Владимир Умељић: ГЛУПОСТ И ЗЛО
Владимир Умељић
Сећам се да сам формулацију: „Људска глупост је једина пандемија, за коју се вероватно никада неће пронаћи вакцина.“ први пут изговорио као врло млад, док сам стајао на једној београдској улици пред једним много јачим жестоким момком и чекао на његове шамаре.
Он се толико збунио, да се окренуо и отишао мрмљајући нешто неразумљиво.
Данас то сматрам искуством потврђеним сазнањем а један од показатеља њене оправданости је и чињеница, да кад се она употреби, ни шамари нису далеко.
У међувремену сматрам да то важи и за људско зло, као и да те две појаве иду руку под руку, да се манифестације људског зла значи ослањају, рачунају и дословце се хране људском глупошћу.
Овде кратко о том принципијелном питању а на примеру великих геноцида у Европи средином 20. века..
Глупост је појам, који се не односи само на мањак интелигенције, што за себе и по себи наравно није никакав грех, већ и на нелогично, обесмишљено, неспојиво са здравим разумом, духовно ишчашено, као и на пријемчивост људи и за најневероватније неистине, ма колико то деловало директно заглупљујуће.
Језуитима се нпр. не може пребацити мањак интелигенције и образовања, напротив, но када је њихов оснивач Игнације Лојола прокламовао: „Када моја црква каже да је црно бело, онда морамо бити спремни да у то поверујемо, заступамо и бранимо.“, то је легитимно означити као нелогично, обесмишљено, неспојиво са здравим разумом, духовно ишчашено, као – глупост.
Свакако, легитимно је ићи и корак даље, дакле то аналитички вредновати и препознати као ауторитативну узурпацију власти над дефиницијама стварности, карактеристичну за властодржачко манипулисање, у циљу духовнг униформисања и подјармљивања циљне групе поданика.
Каква логика би требало да се крије рецимо у јављањима званичног папинског органа Civiltà cattolica, који је 1850. основао папа Пије IX и поверио га реду језуита:
„Јеврејска нација не ради већ расте и богати се на богатству и труду оних нација, које су им понудиле уточиште… Јеврејска нација је један џиновски полип, који својим огромним пипцима све граби… (1893. год.).
„Овај свет је болестан… А ко је томе крив? Синагога…“ (1922. год.).
„Јевреји поседују само и искључиво особине паразита и разарача…“ (1936. год.).
„Позната чињеница је да су Јевреји на основу свог властољубља и револуционарних склоности један реметилачки елемент. Јеврејство је једно страно тело, једно запаљиво жариште, које изазива реакцију сваког нападнутог организма…“ (1937. год., када су нацистичка прогањања Јевреја већ била у току).
Закључно следи 1938. год. још једна врло чудна редефиниција у смислу директног изопачавања стварности, једно упозорење на „… непрестајућа прогањања хришћана, нарочито римокатоличке цркве од стране Јевреја…“
Није дакле зачуђујуће да Хитлеров нечовечни вокабулар при дехуманизацији циљне групе жртава Холокауста није звучао туђе за његове поданике, то је наиме био вокабулар миленијумске културолошке традиције Средње и Западне Европе, вокабулар Ватикана. Узмимо закључно један компаративни пример (два цитата из различитих и разноврсних историјских извора):
- „Јеврејска нација не ради (…) она је слична једном огромном полипу (…) то су све сами паразити…“
- „Ако и ми постанемо жртве овог тиранина свих народа, читава земљина кугла ће потонути у загрљај тог огромног полипа (…) Јевреји су паразити на телу других народа…“
Битне одреднице, дефиниције и смисао исказа су у оба цитата, несумњиво, идентични. Први цитат потиче, као што је већ речено, из ватиканског органа Civiltà cattolica, (први део овог цитата потиче из једног издања из 1896. године а други из 1936. године) а други цитат потиче из непосредне нацистичке најаве Холокауста, из Хитлерове мрзитељске брошуре „Мајн Кампф“.
Овде само још два цитата у одосу на историјски континуитет, који је закључно резултирао Холокаустом:
– „Трећи Рајх је прва држава, која не само да признаје високе принципе папства, већ их и спроводи у дело!“ (Франц фон Папен / Franz von Papen, витез римокатоличког Малтешког реда и тада заменик шефа немачке владе Адолфа Хитлера)
– „Не постоји битна разлика између национал-социјализма и католичке цркве (…) зар није црква прогласила Јевреје паразитима и затварала их у гета (…) ја чиним само оно исто, што је црква чинила 1.500 година, само сада још темељније…“ (Адолф Хитлер у разговору са католичким бискупом Бернингом (Wilhelm Berning) у Оснабрику, 1936).
Када дакле размислимо о огромном броју људи, који су следили Адолфу Хитлеру, одмах долазимо додуше на окрутни државни терор, али много бројнија маса његових „вољних помагача“ (Данијел Голдхаген) је марширала по његовој диригентској палици упркос суманутој (анти)логици нацистичке идеологије.
