Србије јесте то што он не рефлектује историјске тежње српског народа. Он не изражава јасан национални циљ, нити нуди одговор на питање чему држава служи. Такав устав може да одржава форму, али не може да произведе смисао. Држава без јасне сврхе постаје празан механизам. Она не реализује национални интерес, већ га одлаже, разводњава или потискује. У том смислу, демистификација Устава није позив на техничку реформу, већ на суштинско преиспитивање односа између народа, државе и права.

Док год се то питање избегава, свака уставна расправа остаће лутање по магли, а нефункционалност ће се понављати као судбина, а не као последица погрешних претпоставки. Докле год српска академска мисао буде инфицирана тешким болестима правничког апстрактног анахронизам и псећег обожавања ауторитета државе неће бити бољитка српском народу. Много је више мудрости у једном неписменом идворском сељаку из 19. века него у тим надувеним професорима који себе називају теоретичарима правних наука. Како је Пупин то забележио у својој аутобиографији: „Љубав према земљи у којој је живео почела је да јењава и најзад се угасила. А кад та љубав нестане и држава мора умрети. То сам научио од неписмених сељака у Идвору“.

Савремени уставноправни поредак Србије управо је израз тог процеса гашења. Он је дело људи који не воле земљу, већ процедуре; који не разумеју народ, већ категорије; који су спремни да бране државу само док она остаје апстрактна, неутрална и идеолошки безбојна. За њих је Србија тек простор примене норми, а не историјска заједница. Отуда и устав који не обавезује на верност, не тражи жртву и не познаје издају, јер издаја је могућа само тамо где постоји љубав.

Идворски сељак то није морао да учи. Он је знао да се држава не чува параграфима, већ везаношћу; не декларацијама, већ спремношћу да се брани оно што се сматра својим. Када та свест ишчезне из елите, када се исмева као превазиђена, архајска или опасна, тада ни најсофистициранији уставни текст не може спречити распад. Јер држава не умире онда када изгуби форму, већ онда када изгуби срце и душу. А срце и душа једне државе чини њен народ. Са друге стране држава је средство тог народа којим он настоји постићи национални интерес односно циљ.

Док су славни српски академици Цвијић и Ћоровић говорили и писали о праснази српског народа  савремени питомци школе правних наука не успевају да продру изван окореле апстракције правничког језика неисцрпно бранећи светионик организације људи у виду државе која располаже монополом принуде путем којег од својих грађана захтева да се понашају у духу правила која она прописује , ни не помишљајући да одступе од тог оквира и размотре основ и легитимитет такве творевине.

У том смислу, демистификација Устава Републике Србије није крајњи циљ, већ нужан почетак. Почетак повратка уставности која неће служити апстрактном грађанину, већ српском народу; држави која неће бити идеолошки експеримент, већ политички израз српског историјског права на постојање.