Драгутин Ненезић: Српско здравство и школство на КиМ: ко све постаје странац од 15. марта?

Драгутин Ненезић је правник из Београда који више од десет година ради на Косову и Метохији. Током рада у адвокатури, саветовао је и заступао странке у приватизационим и имовинским споровима пред приштинским судовима, и временом се профилисао као експерт за питање имовине на Косову и Метохији, у ком својству је учествовао у различитим форумима и иницијативама. Тренутно ради као консултант у области инфраструктуре, енергетике и екологије, као и јавних политика/ФОТО:KoSSev

Динамика светских догађања (углавном сукоба и скандала) је таква да се често превиде врло значајна, али не и толико занимљива дешавања, попут ситуације са српским школством и здравством на КиМ. Како се главни политички делатници баве или ТикТоком и разговорима са Американцима око враћања јутјуб канала Баки Прасету, или оштрим саопштењима везаним за изборну одисеју Српске листе, мислим да је ред да напишем неколико појашњења у вези са овом ситуацијом, о којој се за сад јавно оглашава само мали број мојих пријатеља.

Свестан да ни овде, као ни пре сад већ две године са динаром, вероватно нема помоћи, већ само одлагања неумитног, на недељу о царинику и фарисеју, желео бих пре да будем као цариник, него као фарисеј.

Шта доноси примена закона о странцима

Ово је већ много пута обрађивана тема, и у овом тренутку се може свести на следеће:

• Закон је изгласан, и на уставном суду, колико је мени познато, никад није оспорен, иако за то има основа;

• Примена закона је померена на 15. март – не искључујем да ће се опет одложити, али из доле наведених разлога мислим да је то мање вероватно; и

• Највише ће у првом тренутку да погоди Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, будући да он није акредитован у косовском систему (али је препознат у европским оквирима, што се често превиђа, и недовољно користи).

Да се нешто озбиљно спрема за 15. март, говоре и информације да се по српским институцијама убрзано пописује ко има косовска документа, као и изненадно убрзање поступка верификације српских диплома. Куртијева изјава о лиценцама за српске лекаре је можда истинита, а можда и не, али је на истој линији.

Коначно, потпуни недостатак било какве видљиве и јавне реакције (осим потврде да се формира некакав експертски тим) са српске стране указује да се ради о још једном примеру прећутне примене договореног.

Да ли ће се настава физички изместити, као што је измештено и све што има везе са динаром, или ће се одржавати преко интернета, као што се одржавала за време короне, мање је битно – оног тренутка кад студенти који немају косовска документа буду онемогућени да физички буду на Универзитету, као и професори који су у истој ситуацији, наступа почетак краја тог Универзитета у облику који је, слободно се може рећи, ојачао Косовску Митровицу у протеклих 25 година, са свим последицама таквог слабљења.

Шта очекује школство и здравство

Кад се то деси, остају основне и средње школе, као и здравствени систем. (Ин)фамозним нацртом статута ЗСО је за ове институције, како каже један од мојих горепоменутих пријатеља, предвиђен својеврстан модел јавно-приватног партнерства, уз финансирање из Београда, а преко приштинског трезора. Док се тај статут не усвоји (чему ће претходити, извесно, уставно-судско преиспитивање, па је питање шта ће од свега тога остати), примењује се Куртијев план о постепеној интеграцији, шта год то заиста било.

Шта год да се примењује, за школе је, ипак, то слаба утеха, јер по члану 46. Закона о предуниверзитетском образовању у Републици Косово (пун званичан назив, да не буде забуне), сви програми, па и приватних институција, морају да буду одобрени од стране косовског министарства.

Што каже један мој пријатељ који треба да упише дете ове године у основну школу у Косовској Митровици (а који се не оглашава јавно), колут унапред је свуда исти, али неке друге ствари нису – нпр. историја, која ће се, ако је судити по горе линкованим критеријумима за боравак, учити по косовским мерилима. На страну техникалије попут тога да у косовском систему има 9 разреда подељених у два нивоа, и томе слично…

Што се здравства тиче, ту је ситуација технички још изазовнија – на Косову практично не постоје доприноси за здравствено осигурање, па је самим тим неизвесно како ће се српски осигураници лечити у косовским здравственим институцијама (да не помињемо питање српских лекова, које косовски систем тренутно не дозвољава).

Но, то на страну, суштина је да све и да постоји ових 50 српских лекара с косовским лиценцама које Курти помиње, они тренутно физички немају где да раде (ако не рачунамо приватни сектор).

Ако се пак протерају/изместе (што од динара иде у пару) српске здравствене институције, они ће имати физички где да раде, али те нове институције неће имати како да се финансирају, а питање је и коме ће моћи да пружају своје услуге услед проблема са осигурањем, као и како ће и које ће лекове ти несрећни људи набављати. Осим, наравно, ако се то не реши споразумом о сарадњи у области здравственог осигурања, како се то ради с другим државама, или кроз ЗСО, чији нацрт статута од наведених проблема донекле решава само питање финансирања и коришћења просторија српских институција.

Закључак

Тешко ми је да напишем, али се чини да је избор пред косовским Србима (и то једнако оним са Севера и Југа, кад су у питању школство и здравство) бинаран – да оду са КиМ (о чему сад већ размишља скоро сваки мој пријатељ који има децу школског узраста, а који већ није отишао), или да остану и чекају било интеграцију по Куртију (која ће бити као и све што Курти ради, антисрпска), било ЗСО (за коју се не зна ни кад ће бити формирана, ни у складу с чим, али ће свакако бити у косовском систему, уз све што иде уз то).

Пре њих, вероватно ће отићи студенти и професори Универзитета који немају косовска документа, све док не оде и сам Универзитет, било у Рашку или Нови Пазар, било у беспућа српског интернета.

С моје стране, остаје жал што у овој ситуацији нисам помогао, и срамота што смо сви колективно пустили да се ово деси, уз гласно ћутање (таман таквог као оно Коче Поповића на Брионском пленуму).

Зато питам све:

Да ли су Срби са КиМ заиста толико безвредни, да смо их тако олако препустили Куртију, или се то пак пре може рећи за нас, јер смо то допустили?

И да ли после тога било ко иоле свестан може – или има права – да се чуди убрзаној разградњи оно мало владавине права која се управо дешава, пропраћена срамотним коментарима председника Уставног суда (који, споменимо и то, као члан Венецијанске комисије уредно гласа за мишљења о косовским прописима)?

Коначно, ако већ власт чини оваква злодела, шта се може очекивати од опозиције (која такође срамотно ћути), па и од студената (који се о овоме оглашавају на нивоу појединачних факултета) – да ли ће се на годишњицу протеста 15. марта ико сетити колега који неће више моћи да се школују на КиМ?

Сви наводи изнешени у овом тексту су лични став аутора и не одражавају нужно ставове редакције.