На исти спој зла и глупости наилазимо и на „домаћем терену“.
Прошлог понедељка 26.01.2026. сам на ИСКРИ тематизовао три филма о Србоциду хрватске државе 1941-1945, који се налазе у United States Holocaust Memorial Museum, courtesy of Public Institution Memorial Area of Jasenovac (заведени под „Film | Accession Number: 2002.537.2 | RG Number: RG-60.3876 | Film ID: 2713“, „Film | Accession Number: 2002.537.2 | RG Number: RG-60.3877 | Film ID: 2714“ и Film | Accession Number: 2002.537.2 | RG Number: RG-60.3878 | Film ID: 2715“.
Њихов заједнички садржалац би смела да буде реченица „А између тих савремених снимака оригиналне секвенце са лешевима жртава… увек изнова по правилу осакаћени и унакажени мртваци у логору, на пољима, на обалама и површини Саве… “
Те оригиналне секвенце, иначе, потичу из заплењеног усташкох архива.
Но како се нпр. београдски „Пешчаник“ односи према томе?
„Политика“, Београд, јавља 01.02.2026. у односу на изложбу о Јасеновцу, тој страшној парадигми Србоцида хрватске државе 1941-1945, у холу српске Народне скупштине и следеће:
„Укратко, све што се у том холу отете Народне скупштине догађало, и све што је јавност, заједно с нежељеним гостом могла да види, био је сусрет с континуитетом, још од ратних деведесетих, једне радикалске морбидно порнографске свести и злоупотребе призора смрти за промоцију мржње, понижења и освете. Видели смо и континуитет једне неописиво глупе генезе кича који се претвара у насиље и крв, од певајућих фонтана до паравојног, нехигијенског насеља за убице и сецикесе. Видели смо злоупотребу смрти и страдања организовану од дружине која се окупља у прљавим прославама породичних празника контаминирајући свако њихово значење суделовањем у весељу убица и министара истог људског кова, док се као последица њиховог бахатог зла хиљаде грађана у различитим деловима државе данима смрзавају без струје и воде. Видели смо то што јесте…
На крају сваке масовно промовисане лажи, а том би се синтагмом српски национализам дао сасвим прецизно описати, нешто се неумитно губи, нешто нестаје, нека се прилика пропушта. А с пропуштеним приликама остају слике насиља и смрти, лишене суочавања с прошлошћу, корисне искључиво за одржавање идентитета вечите жртве и именовање безвремених непријатеља. Као у зачараном, омамљујућем кругу, злоупотребљена тела сабирају се у визуелни репертоар мучно обнављаних заблуда (…)
Спомињање тела „јасеновачких жртава која пливају Савом” на лево оријентисаном „Пешчанику” је „фрик шоу” (…)“
Нема сумње, овај острашћени србомрзитељски текст је достојан како јудеомрзитељског римокатоличког Civiltà cattolica, тако и Хитлеровог јудеомрзитељског памфлета „Мајн Кампф“.
Може ли то да се у сва три случаја заклони иза оне важне демократске тековине, наиме, слободе говора? Да, али само ако је црно бело. Јер познато је како се ова континуирана кампања дехуманизације јеврејске циљне групе завршила:
Исто као што се 1941-1945. завршила кампања дехуманизације српске циљне групе:
„Никада и ни у ком облику не би један разуман човек могао да себе назове Србином или Словеном и тако ће увек и остати. Наука не подноси ова имена и оба морају, са просвећеношћу, да ишчезну (…) Ко још не види, да Словен и Србин исто значе – назив за роба? (…) Славосрби су навикли да живе само са заверама, пузањем и издајом, они нити уче нешто поштено, нити чине нешто корисно за народ и домовину (…) Већ на овом свету, на ове злочинце чека секира (…), тако Анте Старчевић.
Исидор Кршњави (1845-1927) пише: „Било је једно време, када се писало, да би све Србе требало утући секиром. Ова мисао има нешто у себи и то нешто врло важно – тиме се, наиме, отворено и консеквентно именује начин, на који се хрватска мисао да остварити…“
Иво Пилар се пак јавља за реч, под псеудонимом L. v. Südland: „Нисам се безразложно потрудио да представим, како је данашње српство, услед његовог начина размишљања и његове расне структуре, опасно, тј. како су код српства завере, револуције и преврати урођени (…) Што се тиче етничког момента, код Срба се много више испољава балканско-номадски елемент (Латини Нигри) (…) у лицима грабежљивих птица, са тамним усјакталим очима (…)“
Шта је дакле мотивисало „Пешчаник“ за овде наведени и сличне текстове? Људско зло или глупост? Јер за Јевреје се горе ословљена мрзилачка кампања у Западној и Средњој Европи завршила Холокаустом а за Србе у Хрватској Србоцидом дотичне хрватске државе 1941-1945.
Зар је могуће да редакција „Пешчаника“ то не зна? Или шта више свесно игнорише?
