Александар Милачић: Нешто сте рекли!
© AP Photo / Asanka Brendon Ratnayake
„Нешто сте рекли!“ — написао је Новак Ђоковић после величанствене победе над Јаником Синером.
И почело је нагађање — коме је упућено? На кога је тачно мислио?
„На њих… Препознаће се они“, одговорио је.
Сви они који су белину “белог спорта” користили као полигон за сопствено црнило. Свима који су статистику и бројеве сматрали једином инстанцом истине, заборављајући да Новак није параметар — већ појава која руши логике и системе.
Односило се то на многе широм врлог новог света.
На све који га терају са терена у гледалиште.
На све којима ремети очекивања.
На све који га пљују, блате и спотичу.
На оне који очекују да им се извини зато што постоји.
На разне аналитичаре, колеге, новинаре, навијаче, кладионице…
На све безобзирне провокаторе пуне самопоуздања без покрића.
На све дуге језике без дела, без мере и без стида.
Nešto ste rekli💪#nole pic.twitter.com/rxndGUlcIR
— Bogdan Ristić (@Bogdan__Ristic) January 30, 2026
Од Мелбурна до Њујорка.
Од Париза до Лондона.
Од Мадрида до Токија.
А све — преко Србије.
И како је уопште могуће, после свега, не веровати у Новака? У човека који је из Београда ушао у свет „плаве крви“ као грешка у систему и корак по корак, демонтирaо митове, пореметио хијерархије и убио илузије о недостижнима.
Све што су покушали да му оспоре, он је претворио у стварност. Све што су му мерили — надмашио је.
Попео се тамо где никада нико у историји тениса није. Померио границе спорта и границе ума. Уместо мишића, показао да глава диктира успех. Да, ако желиш на врх, мораш да патиш. Да „крвариш“. Да будеш најјачи када је све против тебе. И изнад свега, мораш да верујеш.
Доказао је да код њега не постоји немогуће. Да нема браве којој не може да пронађе кључ. Да нема брда које не може да помери. Доказао је то толико пута да је бесмислено бројати.
И сада, када се такмичи само са својом сенком, историјом и биологијом и бесмртношћу не очекује ништа више од давно заслуженог поштовања и мало поверења.
Зар је заиста толико тешко веровати у човека који је постао жива дефиниција тријмуфа ?
Да ли се данас, после невероватне победе у пет сетова над “софтвером” званим Синер, бистрије види слика?
Да ли је јучерашња лекција била довољна да свет види оно очигледно: да свака сумња у њега значи стајање у ред за пораз?
Вероватно не. Опет ће исти, пред финале, рећи да „нема шансе против Алкараса“. Да ће освојити пет гемова у мечу. Да је ово само случајност. Опет исти неће веровати.
Није ни битно. Све док Новак верује, чуда се дешавају. И не падају с неба . Он их производи — талентом, тренингом, одрицањем, лудачком жељом и савршеном психом. Из ината! И само да би, са још већим правом и још дебљим словима, могао поново да напише:
„Нешто сте рекли?“
