СИСТЕМИЈА (СИСТЕМ И ја): Како смо превазишли експерте (и зашто сад ништа не ради)

Десимир Ћировић

На промоцији књиге „Мит о балканском тигру“ у Чачку, дошла су нам три експерта да изнесу тезе које сви већ знамо. Атмосфера је подсећала на ону причу о баки која купује верске књиге, поклања их другима, али их не чита, јер „она то већ све зна“. Публика није дошла по знање, већ по потврду да није луда. И добила ју је

Рекао бих да ниједан нормалан Чачанин није остао код куће, иако је било очигледно да нису сви присутни уједно и нормални. Са приличном сигурношћу могло се претпоставити да је ту барем један из структура које имају задатак да слушају, бележе и процењују,  кад већ нису у стању да разумеју, а свакако их та проблематика не дотиче, јер они никада нису боље живели.

Био сам у друштву банкара, као представника бивше елите, и предузетника који не раде на црно, плаћају порезе, измирују обавезе и уредно учествују у сопственом финансијском дављењу. Људи разочарани државом, али и даље лојални систему који их меље. Револуционарна свест? Ма какви. А кад неко помене револуцију, одмах делује као да нас неко фарба. Отуда и тај иронични смисао израза „обојена револуција“.

Гледано из моје перспективе, деловало је као да је Сизиф коначно постао експерт. И помислио сам да би већи изазов био написати књигу под насловом: „Има ли ишта нормално у овој земљи?“ , а притом остати реалан и поштен. Јер данас је поштење постало једина права ексклузива.

Предавање је било коректно, добронамерно и вешто темпирано. Најстарији међу говорницима говорио је као да смо и даље почетком двехиљадитих. Прва година факултета, увод у транзицију. Као да се у међувремену ништа није десило. Поредећи нас са сличнима, чули смо констатацију: сваки грађанин Србије оштећен је за 600.000 евра. Или, ако вам је драже, свака чешка породица има два-три милиона еура више од нас. Ко није био у Чешкој, помислио би да се после смрти тамо иде,  ако си био добар. По тој логици, ја сам још и добро прошао, јер ме не напушта утисак да ме је овај режим опљачкао много више: кроз промену свести, идентитета и прихватање губитка 12,3% територијалних ресурса као „реалности“.

Господин Зец је показао да је одличан предавач – увек каже оно што публика жели да чује. Све у маниру оних које се најчешће критикује. Чак и када полемише са публиком, чини то без ризика, јер микрофон држи само једна страна.

Публика је климала главом. Јер то воли. А онда смо чули како смо ми, верници, затуцани јер верујемо, док научници сумњају. Очигледно је предавач осетио атмосферу у којој су религиозни  испод цензуса и да је све дозвољено, опет у маниру онога кога највише прозива. Прећутано је да су међу највећим научницима у историји били управо верници, и да од мене лично тешко да има сумњичавијег човека. Уосталом, ево и сада доказујеме колико сумњам, па и у саме говорнике. Сигуран сам да се не би наљутили јес су нас на то сами позвали.

Аутори књиге су чињеницама поткрепили оно што сви осећају – да се приближава тренутак колапса. Међутим, изостао је кључни део. После тезе о „новом друштвеном договору“ очекивао сам одговор на питање: како после тога избећи омчу поверилаца?

Јер реалност је једноставна – постали смо потпуно зависни од оних који нас кредитирају. И искрено, највише ме плаши могућност да на власт једног дана дођу „најпоштенији и најспособнији“ – не само што је то само по себи контрадикција, већ зато што смо у систему кога сваки поверилац може да уцењује.

Пре десет година сам рачунао да ће однос буџетских прихода и годишњих обавеза по основу дугова прећи 25%  што је праг колапса за сваку организацију, сем ако нема нуклеарни арсенал. Данас смо на преко 33%. И још нисмо пали. Зашто? Зато што повериоци и даље верују да ћемо издржати још једну годину. И зато што смо доказали да немамо ни воље ни капацитета да било шта мењамо.

Главни спонзори овог режима нису уцењени гласачи, криминалци или УДБА-инфраструктура, иако се редовно испостаља да имају већину, већ они који и даље позајмљују новац Србији. Ове године доспећа расту са 7 на 8,3 милијарде Еура. Неко се кладио да ћемо издржати још годину. И вероватно хоћемо.

Жао ми је што у публици није био и мој сестрић, да се јави за реч и понови оно што ми је недавно рекао: „Ти толико дуго најављујеш колапс да ћеш једног дана сигурно бити у праву. До тада опусти се и уживај.“ Искрено, бољи експертски савет одавно нисам чуо.

На крају смо чули поруку упућену студентима,  иако ниједан студент није био у сали. Симболично. Студенти су постали апстрактан појам. Као и промена. Студенти су, као такви, остали једина нада и једини који су конкретни. И добро је док су, на појавном нивоу, и даље имагинарни. Студенти су, дакле, истовремено и имагинарни и конкретни. Чим постану стварни, постаће проблеми то не само режиму, што их чини опасним и по оне који би да им се умиле.

И ту се круг затвара.

Док год се пишу реферати о томе шта би неко други требало да уради, систем је безбедан. Наш домет је да с времена на време климнемо главом и обрадујемо се сваком истомишљенику који је уједно и наиван и безнадежан,  смејући се онима глупацима који управљају нашим животима.